odvaziti ni da na cas predoci sebi na sta lice ponori koji zjape menu zvezdama. Nasi preci su ih prevalili u sam osvit istorije, kada su se otisnuli u svemir da podignu Carstvo.
Ponovo su presli njima poslednji put kada su ih Osvajaci potisnuli, natrag na Zemlju.
Postoji predanje, ali samo predanje, da smo sklopili pakt sa Osvajacima. Oni su dobili Vaseljenu koja im je preko bila potrebna, a mi smo se zadovoljili svetom na kome smo roneni.
Drzali smo se tog pakta i zaboravili isprazne snove iz doba detinjstva, kao sto ces ih i ti zaboraviti, Alvine. Ljudi koji su sazdali grad i stvorili drustvo koje ide uz njega u podjednakoj su meri stekli vlast nad umom kao i nad materijom. Oni su pripremili sve sto ce ljudskoj rasi ikada biti potrebno unutar ovih zidova, a potom obezbediti da ih mi nikada ne prekoracimo.
Oh, fizicke barijere su najmanje vazne. Mozda postoje putevi koji vode izvan grada, ali ja ne verujem da ces ti njima daleko stici, cak i ako ih pronanes. Ukoliko bi ti to i poslo za rukom, nista dobro ne bi proisteklo iz toga. Tvoje telo bi ubrzo propalo u pustinji, kada vise ne bi bilo grada da ga stiti i hrani.“
„Ako, dakle, postoji put kojim se izlazi iz grada“, rece Alvin polako „sta me onda moze spreciti da ga napustim?“
„Postavio si glupo pitanje“, uzvrati Jeserak. „Mislim da vec moras da znas odgovor.“
Jeserak je bio u pravu, ali ne onako kako je on zamisljao. Alvin je odistao znao, ili mozda pre — naslucivao. Drugovi su mu dali odgovor, kako svojim budnim zivotom, tako i pustolovinama u snu u kojima je i on sudelovao. Oni nikada nece biti u stanju da napuste Diaspar; ono sto Jeserak uopste nije podozrevao, bila je cinjenica da uslovljenost koja je upravljala njihovim zivotima nema nikakvog uticaja na Alvina. On nije znao da li je njegova jedinstvenost plod slucaja ili drevnog plana, ali ovo je predstavljalo jednu od njenih posledica.
Zapitao se, koliko ce jos drugih otkriti.
Niko se nikada nije zurio u Diasparu, i to pravilo je cak i Alvin retko krsio. Podrobno je razmatrao problem nekoliko nedelja i utrosio mnogo vremena trazeci najranija istorijska svedocanstva grada. Proveo je sate lezeci, u bestelesnom narucju antigravitacionog polja, dok mu je hipnonski projektor zapljuskivao um prosloscu. Kada bi se svedocanstva okoncala, masina bi se razlucila i nestala — ali Alvin bi i dalje lezao, zureci ni u sta, pre no sto bi ponovo prevalio put kroz vekove do sadasnjice. Pred ocima bi mu se ukazale beskrajne morske milje plave vode, prostranije od samog kopna, kako valjaju talase u pravcu zlatnih obala. Usi bi mu bile ispunjene grmljavinom tih valova koji su spirali obalu proteklih milijardu godina. U pamcenju su mu ostajale sume, prerije i neobicne zivotinje koje su jednom delile svet sa Covekom.
Postojalo je svega nekoliko ovakvih drevnih svedocanstava; opste je bilo prihvaceno objasnjenje, premda niko nije umeo da kaze zbog cega, da su negde izmenu dolaska Osvajaca i podizanja Diaspara bila izgubljena sva secanja na primitivna vremena. zaborav je bio tako potpun, da se tesko moglo poverovati da je posredi puki slucaj. Covecanstvo je izgubilo svoju proslost, sa izuzetkom nekoliko hronika koje su sasvim mogle da predstavljaju predanja. Pre Diaspara postojala su naprosto samo Rana Vremena. U ovom limbu bili su nerazmrsivo prepleteni prvi ljudi koji su dobili duge kanue i prvi koji su stigli do zvezda. Na dalekom kraju pustinje vremena, svi su oni stajali tik jedni uz druge.
Alvin je imao nameru da sam prevali jos jednom ovaj put, ali samoca je predstavljala nesto sa cim se uvek nije moglo racunati u Diasparu. Tek sto je izisao iz svoje sobe, kada je sreo Alistru, koja nije nista preduzela da stvori utisak kako se tu nalazi slucajno.
Alvin nikada nije pomislio da je Alistra lepa, iz prostog razloga sto nije imao priliku da se susretne sa ljudskom ruznocom. Kada je lepota opsta pojava, ona gubi moc da ushitri srce, a samo je njeno odsustvo u stanju da izazove emocionalne posledice.
Alvin je za trenutak osetio mrzovolju zbog ovog susreta, posto ga je on secao na strasti koje ga vise nisu uzbunivale. Jos je bio odvec mlad i samopouzdan da bi osetio potrebu za nekom trajnijom vezom, a kada bude doslo vreme za to, on ce je mozda tesko ostvariti. Cak i u najprisutnijim trenucima, barijera njegove jedinstvenosti isprecavala se izmenu Alvina i njegovih ljubavnica. Bez obzira na to sto mu je telo bilo sasvim uobliceno i zrelo, on je i dalje bio decak i to ce ostati jos decenijama, dok mu drugovi jedan za drugim budu prizivali secanja na ranije zivote, ostavljajuci ga daleko iza sebe. Vec se prethodno suocavao sa tim, sto ga je ucinilo podozrivim pred svakim potpunim predavanjem nekoj drugoj osobi. Cak ce i Alistra, koja je sada izgledala tako bezazlena i nepritvorna, uskoro postati kompleks secanja i nadarenosti daleko izvan svih njegovih sutnji.
Alvinove prigusene zlovolje nestalo je za cas. Nista se nije protivilo tome da Alistra pone sa njim ukoliko to zeli. On nije bio sebican, niti je zeleo da poput nekog tvrdice prigrli samo za sebe ovo novo iskustvo. Stavise, mozda ce mu njene reakcije pomoci da vise sazna.
Dok ih je ekspresni kanal odvozio iz guzve u sredistu grada, ona nije postavljala nikakva pitanja, sto je bilo prilicno neobicno. Zajedno su prokrcili put do centralnog odeljka sa velikom brzinom ne obracajuci uopste paznju na cudo pod svojim nogama. Neki inzenjer iz drevnog sveta sigurno bi postepeno poludeo, pokusavajuci da shvati kako to da jedan prividno cvrst put moze na ivicama da bude fiksiran, dok se u pravcu sredista krece sve vecom brzinom. Alvinu i Alistri izgledalo je sasvim prirodno da postoji takav tip materijala koji na jednom kraju poseduje potpuna svojstva cvrstih tela, a na drugom savrsene osobine tecnosti.
Oko njih, zgrade su se sve vise pele uvis, kao da je grad iznosio svoje bedeme spram spoljnog sveta. Kako bi to bilo cudno, pomisli Alvin, kada bi ovi ustremljeni zidovi postali prozracni poput stakla i neko mogao da osmotri zivot unutra. Svuda oko njega, nalazili su se prijatelji koje je poznavao, prijatelji koje ce jednoga dana upoznati, kao i stranci sa kojima se nikada nece sresti — premda je broj ovih poslednjih verovatno sasvim mali, posto ce on tokom svog veka upoznati gotovo sve zitelje Diaspara. Vecina njih sedi u svojim zasebnim sobama, ali to ne znaci da su sami. Dovoljno je da samo uoblikuju svoju zelju, i odmah ce se naci, u svakom drugom izuzev u fizickom smislu, u drustvu bilo koje osobe za koju se opredele. Nisu se dosanivali posto su imali pristup u sve sto se zbivalo kako na podrucju maste tako i u stvarnosti od trenutka kada je grad sazidan. Za ljude ciji su umovi bili ovako osposobljeni, to je predstavljalo potpuno zadovoljavajuci zivot. Da je on, menutim, u isti mah bio i sasvim beskoristan, to ni Alvin jos nije shvatao.
Kako su se Alvin i Alistra udaljavali iz sredista grada, broj ljudi koje su sretali na ulicama postepeno se smanjivao, a kada su se sasvim blago zaustavili uz jednu dugu platformu od svetlo obojenog mermera, nikoga vise nije bilo na vidiku. Zakoracili su preko smrznutog vrtloga materije, gde se tvar od koje je bio sazdan pokretni put pretapala u svoje prvobitno stanje, i ugledali zid u kome su bili probijeni sjajno osvetljeni tuneli. Alvin se bez oklevanja opredelio za jedan i usao u njega, dok ga je Alistra sledila u stopu. Odmah ih je zahvatilo peristaticno polje i upravilo napred, dok su se oni udobno zavalili, posmatrajuci oko sebe.
Izgledalo je sasvim neverovatno da se nalaze u tunelu duboko pod zemljom. Umetnost koja je ceo Diaspar upotrebila kao svoje platno ovde se i te kako iskazala, a iznad njih cinilo se da je nebo otvoreno ka atmosferskim vetrovima. Svuda unaokolo uzdizale su se gradske kule, blistajuci u sjaju sunca. Nije to bio grad koji je Alvin poznavao, vec Diaspar iz jednog znatno ranijeg doba. Iako je vecina velikih zdanja izgledala poznata, postojale su tanane razlike koje su doprinosile zanimljivosti prizora. Alvin je pozeleo da zastane za cas, ali nikada mu nije poslo za rukom da uspori voznju kroz tunel.
Odvec brzo su bili blago izruceni u veliku, elipticnu prostoriju, koju su sa svih strana okruzivali prozori. Kroz njih su dopirali iskricavi odsevi iz vrtova koji su buktali blistavim cvetovima. U Diasparu su jos postojali vrtovi, ali samo u umovima umetnika koji su ih zamisljali. Razume se, ovakvog cveca danas vise nije bilo na svetu.
Alistra je bila zadivljena njegovom lepotom, i ocigledno u dubokom uverenju da ju je Alvin doveo ovamo da joj to pokaze. Posmatrao je na cas kako razdragano ide od prizora do prizora, uzivajuci u njenom ushicenju prilikom svakog novog otkrica. Postojalo je na stotine takvih mesta u polunapustenim zgradama po periferiji Diaspara, koje su u besprekornom stanju odrzavale skrovite sile zaduzene da bdiju nad njima. Mozda ce jednoga dana plima zivota ponovo pohrliti ovamo, ali do tog trenutka ovi drevni vrtovi predstavjali su tajnu koja je pripadala samo njima.
„Moramo da krenemo dalje“, rece Alvin konacno. „Ovo je tek pocetak.“ On zakoraci kroz jedan od prozora i opsene nestade. Iza stakla nije bilo nikakvog vrta, vec je pocinjao kruzni prolaz koji se strmo zakrivljavao nagore. I dalje je video Alistru na nekoliko stopa od sebe, ali je znao da ona njega vise ne vidi. Devojka ipak nije oklevala i trenutak kasnije obrela se pored njega u prolazu.
Pod njihovim nogama, pod je lagano poceo da klizi unapred, kao da je goreo od nestrpljenja da ih povede ka odredistu. Prevalili su nekoliko koraka po njemu, ali im je brzina uskoro postala tako velika da bi dalje kretanje bilo sasvim suvisno.
Hodnik je i dalje vodio navise, a posle sto stopa skretao je tacno pod pravim uglom. Ali toga su samo logicki bili svesni; sva cula su im govorila da hitaju potpuno vodoravnim hodnikom. Cinjenica da su se zapravo kretali uz uspravnu cev duboku hiljdama stopa nije ih ispunjavala nesigurnoscu, posto je otkazivanje polarizovanog polja bilo nezamislivo.
A onda je hodnik ponovo poceo da se spusta ‘nadole’, sve dok jos jednom nije skrenuo pod pravim uglom. Kretanje poda neprimetno se usporavalo, da bi se on najzad potpuno zaustavio na rubu dugacke dvorane oblozene ogledalima, sto je Alvinu stavilo do znanja da je ovde sasvim beznadezno pozurivati Alistru. Nije stvar bila samo u tome da se neke zenske osobine uopste nisu menjale jos od Eve; niko, naime, nije bio u stanju da odoli opcinjavajucoj privlacnosti ovog mesta. Koliko je Alvin znao, u celom Diasparu nije postojalo nista slicno ovome. Po cudljivoj zamisli umetnika, samo je nekoliko ogledala odrazavalo prizor kakav je zaista bio — ali i ona su, Alvin je bio uveen u to, stalno menjala svoj polozaj. I ostala su, razume se, odrazavala nesto, ali bilo je prilicno zbunjujuce videti sebe kako idete kroz sredinu koja se stalno preinacuje i deluje kao da je iz maste.
Ponekad bi se pojavili ljudi koji su nekuda isli u svetu iza ogledala; Alvin je u vise navrata ugledao
