diplome.“
„A trebalo bi. Mene je uvek, na primer, interesovalo pitanje: da li postajemo bolji iz pokolenja u pokolenje? Zbog toga sam i poceo da razgovaram o nasem kadetu. Starci uvek govore: ‘Eh, ova danasnja omladina nije ni za sta. A kakvi smo mi bili!’„
„To govore glupi starci, Vladimire. Krajuhin tako nije govorio.“
„Krajuhin jednostavno nije voleo teoriju. On je uzimao mlade, trpao ih u pec i cekao da vidi sta ce od njih ispasti. Ako nisu goreli, on je u njima priznavao sebi ravne.“
„A ako su goreli?“
„Po pravilu, mi nismo goreli.“
„No, kao sto vidis, sad si i odgovorio na svoje pitanje“, rece Bikov i ponovo uze novine u ruke. „Stazista Borodin je sada na putu u pec i u peci, prema svemu, nece izgoreti. Kad ga sretnes kroz deset godina, on ce te nazvati starom gnjidom, i ti ces se, kao posten covek, sloziti sa njim.“
„Dozvoli, dozvoli“, pobuni se Jurkovski. „Ali, mi ipak i odgovaramo. Decaka treba necemu i nauciti? Zivot ce ga nauciti“, kratko rece Bikov.
U kajut-kompaniju ude Mihailo Antonovic u pidzami, s papucama navucenim na bose noge i ogromnim termosom u ruci.
„Dobro vece, momci“, rece. „Uzasno mi se pije caj.“
„Caj, to nije lose“, zivnu Bikov.
„Ako je caj, neka bude caj“, rece Jurkovski i poce da sreduje svoje papire.
Kapetan i navigator postavise sto, Mihailo Antonovic stavi slatko u cinijice, a Bikov svima nali caj.
„A gde je Jurik?“ upita Mihailo Antonovic.
„Spava“, odgovori Bikov.
„A Vanjusa?“
„Dezura“, odgovori Bikov.
„No, dobro“, rece Mihailo Antonovic. Otpi malo caja, zazmiri i rece: „Nikada, momci, ne pristanite da pisete memoare. To je dosadan posao, i te kako dosadan!“
„A ti vise izmisljaj“, posavetova Bikov.
„Kako to?“
„Kao u romanima. Mlada Marsovka je zatvorila oci i nagnula se prema meni s poluotvorenim ustima. Ja sam je strasno zagrlio.“
„Celu“, dodade Jurkovski. Mihailo Antonovic pocrvene.
„Pazi, pocrvenela je stara gnjida“, rece Jurkovski.
„Znaci, nesto je i bilo, a, Misa?“ Bikov se zaceni od smeha i zagrcnu cajem.
„Fuj!“ rece Mihailo Antonovic. „Sram vas bilo!“ Zamisli se i najednom izjavi:
„A znate sta, deco? Pljunucu na te memoare. No, sta mogu da mi urade zbog toga?“
„Ti nam objasni nesto drugo“, rece Bikov. „Kako da uticemo na Juru?“
Mihailo Antonovic se preplasi.
„A sta se desilo? Da nije uradio nesto?“
„Za sada jos nije. Ali Vladimir smatra da na njega treba uticati.“
„Mi na njega, ukoliko se ne varam, ionako uticemo. Od Vanje se ne odvaja, a u tebe je, Volodenjka, prosto zaljubljen. Najmanje je vec dvadeset puta pricao o tome kako si za pijavicama usao u pecinu.“
Bikov dize glavu.
„Za kakvim to pijavicama?“ upita.
Mihailo Antonovic poce da se kao krivac vrpolji.
„Ah, to su bajke“, rece Jurkovski ne trepnuvsi. „To je bilo jos… hm-hm… davno. Postavlja se pitanje: kako uticati na Juru? Decku se pruza jedinstvena sansa da vidi svet boljih ljudi. Sa nase strane bi bilo jednostavno… hm-hm.“
„Vidis li, Voloda“, rece Mihailo Antonovic, „Jura je divan decko. Njega su dobra vaspitali u skoli. On ima sve… kako da kazem… osnove dobrog coveka. Shvati, Voloda, Jura vise nikada nece zameniti dobro za zlo.“
„Pravi covek“, resko rece Jurkovski, „poseduje i siroke horizonte.“
„Pravilno, Voloda“, rece Mihailo Antonovic. „Eto, i Jura…“
„Pravog coveka formiraju samo pravi ljudi, radnici, i samo pravi zivot, punokrvan i tezak.“
„Ali, i nas Jurik…“
„Mi moramo da iskoristimo slucaj i pokazemo Juri prave ljude u pravom, teskom zivotu…“
„Pravilno, Voloda, i ja sam uveren da ce Jurik…“
„Izvini, Mihailo, ali ja jos nisam zavrsio. Sutra cemo biti veoma blizu Ejnomeje. Da li znate sta je to Ejnomeja.“
„Kako da ne?“ rece Mihailo Antonovic. „Asteroid, velika poluosa — dva i sezdeset i cetiri dela astronomske jedinice, ekscentricitet…“
„Ne mislim na to“, nestrpljivo ga prekide Jurkovski. „Da li znate da na Ejnomeji vec tri godine radi jedinstvena na svetu fizicka stanica za istrazivanje gravitacije?“
„Kako da ne“, rece Mihailo Antonovic. „Pa tamo je…“
„Ljudi tamo rade u izuzetno teskim uslovima“, nastavi Jurkovski s odusevljenjem.
Bikov ga pazljivo pogleda. „Dvadeset pet ljudi, cvrsti kao dijamanti, pametni, hrabri, ja bih cak rekao — bezumno hrabri! Cvet covecanstva! Eto, to je divna prilika da upoznamo decaka sa pravim zivotom!“
Bikov je cutao. Mihailo Antonovic rece zabrinuto: „Divna misao, Voloda, ali to je…“
„I bas sada, oni se spremaju da izvrse interesantan eksperiment. Oni proucavaju sirenje gravitacionih talasa. Da li znate sta je to smrt-planeta? Komad stene, koji se u potrebnom trenutku u celosti pretvara u zracenje! Neobicno poucan prizor!“
Bikov je cutao. Cutao je i Mihailo Antonovic.
„Videti prave ljude u procesu pravog rada — zar to nije divno?“
Bikov je cutao.
„Ja mislim da ce to biti veoma korisno nasem stazisti“, rece Jurkovski i dodade blazim tonom: „Cak ni ja ne bih imao nista protiv toga da bacim pogled na to.
Odavno me interesuju uslovi rada smrt-planetologa.“
Bikov najzad progovori.
„Pa sta“, rekao je. „Odista, nije neinteresantno.“
„Uveravam te, Aleksej!“ uzviknu Jurkovski. „Ja mislim da cemo tamo sigurno svratiti, zar ne?“
„M-da“, neodredeno promrmlja Bikov, i zagleda se u Jurkovskog.
„No, divno“, rece Jurkovski. Baci pogled na Bikova i upita: „Tebe nesto zbunjuje, Aleksej?“
„Evo sta mene zbunjuje“, rece Bikov. „U mojoj marsruti se nalazi Mars. U marsruti imam Bambergu sa tim prljavim kopovima. Imam i nekoliko saputnika Saturna. Postoji i sistem Jupitera. I jos kojesta. Ali jedne stvari tamo nema.
Ejnomeje nema.“
„Pa, kako da kazem…“ rece Jurkovski spustivsi pogled i lupkajuci prstima po stolu. „Da smatramo da je to propust uprave, Aljosa.“
„Moci ces, Vladimire, da posetis Ejnomeju sledeci put.“
„Dozvoli, dozvoli, Aljosa. Hm-hm… ja sam ipak generalni inspektor i mogu da izdam naredenje… hm-hm… da se marsruta izmeni…“
„To si mogao odmah da kazes. Sto mi punis glavu kojekakvim vaspitnim zadacima?“
„Hm, vaspitni zadaci, razume se, takode… da… Navigatore“, rece Bikov.
„Generalni inspektor nareduje da se promeni kurs. Proracunajte kurs za Ejnomeju.“
„Razumem“, rece Mihailo Antonovic i zabrinuto pogleda Jurkovskog. „Znas, Voloda, mi imamo malo goriva. Ejnomeja — to je dobar komad puta… Moracemo dva puta da kocimo. I jedanput da uzimamo zalet. Trebalo je da to kazes barem pre nedelju dana.“
Jurkovski se gordo isprsi.
„Hm-hm… znas sta Mihailo? Da li tu u blizini postoje rezervoari sa gorivom?“
„Kako da ne“, rece Mihailo Antonovic. „Ima ih…“
