„Bice i goriva“, rece Jurkovski.
„Ako bude goriva, bice i Ejnomeja“, rece Bikov, ustade i pride svojoj fotelji.
„No, Misa i ja smo sto postavljali, a ti, generalni inspektore, sada sve raspremi.“
„Volterijanci“, rece Jurkovski i poce da rasprema sto. On je bio zadovoljan svojom malom pobedom. Bikov je mogao i da mu se ne potcini. Kapetan broda, koji je vozio generalnog inspektora, takode je imao svoja ovlascenja.
Fizicka opservatorija Ejnomeja okretala se oko Sunca priblizno u tacki gde se nekada ranije nalazio asteroid Ejnomeja. Gigantska stena precnika od dve stotine kilometara je za poslednjih nekoliko godina bila u procesu eksperimenata skoro potpuno unistena. Od asteroida je ostao samo redak roj relativno sitnih komada i oblak kosmicke prasine sirok sedam stotina kilometara — ogromna srebrna lopta.
Sama fizicka opservatorija se malo po cemu razlikovala od teskih vestackih Zemljinih satelita. To je bio sistem cilindara i lopti, povezan cevima, koji se okretao oko osovine. U laboratoriji je radilo dvadeset i sedam fizicara i astrofizicara, cvrstih kao dijamant, pametnih, hrabrih, a cesto i ‘bezumno hrabrih’. Najmladi od njih imao je dvadeset i pet godina, najstariji — trideset i cetiri.
Posada Ejnomeje se bavila istrazivanjem i ispitivanjem kosmickih zracenja, eksperimentalnih provera teorija polja, vakuumom, superniskim temperaturama, eksperimentalnom kosmogonijom. Svi omanji asteroidi u radijusu od dvadeset megametara od Ejnomeje proglaseni su za smrt-planete: oni su vec bili unisteni ili ih je tek trebalo unistiti. Time su se uglavnom bavili kosmogonisti i Frelativisti. Fizicari koji razraduju teoriju ralativnosti; prim. prev. Male planete su unistavane na razne nacine. Njih su pretvarali u roj kamencica, u oblak prasine ili gasa, a ponekad i u svetlosnu eksploziju. Unistavali su ih u prirodnim uslovima i u jakom magnetnom polju, momentalno ili postepeno, razvlaceci proces na dekade i mesece. To je bio jedini u Suncevom sistemu kosmogonicni poligon, i ako su sada opservatorije u blizini Zemlje pronasle novu zvezdu sa cudnovatim linijama u spektru, pre svega se postavljalo pitanje: gde se u tom trenutku nalazila Ejnomeja i da li se ta zvezda ne nalazi slucajno u rejonu Ejnomeje? Medunarodna uprava kosmickog saobracaja je objavila da je zona Ejnomeje zabranjena za sve putnicke kosmoplane.
Tahmasib je zakocio kraj Ejnomeje na dva sata pre pocetka novog eksperimenta.
Relativisti su se spremali da pretvore u zracenje stenu velicine Everesta i mase cije su velicine bile odredene s tacnoscu od nekoliko grama. Ta smrt-planeta se kretala na periferiji poligona. Tamo je bilo upuceno i desetak kosmoskafa s posmatracima i priborima i na opservatoriji su ostala samo dva coveka — nacelnik i dezurni dispecer.
Dezurni dispecer doceka Jurkovskog i Juru kraj kesona. To je bio visok, veoma bled, pegav covek. Oci su mu bile ravnodusne i plave.
„Hm-hm… Dobar dan“, rece Jurkovski. „Ja sam Jurkovski, generalni inspektor MUKS-a.“ Prema svemu, plavooki covek nije prvi put sretao generalne inspektore.
On mirno, ne zureci se, pogleda Jurkovskog i rece:
„Pa sta cemo, ulazite.“
Pravooki se mirno okrete ledima Jurkovskom i lupkajuci magnetnim blokejima krete hodnikom.
„Stanite!“ povika Jurkovski. „A gde je ovde… hm-hm… nacelnik?“
„Ja vas vodim k njemu.“
Jurkovski i Jura pozurise za njim. Jurkovski je poluglasno gundao:
„Cudnovat ipak… hm-hm… red. Cudan…“
Na kraju hodnika plavooki otvori okrugli otvor i uvuce se kroz njega. Jurkovski i Jura zacuse:
„Kostja, k tebi su dosli…“
Culo se kako neko vice zvonkim, veselim glasom:
„Sesti! Saska! Kud juris, bezumnice? Sazali se na svoju decu!“ Povuci se za sto kilometara, tamo je opasno! Treci! Treci! Ruskim jezikom sam ti rekao! Odrzavaj vezu sa mnom! Sesti, ne gundaj na pretpostavljene! Pretpostavljeni se brinu o njemu, a on besan. Vidi ti njega, nezahvalnika jednog.
Jurkovski i Jura se uvukose u omanju prostoriju prepunu raznih pribora. Pred ispupcenim ekranom je sedeo mrsavi, crnoputi momak tridesetih godina, u plavim, ispeglanim pantalonama i beloj kosulji sa crnom kravatom.
„Kostja“, pozva ga plavooki i zacuta.
Kostja okrenu prema gostima veselo, lepo lice s orlovskim nosem, nekoliko sekundi ih je posmatrao, ljubazno se pozdravio, a onda se ponovo okrenu prema ekranu. Na ekranu su se lagano kretale po linijama koordinatnog sistema raznobojne tacke.
„Deveti, zasto si se zaustavio? Sta, nestao ti je entuzijazam? Hajde, prosetaj se jos malo napred… Sesti, ti pravis uspehe. Vec sam se razboleo od tebe. Sta, da nisi krenuo kuci, na Zemlju?“
Jurkovski se zakaslja. Veseli Kostja je izvukao iz jednog uveta kuglicu i okrenuvsi se prema Jurkovskom upita:
„Ko ste vi, gosti?“
„Ja sam Jurkovski“, ostro rece Jurkovski.
„Koji Jurkovski?“ veselo i nestrpljivo upita Kostja. „Ja sam znao jednoga, on je bio Vladimir Sergejevic.“
„To sam ja“, rece Jurkovski.
Kostja se obradova.
„Odlicno!“ uzviknu on. „Onda stanite uz onaj pult. Okretacete cetvrto dugme — na njemu je napisano arapsko cetiri — da ona zvezdica tamo ne izlazi iz kruzica…“
„Ali, dozvolite, ipak…“ poce Jurkovski.
„Samo mi ne govorite da niste shvatili!“ povika Kostja. „Inace cu se razocarati u vas.“
Plavooki mu pride i nesto poce da mu sapuce u uvo. Kostja ga saslusa i stavi u uvo kuglicu.
„Neka mu od toga bude bolje“, rece i povika:
„Posmatraci, slusajte me, preuzimam komandu! Svi sada stoje odlicno, kao Zaporosci na slici Rjepina! Samo, vise ne doticite komande! Iskljucujem se na dva minuta!“ Ponovo je iz uveta izvukao kuglice. „Znaci, vi ste postali generalni inspektor, Vladimire Sergejevicu?“ upita.
„Da, postao sam“, rece Jurkovski. „I ja…“
„A ko je ovaj mladic? I on je takode generalni inspektor? Ezra“, okrenu se on plavookom, „neka Vladimir Sergejevic drzi osovinu, a decku daj da se necim korisno poigra. Najbolje ce biti da ga postavimo uz tvoj ekran i neka gleda…“
„Mozda ce mi se ipak dozvoliti da ovde kazem dve?“ upita Jurkovski ne obracajuci se nikome odredeno.
„Razume se, govorite, „rece Kostja. „Imate citavih devedeset sekundi.“
„Ja sam hteo… hm-hm… da dospem na jedan, bilo koji, kosmoskaf“, rece Jurkovski.
„Oho!“ rece Kostja. „Bolje bi bilo da ste mi zatrazili tocak od trolejbusa. A bilo bi ipak najbolje kad biste hteli da okrecete dugme broj cetiri. Na kosmoskafe ne mogu cak ni ja. Tamo je sve puno, kao na Blumbergovom koncertu. A pazljivo okrecuci dugme vi povecavate preciznost eksperimenta za jedan i po procenat.“
Jurkovski velicanstveno sleze ramenima.
„No, dobro“, rece on. „Vidim da cu morati… A zasto… hm-hm… to kod vas nije automatizovano?“ Kostja je vec stavljao u uvo svoju kuglicu. Dugajlija Ezra rece kao iz bureta:
„Oprema. Dubre. Zastarela.“
Ukljucio je veliki ekran i pozvao Juru prstom da mu pride. Jura pride ekranu i baci pogled na Jurkovskog. Jurkovski je, tuzno izvivsi obrve, drzao dugme i posmatrao ekran pred kojim je stajao Jura. Jura se takode zagleda u ekran. Na ekranu se videlo nekoliko okruglih svetiih mrlja, koje su licile ili na krmace ili na repu. Koscatim prstom Ezra pokaza na jednu mrlju:
„Kosmoskaf“, rece.
Kostja ponovo poce da komanduje:
„Posmatraci, jos ne spavate? Sta vam se to vuce? Ah, vreme! Sram te bilo, Sasa, pa ostalo je jos samo tri minuta. Korito? Ah, fotonsko korito? Stigao nam je generalni inspektor. Paznja, ovo je sad ozbiljno. Ostalo je trideset… dvadeset devet…“
Ezra prstom pokaza centar ekrana:
„Ovde“, rece.
