cuje ceo hol.
„Zasto sam ostao sam? Zbog cega? Zasto su bas mene… zasto bas ja moram da budem sam? Jer, ja nisam najstariji, imenjace. Mihailo je stariji, a i tvoj otac takode…“
„Cika Misa je takode krenuo na poslednji let“, zbunjeno napomenu Grisa.
„Da“, slozio se Dauge. „Nas Misa je ostareo… No, odemo, popicemo nesto.“
Usli su u bar. U baru nije bilo nikoga, samo je za stolom kraj prozora sedela jedna lepa zena. Sedela je nad praznom casom naslonivsi podbradak na isprepletene prste i kroz prozor gledala na betonsku pistu aerodroma.
Dauge se odjednom zaustavi i tesko nasloni na najblizi stocic. Nije je video dvadeset godina, ali je odmah prepoznao. Grlo mu se osusilo i steglo.
„Sta vam je, cika-Grisa?“ uznemireno ga upita Bikov mladi.
Dauge se ispravi.
„Ovo je moja zena“, mirno rece. „Idemo.“
Kakva sad jos zena, sa strahom pomisli Grisa.
„Mozda ce biti bolje da vas pricekam u kolima“, upita.
„Gluposti, gluposti“, rece Dauge. „Da joj pridemo.“
Pridose stocicu kraj prozora.
„Zdravo, Masa“, rece Dauge.
Zena podize glavu. Oci joj se rasirise. Lagano se zavali na naslon stolice.
„Ti… nisi odleteo?“ rece ona.
„Nisam.“
„Poci ces kasnije?“
„Ne. Ostajem ovde.“
Nastavila je da ga posmatra siroko otvorenih ociju. Trepavice su joj bile jako nasminkane. Pod ocima se videla mreza borica. A koza na njenom, nekada glatkom, vratu bila je opustena.
„Sta to znaci — ostajes?“ nepoverljivo ga upita. On se uhvati za naslon stolice.
„Mozemo li da sednemo?“ upita. „Ovo je Grisa Bikov. Sin Bikova.“
Tada se ona nasmesi Grisi onim naviknutim, obecavajucim, zanosnim osmehom, koji je Dauge toliko mrzeo.
„Drago mi je“, rece. „Sedite, momci.“
Grisa i Dauge sedose.
„Ja sam Marija Sergejevna“, rece ona razgledajuci Grisu. „Ja sam sestra Vladimlra Sergejevica Jurkovskog.“
Grisa spusti oci i nakloni se.
„Poznajem vaseg oca“, nastavila je. Prestala je da se smeska. „Ja sam mu obavezna za mnogo sta, Grigorije… Aleksejevicu…“
Grisa je cutao. Osecao se nelagodno. Nista nije shvatao. Dauge rece napregnutim glasom:
„Sta ces da pijes, Masa?“
„Dzejm“, odgovori ona, osmehujuci se svojim zanosnim osmejkom.
„To je sigurno jako?“ upita Dauge. „Uostalom, svejedno. Grisa, molim te, donesi dva dzejma.“
Posmatrao je. Gledao je njene glatke, pocrnele ruke, razgolicena, takode pocrnela ramena, laku, svetlu haljinu sa jedva nesto dubljim izrezom nego sto je voleo. Ona se odlicno sacuvala za svoje godine, a kosa joj je bila ista kao i nekada — bronzane boje, bez ijedne sede dlake; teska, duga, bila je upletena u kiku i zavijena u pundu kakvu vise niko ne nosi. Nasmesio se, lagano otkopcao mantil i skinuo topli slem sa glave.
Njeno lice se trglo kad je ugledala njegovu golu glavu sa retkom sedom kosom kraj usiju. On se na to ponovo nasmesio.
„No, kao sto vidis, susreli smo se“, rekao je. „A sta ces ti ovde? Cekas
nekoga?“
„Ne“, odgovori ona. „Nikoga ne cekam.“ Pogledala je kroz prozor, i on je najednom shvatio. „Ispracala si“, tiho je rekao.
Klimnula je glavom.
„Koga? Nije moguce — nas?“
„Da.“
Srce prestade da mu kuca.
„Mene?“ upitao je tiho. Uto je prisao Grisa i stavio na sto dve zamagljene ledene case.
„Ne“, odgovori ona.
„Volodu?“ upitao je sa gorcinom.
„Da.“
Grisa se tiho udalji.
„Kakav mio decak“, rece ona. „Koliko mu je godina?“
„Osamnaest.“
„Zar osamnaest? Interesantno! Znas, on uopste ne lici na Bikova. Cak nije ni rid.“
„Da, vreme prolazi“, rece Dauge. „Cak ni ja vise ne letim.“
„Zasto?“ ravnodusno ga upita.
„Zdravlje.“
Brzo je bacila pogled na njega.
„Da, ne izgledas bas najbolje. Reci…“ ona je pocutala. „I Bikov ce sigurno uskoro prestati da leti?“
„Sta?“ upita je on zacudeno.
„Ne volim kad Voloda odlazi na let bez Bikova“, rekla je ona gledajuci kroz prozor. Ponovo je pocutala. „Mnogo se bojim za njega. Ti ga bar dobro poznajes.“
„A kakve veze sa tim ima Bikov?“ upita je Dauge zlobno.
„Sa Bikovom je sigurno“, odgovori ona jednostavno. „No, a kako stoje tvoje stvari, Grigorije? Nekako mi je to cudno — da ti vise ne letis.“
„Radicu u institutu“, odgovori Dauge.
„Raditi“, odmahnula je glavom. „Raditi… Pogledaj na sta licis.“
Dauge se osmehnu.
„Zato se ti uopste nisi promenila. Udata?“
„Odakle ti takva ideja?“ pobuni se ona.
„Ja sam takode ostao nezenja.“
„Ne cudi me.“
„Zasto?“
„Ti nisi za brak.“
Dauge se nekako neprirodno nasmeja.
„Ne napadaj me“, rece on. „Ja sam hteo samo da porazgovaramo.“
„Ranije si umeo da budes interesantniji.“
„Zar sam ti vec dosadio? Razgovaramo tek pet minuta.“
„Ne, zasto?“ uctivo je rekla. „Ja te slusam sa velikim zadovoljstvom.“
Zacutali su. Dauge je slamkom mesao tecnost u casi.
„A Volodu pratim uvek“, rece ona. „Imam drugove u upravi i uvek znam kada cete poleteti. I odakle. I uvek vas pratim.“ Izvukla je slamku iz case, izmrvila je prstima i bacila u pepeljaru. „On je jedini covek koji mi je blizak u vasem sumanutom svetu. On me ne trpi, ali ipak — on je jedini covek koji mi je blizak.“ Podigla je casu i popila nekoliko gutljaja. „Sumanuti, ludi svet. Glupo doba“, rece umorno. „Ljudi su potpuno zaboravili kako se zivi. Rad, rad, rad…
Sav smisao zivota je u radu. Svi stalno nesto traze, nesto grade. Zasto? Ja shvatam, to je sve bilo potrebno ranije, kad nicega nije bilo dovoljno. Kad je to bila ekonomska borba. Kad je jos trebalo dokazivati da mi mozemo da radimo ne samo isto vec i bolje od njih. Dokazali smo. A borba se nastavila. Nekakva potajna, nevidljiva. Ja je ne shvatam. Mozda ti to shvatas, Grigorije?“
