ugledao Etaniju i Eristona u Dvorani Stvaranja?“
„Pretpostavljam da nisam bio nigde... da sam predstavljao samo shemu u umu grada, koja je cekala da bude stvorena... poput ovoga.“ Niski kauc je zasvetlucao i zgusnuo se u stvarno oblicje pored Alvina. On sede na njega i saceka da Jeserak nastavi.
„Razume se, u pravu si“, usledio je odgovor. „Ali to je samo deo odgonetke... i to sasvim mali deo. Do sada si se sretao samo sa decom svog uzrasta, koja takone nisu znala istinu. Ona ce je se uskoro setiti, ali ne i ti, tako da te moramo pripremiti da se suocis sa istinom.
Vise od milijardu godina, Alvine, ljudska rasa zivi u ovom gradu. Od kako je Galakticko Carstvo propalo, a Osvajaci se vratiti na zvezde, ovo je bio nas dom. Sa one strane zidova Diaspara postoji samo pustinja o kojoj govore nase legende.
Malo znamo o nasim primitivnim precima, osim da su bili veoma kratkovecna bica i da su se, ma kako neobicno zvucalo, mogla razmnozavati bez pomoci jedinica secanja ili ogranizera materije. Slozenim i prividno nekontrolisanim procesom kljucna shema svakog ljudskog stvora ocivana je u mikroskopskim celijskim strukturama koje su se stvarale u samom telu.
Ako te ovo zanima, biolozi ce te podrobnije uputiti u stvar, ali sam metod nije od nekog osobitog znacaja, posto je bio napusten u sam osvit istorije.
Ljudsko bice, kao i svaka druga stvar, odreneno je vlastitom strukturom, sopstvenim sklopom. Sklop coveka, a jos vise sklop koji opisuje ljudski um, nepojmljivo je slozen. Pa ipak, Priroda je uspela da sazme taj sklop u jednu jedinu sicusnu celiju, koja se ne moze videti golim okom.
A ono sto Priroda moze da ucini, Covek je takone u stanju, na svoj vlastiti nacin. Ne znamo koliko je za to bilo potrebno vremena. Mozda milion godina... ali zar to nesto znaci.
Nasi preci su konacno naucili kako da ispituju i uskladiste podatke koji odrenuju i opisuju ljudsko bice, kao i da iskoriste te podatke da bi ponovo stvorili uzor, bas kao sto si ti malocas stvorio taj kauc.
Znam da te ove stvari zanimaju, Alvine, ali ja ti ne mogu tacno reci kako se one odvijaju.
Zanemarljiv je nacin na koji se uskladistuju podaci; jedino su oni sami vazni. Podaci se mogu registrovati u obliku reci pisanih na hartiji, promenljivih magnetskih polja, ili smena elektricnog naboja. Ljudi su koristili sve ove metode za skladistenje, kao i mnoge druge.
Dovoljno je reci da su oni odavno stekli sposobnost da sami sebe uskladiste, ili, tacnije govoreci, da rasclane sklop iz koga su ponovo mogli da budu sazdani u stvarna bica.
Sve si ovo vec ranije znao. Na taj nacin preci su nam prakticno obezbedili besmrtnost, ali nisu resili probleme koje je postavljalo ukidanje smrti. Hiljadu godina u jednom telu sasvim je dovoljno za svakog coveka; na kraju tog razdoblja, um mu je prenatrpan secanjima, i jedino sto zeli jeste pocinak... ili novi pocetak.
Ja cu se uskoro pripremiti, Alvine, da napustim ovaj zivot. Probacu jos jednom svoja secanja, sredicu ih i obrisati ona koja ne zelim da sacuvam. Onda cu se uputiti u Dvoranu Stvaranja, ali kroz vrata koja ti nikada nisi video. Ovo staro telo prestace da postoji, bas kao i sama svest. Od Jeseraka ce ostati samo galaksija elektrona smrznutih u srcu kristala.
Ja cu spavati, Alvine, ali necu sanjati. A onda, jednoga dana, mozda sto hiljada godina kasnije, obrescu se u novom telu i upoznacu se sa onima koji ce biti izabrani da bdiju nada mnom. Oni ce se brinuti o meni bas kao sto su Eriston i Etanija vodili racuna o tebi, posto u pocetku uopste necu poznavati Diaspar, niti cu se secati onoga sto sam bio ranije. Secanje na proslost polako ce mi se vratiti, kada budem bio na pragu punoletstva, i ja cu mu pridodavati nove slojeve kako se budem kretao novim ciklusom bistvovanja.
To je obrazac nasih zivota, Alvine. Mi smo svi vec bili ovde mnogo, mnogo puta ranije, premda, posto se razdoblja nepostojanja razlikuju prema prividno nasumicnim zakonima, sadasnja populacija se nikada nece ponoviti. Novi Jeserak imace nove i drugacije prijatelje i interesovanja, ali ce i dalje postojati i stari, odnosno onoliko koliko ja budem zeleo da sacuvam od njega.
Ovo nije sve. U svakom casu, Alvine, samo stoti deo granana Diaspara zivi i hoda njegovim ulicama. Ogromna vecina spava u Bankama Secanja, cekajuci signal koji ce ih ponovo prizvati na pozornicu postojanja. Tako smo stekli neprekidnost, ali i promenu… besmrtnost, ali ne i stagnaciju.
Znam sta se pitas, Alvine. Hteo bi da znas kada ces biti u stanju da aktiviras secanja na svoje ranije zivote, sto tvoji drugovi vec cine.
Ti, menutim, nemas ova secanja, posto si jedinstven. Nastojali smo da prikrijemo ovo saznanje od tebe dokle god smo mogli, kako bi imao sto bezbriznije detinjstvo, mada ja smatram da si ti i sam vec naslutio deo istine. Mi nista nismo podozrevali do pre samo pet godina, ali sada vise nema nikakve sumnje.
Ti, Alvine, predstavljas nesto sto se u Diasparu dogodilo samo nekoliko puta od trenutka osnivanja grada. Mozda si pritajeno lezao u Bankama Secanja sve to vreme, ili si nastao pre samo dvadeset godina nekom slucajnom permutacijom. Mozda su te konstruktori grada predvideli jos na pocetku, ali je isto tako moguce da predstavljas ishod nesvrhovite igre slucaja koja se zbila u nase vreme.
Mi ne znamo odgovor. Poznato nam je samo ovo: ti si jedini predstavnik ljudske rase, Alvine, koji nikada ranije nije ziveo. U doslovnom smislu, ti si prvo dete koje je roneno na Zemlji za poslednjih najmanje deset miliona godina.“
Kada su Alvinovi roditelji i Jeserak iscezli sa zida, on je ostao dugo da lezi, nastojeci da iz uma izgna sve misli. Zacaurio je sobu oko sebe, tako da ga niko nije mogao prekinuti u transu.
Alvin nije spavao; san je predstavljao nesto sto on nikada nije iskusio, posto je ta pojava poticala iz sveta gde su se smenjivali noc i dan, a u Diasparu je vecno vladao dan. Na ovaj nacin se najvise priblizavao tom zaboravljenom stanju; iako mu nije bilo ni od kakve osobite koristi, Alvin je znao da mu ono ipak pomaze da pribere misli.
Malo je novog naucio; gotovo sve sto mu je Jeserak rekao, on je vec ranije podozrevao.
Ali jedno je bilo podozrevati nesto, a sasvim drugo znati to zasigurno, izvan svake mogucnosti opovrgavanja.
Kako ce, i hoce li uopste, ova izvesnost uticati na njegov zivot? Nije bio nacisto sa tim, a nesigurnost je predstavljala sasvim novi osecaj za Alvina. Mozda nece ostaviti nikakvoga traga; ako se vec nije sasvim prilagodio Diasparu u ovom zivotu, ucinice to u sledecem... ili onom posle toga.
Jos dok mu se uoblicavala ova misao, Alvinov um ju je odbacio. Diaspar je mogao biti dovoljan citavom preostalom delu covecanstva, ali ne i njemu. Nije nimalo sumnjao da se moze utrositi hiljadu zivota, a da se pri tom ne iscrpe sva cudesa grada, ili iskuse svi vidovi iskustava koje je on nudio. Alvin je mogao da im se u potpunosti preda, ali ukoliko ne bi preduzeo nista vise od toga, nikada ne bi bio zadovoljan.
Preostao je, dakle, samo jedan problem sa kojim je trebalo da se suoci. Sta je to vise sto se moglo uciniti?
Neodgovoreno pitanje izbacilo ga je iz sanjarenja. Nije mogao ostati ovde dok je bio tako obuzet nemirom, a postojalo je samo jedno mesto u citavom gradu gde je um mogao da mu nane spokoj.
Zid se delimicno razlucio u nepostojanje kada je on zakoracio u hodnik, a polarizovani molekuli pruzili su otpor njegovom prolasku kao kada bi ga proletni lahor pomilovao po licu.
Postojalo je mnostvo nacina na koje je bez ikakvog utroska snage mogao da se preveze do odredista koje je izabrao, ali vise mu se dopadalo da prevali put pesice. Njegova soba nalazila se gotovo na najvisem nivou grada i posle kratke setnje izbio je na uvojitu rampu koja je vodila nadole, do ulica. Nije se popeo na pokretnu traku, vec je krenuo uskim plocnikom — sto je bilo pomalo nastrano, buduci da ga je cekalo nekoliko milja hoda. Ali Alvin je voleo vezbanja, posto su mu ona uspokojavala um. Osim toga, mogle su se videti mnoge zanimljivosti, a bila je prava steta projuriti pored svih cudesa Diaspara kada se pred vama pruza citava vecnost.
Postojao je obicaj menu gradskim umetnicima — a svako je u Diasparu pre ili kasnije bivao umetnik — da izlazu najnovija ostvarenja duz pokretnih traka, tako da prolaznici mogu da uzivaju u njihovim delima. Na ovaj nacin bi za svega nekoliko dana citava populacija kriticki ispitala svaku tvorevinu vrednu paznje i na njoj ispisala svoj sud. Zbirna ocena, automatski utvrnena pomocu urenaja koji su prikupljali pojedinacna misljenja i koje niko nikada nije uspeo da podmiti ili da ih obmane — premda je bilo vise takvih nastojanja — odlucivala je o sudbini remek-dela. Ako je bilo pretezno pohvalnih glasova, njegova matrica bila bi uskladistena u secanje grada, sto je omogucavalo svakome ko bi to zazeleo, u ma kom buducem trenutku, da done u posed reprodukcije koja se ni po cemu ne bi razlikovala od originala.
Manje uspela ostvarenja stizao je usud svih takvih dela. Ona su bila ili rasklopljena na svoje prvobitne sastavne cinioce ili su zavrsavala u domovima umetnikovih prijatelja.
Alvin je na svom putu naisao na samo jedan object d’art koji mu je privukao paznju. Bila je to tvorevina od ciste svetlosti, koja je maglovito podsecala na nerascvetalu laticu. Lagano nicuci iz sicusnog jezgra boje, ona se sirila u slozene uvojnice i zastore, zatim bi se iznenada skupila, pa bi ceo ciklus ponovo poceo. Nije, menutim, dolazilo do poklapanja, posto je svaki ciklus bio razlicit. Alvin je stajao i posmatrao citav niz ovih pulsiranja, ali svaki put bi se javila neka tanusna, gotovo neuhvatljiva razlika, premda su osnovne kretnje ostajale neizmenjene.
Znao je zbog cega mu se dopada ova nedodiriva skulptura. Ritam njenog sirenja stvarao je utisak prostora — cak bekstva. Mozda upravo stoga ona nista nije govorila mnogim drugim Alvinovim sugrananima. Zabelezio je umetnikovo ime i odlucio da stupi s njim u vezu prvom zgodnom prilikom.
Svi putevi, kako oni pokretni tako i nepokretni, imali su isti zavrsetak, vodili su do parka koji je predstavljao zeleno srce grada. Ovde, na kruznom prostoru precnika preko tri milje, nalazilo se secanje na ono sto je Zemlja bila u danima pre no sto je pustinja progutala sve izuzev Diaspara. Najpre je dolazio sirok pojas trave, zatim nisko drvece koje se sve vise zgusnjavalo kako se islo napred pod njegovim senkama. U isto vreme, tle se lagano spustalo nadole, tako da bi, kada bi se najzad izislo iz uske sume, ceo grad nestao sa vidika, zaklonjen stitom od stabala.
Sirok vodeni tok, koji se pruzao ispred Alvina, nazivan je, jednostavno, Reka. On nije imao, niti mu je bilo potrebno neko drugo ime. Na odrenenim razmacima Reku bi natkrivljavali uski mostovi, a ona je tekla oko parka zatvarajuci pun krug,
