Одвећ брзо су били благо изручени у велику, елиптичну просторију, коју су са свих страна окруживали прозори. Кроз њих су допирали искричави одсеви из вртова који су буктали блиставим цветовима. У Диаспару су још постојали вртови, али само у умовима уметника који су их замишљали. Разуме се, оваквог цвећа данас више није било на свету.
Алистра је била задивљена његовом лепотом, и очигледно у дубоком уверењу да ју је Алвин довео овамо да јој то покаже. Посматрао је на час како раздрагано иде од призора до призора, уживајући у њеном усхићењу приликом сваког новог открића. Постојало је на стотине таквих места у полунапуштеним зградама по периферији Диаспара, које су у беспрекорном стању одржавале скровите силе задужене да бдију над њима. Можда ће једнога дана плима живота поново похрлити овамо, али до тог тренутка ови древни вртови представјали су тајну која је припадала само њима.
«Морамо да кренемо даље», рече Алвин коначно. «Ово је тек почетак.» Он закорачи кроз један од прозора и опсене нестаде. Иза стакла није било никаквог врта, већ је почињао кружни пролаз који се стрмо закривљавао нагоре. И даље је видео Алистру на неколико стопа од себе, али је знао да она њега више не види. Девојка ипак није оклевала и тренутак касније обрела се поред њега у пролазу.
Под њиховим ногама, под је лагано почео да клизи унапред, као да је горео од нестрпљења да их поведе ка одредишту. Превалили су неколико корака по њему, али им је брзина ускоро постала тако велика да би даље кретање било сасвим сувишно.
Ходник је и даље водио навише, а после сто стопа скретао је тачно под правим углом. Али тога су само логички били свесни; сва чула су им говорила да хитају потпуно водоравним ходником. Чињеница да су се заправо кретали уз усправну цев дубоку хиљдама стопа није их испуњавала несигурношћу, пошто је отказивање поларизованог поља било незамисливо.
А онда је ходник поново почео да се спушта ‘надоле’, све док још једном није скренуо под правим углом. Кретање пода неприметно се успоравало, да би се он најзад потпуно зауставио на рубу дугачке дворане обложене огледалима, што је Алвину ставило до знања да је овде сасвим безнадежно пожуривати Алистру. Није ствар била само у томе да се неке женске особине уопште нису мењале још од Еве; нико, наиме, није био у стању да одоли опчињавајућој привлачности овог места. Колико је Алвин знао, у целом Диаспару није постојало ништа слично овоме. По ћудљивој замисли уметника, само је неколико огледала одражавало призор какав је заиста био — али и она су, Алвин је био увеен у то, стално мењала свој положај. И остала су, разуме се, одражавала нешто, али било је прилично збуњујуће видети себе како идете кроз средину која се стално преиначује и делује као да је из маште.
Понекад би се појавили људи који су некуда ишли у свету иза огледала; Алвин је у више наврата угледао прилике које је препознао. Убрзо му је постало јасно да није опазио ниједног пријатеља кога је знао из овог постојања. Кроз ум непознатог уметника он је гледао у прошлост и видео претходне инкарнације људи који живе данас. То га је растужило пошто се сетио властите јединствености; знао је да ма колико чекао пред овим непостојаним призорима, никада неће наићи на неки древни одјек самога себе.
«Имаш ли појма где се налазимо?» упита Алвин Алистру, када су завршили пут кроз огледала.
Алистра одмахну главом. «Негде близу руба града, претпостављам», узврати нехајно. «Изгледа да смо превалили добар комад пута, али не знам заправо колики.»
«Сада смо у Лораној Кули», одговори Алвин. «То је једна од највиших тачака у Диаспару.
Ходи, показаћу ти.» Ухватио је Алистру за руку и повео је из дворане. Није се могао видети никакв излаз, или на различитим местима облици пода указивали су на бочне ходнике. Ако бисте се примакли огледалу у некој таквој тачки, одраз би се разлучио у засведен пролаз светлости кроз који се могло ући у други ходник. Алистра се сасвим изгубила у овим кривудањима и скретањима, када најзад стигоше у један дугачак, савршено прав тунел кроз који је стално дувао прохладан ветар. Водоравно се пружао стотинама стопа у оба смера, тако да су му удаљени рубови изгледали као сићушни кругови светлости.
«Не допада ми се овде», пожали се Алисра. «Хладно је.» Она вероватно никада раније у животу није искушила праву хладноћу и Алвин је осетио да га помало пече савест. Требало је да јој благовремено скрене пажњу да понесе огртач, и то неки ваљан, пошто су готово сви огртачи у Диаспару имали искључиво украсну, а нимало заштитну вредност.
Будући да се девојка осећала неудобно искључиво његовом кривицом, он јој без речи пружи свој огртач. У овом гесту није, менутим, било никакве галантности; равноправност полова била је остварена одвећ давно да би такве конвенционалности опстале. Да су околности биле обрнуте, Алистра би таконе дала Алвину свој огртач и он би га аутоматски прихватио.
Није било непријатно корачати док им ветар дува у лена, и они су брзо стигли до краја тунела.
Крупно мрежаст камени филигран није им дозвољавао да наставе даље, што је било добро, пошто су стајали на самом рубу ничега. Велика ваздушна цев избијала је на окомито прочеље куле, тако да је испод њих зјапио понор дубок најмање хиљаду стопа. Налазили су се високо изнад спољних бедема града, док се под њима пружао призор Диаспара који је имао прилике да види тек мали број житеља овог света.
Видик је сада био супротан ономе који је Алвин имао из Средишта парка. Поглед му се одавде спуштао низ концентричне таласе камена и метала који су се обрушавали у миљама дугим наборима ка срцу града. Далеко доле, делимично скривене врховима кула, он је видео поља, дрвеће и реку која вечито кружи. Још даље, бастиони Диаспара који су стајали са супротне стране поново су се успињали пут неба.
Стојећи поред Алвина, Алистра је уживала у призору, али није била изненанена. Она је већ небројено пута пре тога видела град са неког другог, готово подједнако доброг осматрачког места, које је, менутим, било знатно удобније.
«Ово је наш свет; одавде се цео види», рече Алвин. «Хтео бих сада да ти покажем нешто друго.» Окренуо се од решетке и кренуо ка удаљеном кружићу светлости на супротном крају тунела. Хладан ветар пробијао му се кроз лаку одећу, али он није обраћао пажњу на ову нелагодност, корачајући напред кроз ваздушну струју.
Само што је превалио неколико метара, схватио је да Алистра не иде за њим. Стајала је и гледала га, док јој је позајмљени огртач лепршао на ветру; једну руку управо је почела да диже ка лицу. Алвин је видео како јој се усне покрећу, али речи нису стизале до њега. Упутио јој је најпре изненанен, а потом и нестрпљив поглед у коме се могао назрети трачак сажаљења.
Јесерак је рекао истину. Она није била у стању да поне за њим, пошто је схватила значење оног удаљеног кружића светлости кроз који је ветар вечито струјао према Диаспару. Иза Алистре налазио се познати свет, пун чудеса али без изненанења, који се попут блиставог, али густо збијеног мехура кретао низ реку времена. Испред ње, на удаљености не већој од неколико корака пружала се празна дивљина — свет пустиње — свет Освајача.
Алвин се вратио до девојке и изненанено установио да она дрхти. «Чега се плашиш», упита је.
«И даље смо на сигурном, у Диаспару. Погледала си кроз овај прозор испред нас; зар не можеш да бациш поглед и кроз онај тамо?»
Алистра је зурила у њега као да пред собом има неко необично чудвиште. У ствари, по њеним мерилима, он је то и био.
«Не могу», рече најзад. «Чак и при помисли на то обузме ме већа језа него од овог ветра.
Немој ићи даље, Алвине?»
«Али то уопште није логично!» неумољиво је настављао Алвин. «Шта ти се рнаво може догодити ако одеш до краја овог ходника и погледаш напоље? Призор је тамо необичан и самотан, али није ужасан. У ствари, што га дуже гледам, постаје ми све лепши...»
Алистра није сачекала да Алвин заврши мисао. Окренула се на петама и појурила дугом рампом која их је довезла горе кроз под тунела. Алвин није ништа предузео да је заустави, пошто би то представљало рнав гест наметања своје воље другоме. С друге стране, било му је јасно да је свако убенивање потпуно узалудно. Знао је да Алистра неће стати све док се не врати својим друговима. Није постојала опасност да ће се изгубити у лавиринтима града, пошто је без тешкоћа могла да иде својим траговима. Нагонска способност да се снане и у најзапетљанијим околностима представљала је само једну од особина које је Човек стекао од када је почео да живи у градовима. Одавно истребљен пацов био је принунен да прибегне сличним довитљивостима када је напустио поља и почео да дели усуд са људским родом.
Алвин је оклевао тренутак, као да је помислио да би се Алистра могла вратити. Није га изнеадила девојчина реакција, већ само њена жестина и неразумност. Иако му је искрено било жао што је она отишла, ипак ју је прекоревао у себи што је заборавила да му остави огртач.
