koga su mestimicno prekidali zatoni. Cinjenica da se brza reka vracala u samu sebe posle toka manjeg od sest milja nije Alvinu nimalo izgledala neobicna; stavise, on uopste ne bi obratio paznju ni da je na nekom delu svog kruzenja Reka protekla uzbrdo. U Diasparu je bilo znatno cudnijih stvari od te.
Desetak mladih ljudi plivalo je u jednoj maloj uvali, i Alvin je zastao da ih posmatra.
Vecinu njih poznavao je iz vinenja, a neke i licno, tako da je za trenutak pozeleo da im se pridruzi u igri. Ali tajna koju je nosio odvratila ga je od njih, i on se zadovoljio ulogom posmatraca.
U fizickom pogledu, nije se moglo reci ko je od ovih mladih granana izisao iz Dvorane Stvaranja ove godine, a ko je ziveo u Diasparu vec isto toliko dugo kao i Alvin. Iako su postojale primetne razlike u visini i tezini, o uzrastu se nista nije moglo zakljuciti. Ljudi su se naprosto takvi ranali, a iako je vazilo pravilo da sto je neko visi, to je i stariji, ono ipak nije bilo primerno, izuzev ako bi se starost odrenivala u vekovima.
Lice je tu bilo znatno pouzdaniji putokaz. Neki novoroneni granani bili su visi od Alvina, ali su izgledali nekako nezrelo, sa izrazom koji je otkrivao zacunenu iznenanenost pred svetom u kome se sada nalaze i koji im se iznenada obznanio. Bila je neobicna i sama pomisao da se, usnuli i zapreteni u njihovim umovima, nalaze nebrojeni raniji zivoti kojih ce se uskoro setiti. Alvin im je zavideo, premda nije bio siguran da li je to na mestu. Prvo iskustvo predstavljalo je dragocen dar koji se nikada vise nece ponoviti. Bilo je predivno dozivljavati zivot po prvi put, kao u svezini jutra. Kada bi samo bilo i drugih slicnih njemu: sa kojima bi mogao podeliti svoje misli i osecanja!
Pa ipak, u fizickom pogledu, on je bio izliven u potpuno istom kalupu kao i deca koja su se igrala u vodi. Ljudsko telo nije se uopste promenilo tokom milijardu godina proteklih od casa kada je Diaspar podignut, posto je osnovni sklop vecno bio smrznut u gradskim Bankama Secanja. Ono se, doduse, sada prilicno razlikovalo od svog prvobitnog, primitinog oblika, premda je vecina preinacenja bila unutrasnja i nedostupna oku. Covek je mnogo puta u svojoj dugoj istoriji popravljao samoga sebe, u nastojanju da otkloni bolesti kojima je njegovo trosno telo nekada bilo podlozno.
Nestali su svi suvise izrastaji poput noktiju i zuba. Kosa je bila ogranicena samo na glavu; po telu vise nije bilo nikakvih malja. Nedostatak koji bi u najvecoj meri iznenadio coveka iz Ranih Vremena odnosio se na pupak. Njegovo neobjasnjivo odsustvo zadalo bi mu mnogo glavobolje, a na prvi pogled takone bi imao problema sa razlikovanjem muskaraca od zene.
Nije iskljuceno da bi na kraju dosao do zakljucka da menu polovima vise nema nikakve razlike, sto bi predstavljalo veliku pogresku. U prikladnim okolnostima, nije postojao ni tracak sumnje u pogledu muskosti svakog muskarca u Diasparu. Stvar je bila u tome sto su njihova oruna sada znatno dolicnija bila odlagana kada se nisu nalazila u upotrebi; citavo odlaganje znatno se poboljasalo u odnosu na prvobitno Prirodno, koje ne samo sto je bilo nimalo elegantno, vec i do zla boga uocljivo.
Bilo je tacno da razmnozavanje ne spada vise u nadleznost tela, s obzirom na to da je posredi bila odvec vazna stvar da bi se olako prepustila igri slucaja, koja je postupala sa hromozomima kao sa kockicama. Pa ipak, iako su zacece i ronenje iscileli i iz secanja, seks je ostao. Cak i u drevnim vremenima, jedva ako je stoti deo seksualnih delatnosti bio posvecen samom razmnozavanju. Nestanak i ovog poslednjeg jednog postotka izmenio je iz temelja ljudsko drustvo, kao i znacanje pojmova ‘otac’ i ‘majka’ — ali zelja je i dalje bila tu, premda njeno zadovoljenje vise nije imalo nikakvu visu svrhu nego bilo koje drugo uzivanje cula.
Alvin je ostavio svoje razigrane vrsnjake i nastavio ka sredistu parka. Slabo uocljive staze ukrsatale su se i presecale kroz nisko siprazje, mestimicno se spustajuci u uske gudure izmenu velikih gromada prekrivenih lisajevima. Jednom je prosao pored male, visestrane masine, ne vece od covekove glave, koja je lebdela menu granama nekog drveta. Niko nije znao koliko varijeteta robota postoji u Diasparu; oni su se obicno drzali po strani, obavljajuci tako nenametljivo svoj posao da je bila prava retkost naici na nekoga.
Tle je ponovo pocelo da se uspinje; Alvin se priblizavao maloj uzvisici koja se nalazila u samom sredistu parka, pa dakle i celog grada. Ovde gotovo da nije bilo prepreka i obilazenja, tako da je jasno video vrh brdasca i jednostavno zdanje koje se uzdizalo na njemu. Malo se zadihao kada je najzad stigao do odredista; oslonio se o jedan od ruzicastih stubova i zadovoljno bacio pogled na put kojim je dosao.
Postoje izvesni oblici arhitekture koji se nikada ne menjaju zato sto su dostigli nivo savrsenstva. Grob Jarlana Zeja lako su mogli projektovati i neimari hramova iz prvih civilizacija koje je covek osnovao, premda oni ne bi bili u stanju da pojme od kakvog je materijala on sagranen. Krov je bio otvoren prema nebu, a jedina prostorija bila je poplocana tankim plocama koje su samo na prvi pogled nalikovale prirodnom kamenu. U toku mnogih geoloskih razdoblja, ljudska stopala prelazila su uzduz i popreko ovim podom, ne ostavivsi pri tom ni najmanjeg traga na nepojmljivo postojanom materijalu.
Tvorac velikog parka — neimar samog Diaspara, kako su neki govorili — sedeo je sa blago oborenim ocima kao da ispituje planove koji su mu bili rasprostrti na kolenima. Na licu je imao onaj cudno neodredljiv izraz koji je dovodio u nedoumicu mnoga pokolenja. Neki su ga prenebregavali kao puki dokoni hir umetnika, ali drugima je izgledalo kao da se to Jarlan Zej licno smeje nekoj pritajenoj sali.
Celo zdanje predstavljalo je zagonetku, posto se nista u vezi sa njim nije moglo pronaci u istorijskom arhivu grada. Alvin cak nije bio siguran ni sta znaci rec ‘Grob’; Jeserak mu je to mozda mogao objasniti, posto je bio strastveni sakupljac zastarelih izraza kojima je kitio svoje razgovore, sto je neretko zbunjivalo njegove sabesednike.
Sa ove sredisnje uzvisene tacke, Alvin je razgovetno mogao da vidi preko parka, iznad zastora od drveca, sve do samog grada. Najblize zgrade nalazile su se na udaljenosti od gotovo dve milje, obrazujuci nizak pojas koji je potpuno okruzivao park. Iza njega, na sve visim nivoima nizale su se kule i terase koje su sacinjvale glavni deo granevina u gradu.
Prostirale su se miljama blago se uspinjujuci put neba, pri cemu se uporedo povecavala njihova slozenost i monumentalna upecatljivost. Diaspar je bio sazdan kao jedinstvena celina; on je predstavljao ogromnu, mocnu masinu. Iako mu je spoljni izgled bio gotovo zastrasujuci po svojoj slozenosti, on jedva da je obznanjivao delic skrivenih cudesa tehnologije bez kojih bi sve ove velike zgrade bile samo bezivotne grobnice.
Alvinov pogled odlutao je ka granicama njegovog sveta. Na udajenosti od deset do dvanaest milja uzdizali su se spoljni bedemi grada, cije su se pojedinosti mutile zbog udaljenosti i na kojima je izgledalo da pociva nebeski svod. Iza njih nije bilo nicega — nicega, izuzev bolne praznine pustinje u kojoj bi covek veoma brzo sisao s uma.
Zbog cega ga je onda ta praznina mamila, i zasto niko drugi izuzev njega nije osetio taj zov? Alvin to nije znao. Lutao je pogledom preko raznobojnih kula i tornjeva koji su zatvarali obzorja covecanstva kao da trazi odgovor na svoje pitanje.
Tu ga nije bilo. Ali istog casa kada je u srcu osetio zudnju za nedokucivim, doneo je odluku.
Sada je znao sta mu valja ciniti u zivotu.
Jaserak se nije pokazao od velike pomoci, premda nije bio neraspolozen za saradnju, kao sto je Alvin gotovo ocekivao. Slicna pitanja postavljana su mu i ranije u toku njegovog dugog bavljenja savetnickom duznoscu, tako da on nije verovao da ga cak i neko ko je Jedinstven poput Alvina moze iznenaditi problemima koje on ne bi bio u stanju da resi.
Tacno je da je Alvin poceo da ispoljava izvesne manje nastranosti u ponasanju, koje su zahtevale eventualne ispravke. On se nije ukalapao onako kako je trebalo u neverovatno razranen drustveni zivot grada, kao ni u svetove maste svojih drugova. Takone nije pokazivao vece zanimanje za dublja filosofska razmisljanja, premda to nije bilo iznenanujuce, s obzirom na njegov uzrast. Stvari su stajale znatno ozbiljnije sa Alvinovim nepravilnim ljubavnim zivotom; od njega se, doduse, nije moglo ocekivati da stupi u neku relativno cvrstu vezu jos najmanje jedno stolece, pa ipak kratkoca vremena koje je provodio sa pojedinim partnerkama vec je postala predmet prepricavanja. Veze su mu bile postojane dok su trajale, ali nije bilo takve koja bi opstala duze od nekoliko nedelja. Izgledalo je da Alvin ne moze da posveti paznju vise od jednoj stvari u isto vreme. Postojala su razdoblja kada se on svom dusom predavao erotskim igrama svojih dugova, ili kada je potpuno iscezavao sa izabranicom svog srca na nekoliko dana. Ali kada bi ga volja za tim minula, usledili bi veliki razmaci, kada se cinilo da je izgubio svako zanimanje za ono sto je trebalo da predstavlja glavno zadovoljstvo njegovog uzrasta. To je mozda bilo lose i po njega, ali u svakom slucaju po ljubavnice koje je napustio i koje bi potom neobicno dugo snuzdene lutale gradom, pre no sto bi im poslo za rukom da sa nekim drugim nanu utehu. Jeserak je vec primetio da je i Alistra upravo dosla u to nesrecno stanje.
Nije stvar bila u tome da su se u Alvinovom ponasanju ispoljavali bezosecajnost ili neuvinavnost. U ljubavi, kao i u svemu drugom, izgledalo je da on tezi nekom cilju koji mu Diaspar nije mogao pruziti.
Ove osobenosti, menutim, nisu zabrinjavale Jeseraka. Od nekog ko je Jedinstven moglo se ocekivati da se ponasa na takav nacin, i Alvin se u prikladnoj meri uklapao u opsti sklop grada. Nijedan pojedinac, ma kako nastran ili blistav bio, nije mogao da utice na dzinovsku inerciju drustva koje se u doslovnom smislu nije menjalo preko milijardu godina. Jeserak nije tek samo verovao u stabilnost; sve drugo osim nje bilo mu je nepojmljivo.
„Problem koji te muci veoma je star“, rece on Alvinu, „ali iznenadio bi se kada bi saznao koliko je ljudi prihvatalo ovaj svet zdravo za gotovo, nemajuci nikakve sumnje u pogledu njega, niti uopste razmisljajuci o tome. Tacno je da je ljudska rasa jednom zaposedala prostor koji je bio nesravnjivo veci od ovoga grada. Ti si vec video nesto od onoga sto je Zemlja bila pre no sto se pustinja rasirila, a okeani iscezli. Svedocanstva o tom razdoblju, koja ti tako rado proucavas, najranija su kojima raspolazemo; ona su, zapravo, jedina koja nam govore o tome na sta je licila Zemlja pre dolaska Osvajaca. Mislim da ih je sasvim malo ljudi videlo; ti bezgranicni, otvoreni prostori predstavljaju nesto sa cim se mi ne mozemo nositi cak ni u mislima.
Naravno, i citava Zemlja bila je tek puko zrnce peska u Galaktickom Carstvu. Zdrav covek nece se
