Klark Artur
GRAD I ZVEZDE
Poput blistavog dragulja, grad je lezao na prsima pustinje. Nekada je bio podlozan promenama i preinacenjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. Noci i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je vecno popodne i tama se nikada nije spustala. Duge zimske noci mogle su mrazom da okuju pustinju, ledeci poslednje ostatke vlage u razrenenom vazduhu Zemlje — ali grad nije osecao ni toplotu ni hladnocu. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe.
Ljudi su i ranije podizali gradove, ali nikada slican ovome. Neki su trajali stolecima, drugi milenijumima, pre no sto je Vreme razvejalo cak i njihova imena. Jedino se Diaspar uhvatio ukostac sa Vecnoscu, braneci sebe i ono cemu je pruzao okrilje protiv sporog osipanja vekova, razorne moci truljenja i pogubnog dejstva rne.
Od casa kada je sazdan, okeani su nestali sa povrsine Zemlje, a pustinja se rasprostrla citavom planetom. Vetrovi i kisa satrli su u prasinu poslednje planine, a svet je bio odvec umoran da bi iznedrio nove. Grad za to nije mario; cak se i sama Zemlja mogla pretvoriti u prah i pepeo, a Diaspar bi i dalje stitio decu svojih tvoraca, noseci bezbedno njih i njihova dobra niz reku vremena.
Ona su mnogo zaboravila, ali to nisu znala. Bila su savrseno saobrazena svom svetu, bas kao sto se i on slagao sa njima — jer bili su stvoreni jedno za drugo. Ono sto se nalazilo sa druge strane zidova grada nije ih se ticalo; to je naprosto bilo izgnano iz njihovih umova.
Jedino je postojao Diaspar, jedino im je on bio potreban i samo su njega mogli da pojme.
Nista im nije znacila cinjenica da je Covek jednom posedovao zvezde.
Pa ipak, drevni mitovi ponekad bi poceli da ih more i nespokoj bi ih obuzeo kada bi se setili predanja o Cartvu i mladom Diasparu koji je crpeo svoje zivotne sokove iz trgovine sa mnogim suncima. Oni nisu zeleli da vrate stare dane, posto su bili zadovoljni u svojoj vecnoj jeseni. Slave Carstva pripadale su proslosti, i tamo su mogle da ostanu — jer oni su pamtili kakav je bio njegov kraj, a pri pomisli na Osvajace ledenost samog svemira uvlacila bi im se u kosti.
Tada bi se ponovo vratili zivotu i toplini grada, dugom zlatnom dobu ciji je pocetak vec bio zapreten, a svrsetak jos udaljeniji. I drugi ljudi su mastali o ovakvom dobu, ali samo su ga oni docekali.
Ziveli su u istom gradu, hodali istim, cudesno nepromenljivim ulicama, dok je lagano proteklo vise od milijardu godina.
Bilo im je potrebno mnogo casova da se izbore za izlaz iz Pecine Belih Crva. Cak je i sada bilo neizvesno da li ih neko od belih cudovista jos progoni — a energija njihovog oruzja vec je bila na izmaku. Ispred njih, lebdeca strela svetlosti, koja im je bila tajanstveni vodic kroz lavirinte Kristalne Planine, i dalje je davala signale. Nisu imali drugog izbora do da je slede, iako ih je mogla, kao sto se to dogodilo mnogo puta ranije, dovesti u jos pogubniju opasnost.
Alvin se osvrnuo da vidi da li su mu svi drugovi jos na broju. Alistra je isla odmah iza njega, noseci kuglu hladne, ali stalno rasplamsale svetlosti koja je obznanila toliko uzasa i toliko lepote od casa kada su zapoceli pustolovinu. Bledo belo zracenje preplavljivalo je uzak hodnik i odbleskivalo se sa sjajnih zidova; dok im energija bude trajala, moci ce da vide kuda idu i da uoce prisustvo svake vidljive opasnosti. Ali, Alvin je odvec dobro znao, najvece opasnosti u ovim pecinama uopste nisu bile vidljive.
Povijajuci se pod tezinom projektora, iza Alistre su koracali Narilian i Floranus. Alvin se na cas upitao zbog cega su svi projektori tako teski, buduci da bi bilo sasvim jednostavno instalirati im neutralizatore sile teze. Uvek bi mu ovakve stvari dolazile na um, cak i u jeku najbezbednije pustolovine. Kada bi mu neka takva misao prostrujala svescu, imao je utisak da je zdanje same stvarnosti ustreptalo za tren, i da mu se iza podrucja cula u magnovenju ukazao prizor nekog drugog, potpuno razlicitog sveta...
Hodnik se zavrsavao golim zidom. Da li ih je to strela ponovo izneverila? Ne — jer, jos dok su se priblizvali, stena je pocela da se drobi u prasinu. Kroz zid se probilo metalno rotirajuce koplje koje se brzo sirilo u dzinovsko svrdlo. Alvin je sa prijateljima odstupio unazad, cekajuci da se masina probije u pecinu. Uz zaglusujuce trenje metala o kamen — koje je sigurno odjekivalo po svim udubljenjima Planine, budeci sav njen demonski porod — busilica je prosla kroz zid i zaustavila se pored njih. Masivna vrata su se otvorila i pojavio se Kalistron, dovikujuci im da pozure. („Zasto Kalistron? upitao se Alvin. Sta ce on ovde?“).
Trenutak kasnije, vec su bili bezbedni, a masina se zateturala napred, krenuvsi na put u dubinu zemlje.
Pustolovina se zavrsila. Uskoro ce, kao i uvek dosad, biti kod kuce, a sva cudesa, uzasi i uzbunenja ostace iza njih. Bili su umorni i zadovljni.
Alvin je zakljucio po nagnutosti poda da se busilica spusta u zemlju. Kalistron jamacno zna sta radi i ovo je nesumnjivo put koji vodi kuci. Pa ipak, izgledalo je pomalo neobicno...
„Kalistrone“, rece on iznenada, „zasto ne ponemo na gore? Niko ne zna kako stvarno izgleda Kristalna Planina. Bilo bi divno izbiti negde na njenim obroncima i ugledati nebo zajedno sa citavim okolnim predelom. Dovoljno smo vec dugo pod zemljom.“
Jos dok je govorio ove reci, osetio je na neki nacin da one nisu na mestu. Alistri se oteo priguseni krik, unutrasnjost busilice se zatalasala poput prizora vinenog kroz vodu, a sa druge strane metalnih zidova koji su ga okruzivali Alvin jos jednom uhvati treptaj one druge stvarnosti. Dva sveta su se sukobila, pri cemu je cas jedan, a cas drugi odnosio prevagu. Onda je, iznenada, sve bilo gotovo. Osetio je izvesno rascepljivanje i kidanje — i san se okoncao.
Alvin se opet obreo u Diasparu, u svojoj dobro poznatoj sobi, lebdeci stopu ili dve iznad poda, dok ga je gravitaciono polje stitilo od grubog dodira sa sirovom materijom.
Ponovo je bio on. Ovo je bila stvarnost — i on je tacno znao sta ce se sada dogoditi.
Prva se pojavila Alistra. Bila je vise uzbunena nego ljuta, posto je bila veoma zaljubljena u Alvina.
„Oh, Alvine!“ zajeca ona, pogledavsi ga sa zida na kome se prividno materijalizovala.
„Imali smo tako uzbudljivu pustolovinu! Zasto si sve morao da pokvaris?“
„Zao mi je. Nisam imao nameru da... Samo sam pomislio da to ne bi bila rnava ideja...“
Prekinuo ga je istovremeni dolazak Kalistrona i Floranusa.
„Slusaj me dobro, Alvine“, poce Kalistron. „Ovo je treci put kako si prekinuo sagu. Juce si presekao sekvencu, hotevsi da se uspnes izvan Doline Duga. Prekjuce si sve pokvario pokusavajuci da se vratis do Pocetka onom vremenskom stazom koju smo ispitivali. Ako ne zelis da se drzis pravila, moraces sam da nastavis.“
Nestao je veoma razjaren, povevsi i Floranusa sa sobom. Narilian se nikada nije pojavljivao; mora da mu je vec bilo dosta svega ovoga. Jedino je ostala slika Alistre, koja je tuzno gledala Alvina.
Alvin nagnu gravitaciono polje, stade na noge i ode prema stolu koji se u casu materijalizovao. Na njemu se pojavila zdela egzoticnog voca — ali to nije bila hrana koju je zeleo; zbunjenost mu je sasvim pobrkala misli. Ne hotevsi da prizna gresku, on uze vocku koja je izgledala najmanje opasna i poce oprezno da je sisa.
„Dakle“, rece Alistra, „sta sada nameravas?“
„Ne mogu se promeniti“, uzvrati on pomalo zlovoljno. „Mislim da su pravila glupa. Osim toga, kako mogu da ih se setim dok dozivljavam sagu? Ponasam se na najprirodniji nacin. Zar i ti nisi pozelela da pogledas planinu?“
Alistrine oci se rasirise od uzasa.
„Ali to bi znacilo izici napolje!“ prozbori ona u jednom dahu.
Alvin je znao da je beskorisno dalje raspravljati se. Ovo je bila barijera koja ga je ogranivala od svih ostalih zitelja njegovog sveta, i koja ga je mogla osuditi na zivot pun osujecenja. Oduvek je zeleo da izine napolje, kako u stvarnosti, tako i u snu. Menutim, za svakog drugog u Diasparu to ‘napolje’ predstavljalo je kosmar sa kojim se nisu mogli suociti.
O toj temi oni nikada ne bi razgovarali, ako su mogli da je izbegnu; bilo je to nesto necisto i zlo. Razloge nije hteo da mu objasni ni Jeserak, njegov staratelj.
Alistra ga je i dalje posmatrala zbunjenim, ali blagim ocima. „Ti si nesrecan, Alvine“, rece mu ona. „Niko ne treba da bude nesrecan u Diasparu. Dopusti mi da donem i da razgovaram sa tobom.“
Nimalo uvinavno. Alvin odmahnu glavom. Znao je kuda bi ih to odvelo, a ovog casa je zeleo da bude sam. Dvostruko razocarana Alistra isceznu sa zida.
U gradu koji je nastanjivalo deset miliona ljudskih bica, pomisli Alvin, on nije imao nikoga sa kim bi stvarno mogao da poprica. Eriston i Etanija voleli su ga na svoj nacin, ali sto se rok njihovog nadzora blizio kraju, bili su srecni sto mogu sve vise da mu prepustaju da sam oblikuje kako svoj zivot, tako i razonode. U poslednjih nekoliko godina, kako je njegovo podvajanje od uobicajenog obrasca postajalo sve ociglednije, on je cesto osecao ozlojenenost svojih roditelja. Ne zbog njega samog — sa tim bi jos mozda mogao da se suoci i da to prevlada — vec zbog zlehude srece koja je htela da upravo oni budu izabrani, menu milionima ostalih granana, kao njegovi roditelji kada je izisao iz Dvorane Stvaranja pre dvadeset godina.
Dvadeset godina. Jos se secao prvog trenutka i prvih reci koje je zacuo: „Dobro dosao, Alvine. Ja sam Eriston; dodeljen sam ti kao otac. Ovo je Etanija, tvoja majka.“
Same reci nista mu nisu govorile, ali njegov um ih je zabelezio besprekornom tacnoscu.
Takone se secao kako je pogledao u svoje telo; sada je bio visi za koji centimetar, ali gotovo da se uopste nije promenio od casa svog ronenja. Dosao je na ovaj svet gotovo potpuno odrastao, i sem u pogledu visine ostao bi u dlaku isti sve do trenutka kada bude trebalo da ga napusti, hiljadu godina kasnije. Pre ovog prvog secanja nije postojalo nista. Jednoga dana ce se, mozda, to nistavilo vratiti, ali i sama pomisao na to bila je odvec daleka, da bi na bilo koji nacin uznemirila njegova osecanja.
Ponovo je upravio svoj um ka tajni vlastitog ronenja. Alvinu nije izgledalo neobicno da su ga, u nekom datom trenutku vremena, stvorile sile i energije koje su materijalizovale sve ostale predmete njegovog svakodnevnog zivota. Ne, tajna nije bila u tome. Zagonetka koju on sam nije bio u
