„Shvatam“, rece Dauge.
„Ti si uvek sve shvatao. Ti si uvek shvatao svet u kome zivis. I ti, i Voloda, i taj dosadni Bikov. Ponekad mislim da ste svi vi jako ograniceni ljudi. Vi jednostavno niste u stanju da postavite pitanje ‘zasto’?“ Ponovo je popila nekoliko gutljaja. „Znas, nedavno sam se upoznala s jednim uciteljem iz skole.
On uci decu strasnim stvarima. On ih uci da je mnogo interesantnije raditi nego zabavljati se. I — deca mu veruju. Da li shvatas? Pa to je strasno! Ja sam razgovarala sa njegovim ucenicima. Ucinilo mi se da me oni preziru. Zasto? Zbog toga sto hocu da prozivim svoj jedini zivot onako kako ja to hocu? Zbog toga sto zelim da uzivam u stvarima koje volim?“
Dauge je odlicno zamislio taj razgovor Marije Jurkovske s petnaestogodisnjim decacima i devojcicama iz rejonske skole. Kako da to shvatis, pomislio je. Kako mozes da shvatis, mislio je on, kako nedeljama i mesecima udaras glavom o zid, ispisujes gomile papira i desetine kilometara prelazis po kabinetu ili pustinji i stalno ti se pri tome cini da resenja nema, i da si ti obican glupi crv, i ti cak vise ne verujes da to mora tako, a onda nastupa onaj divan trenutak kad na kraju otkrivas kapijicu u zidu, i jos jedan zid ostaje za tobom, i ti si ponovo bog, i vasiona ti je ponovo na dlanu. Uostalom, to cak ne mora ni da se shvati.
To treba osetiti. Rekao je:
„Oni takode hoce da prozive svoj zivot onako kako to zele. A vi hocete dve razlicite stvari.“
Resko mu se usprotivila:
„A sta ako sam u pravu ja?“
„Ne“, rece Dauge. „U pravu su oni. Oni ne postavijaju pitanje ‘zasto’?“
„A mozda oni jednostavno nisu u stanju da siroko misle?“
Dauge se osmehnu. Sta ti znas o sirini misii, pomisli on.
„Ti pijes hladnu vodu kad je vrucina“, rece on strpljivo, „i ne pitas ‘zasto’.
Jednostavno pijes, i osecas se dobro…“
Prekinula ga je:
„Da, meni je dobro. I dajte mi da pijem moju hladnu vodu, a oni neka piju svoju!“
„Neka“, mirno se slozi Dauge. On sa cudenjem i radoscu oseti da njegova nepodnosljiva tuga lagano nestaje. „Mi i nismo govorili o tome. Tebe interesuje ko je u pravu. Dobro. Covek — on vise nije zivotinja. Priroda mu je dala razum.
A razum neizbezno mora da se razvija. A ti gasis, unistavas u sebi razum.
Namerno ga unistavas. Ti si tome posvetiila ceo svoj zivot. A postoji jos mnogo ljudi na Planeti koji unistavaju svoj razum. Oni se zovu malogradani.“
„Hvala.“
„Nisam hteo da te uvredim“, rece Dauge. „Ali, meni se ucinilo da ti hoces da vredas nas. Sirina pogleda… Kakvu vi mozete imati sirinu pogleda?“
Ispila je do kraja svoju casu.
„Ti danas lepo govoris“, primetila je zlobno se smeskajuci. „Sve tako divno objasnjavas. Budi onda dobar, pa mi, molim te, objasni jos jednu stvar. Ceo zivot si radio. Ceo zivot si razvijao svoj razum, preletao si preko obicnih zemaljskih zadovoljstava.“
„Nikad nisam preskakao preko obicnih ovozemaljskih zadovoljstava“, rece Dauge.
„Ja sam cak bio i danguba.“
„Necemo se svadati“, rece ona. „Po mome misljenju, preletao si. A ja sam celog zivota unistavala svoj razum. Ja sam se celog zivota bavila time sto sam gajila svoje instinkte. A ko je od nas sada srecniji?“
„Razume se, ja“, rece Dauge. Ona ga veselo pogleda i nasmeja se.
„Ne“, rece. „Ja. U najgorem slucaju — oboje smo nesrecni. Netalentovana kukavica
— tako me, ukoliko se ne varam, zove Voloda? — ili trudoljubivi mrav — kraj je isti: starost, usamljenost, praznina. Ja nista nisam dobila, a ti si sve izgubio. U cemu je razlika?“
„Pitaj Grisu Bikova“, mirno rece Dauge.
„O, oni!“ ona sa nipodastavanjem odmahnu rukom. „Znam sta ce oni reci. Ne, mene interesuje sta ces reci ti! I ne sada, kada su napolju sunce i ljudi, vec nocu, kad dode nesanica i kad su oko tebe samo tvoji vrazji talmudi, i nepotrebno kamenje s nepotrebnih planeta, i telefon koji cuti, i vise nista: napred nema nista…“
„Da, desava se“, rece Dauge. „To se svima desava.“
Najednom je sve to zamislio — i telefon koji cuti, i ono nista ispred sebe — ali ne i talmude i kamenje vec flasice sa vodicama za kozmetiku, mrtav bljesak zlatnog nakita i neumoljivo ogledalo. Ja sam svinja, pomisli optuzujuci samoga sebe.
Samouverena i ravnodusna svinja. A njoj je potrebna pomoc!
„Da li ces mi dozvoliti da danas dodem k tebi?“ upita je.
„Ne.“ Ustala je. „Danas imam goste.“
Dauge odgurnu casu, koju nije ni dotakao, i takode ustade. Uzela ga je pod ruku i izisli su u hol. On se trudio da ne hramlje.
„Kuda ces sad?“ upita je.
Zaustavila se pred ogledalom i popravila frizuru, na kojoj uopste nije imalo sta da se popravlja.
„Kuda?“ ponovila je pitanje. „Nekuda. Jer ja jos nemam pedeset i za sada moj svet jos uvek pripada meni.“
Spustili su se niz stepenice na trg obasjan suncem.
„Mogao bih da te odvezem…“ rece Dauge.
„Hvala, imam svoja kola.“
Bez zurbe je stavio slem na glavu, proverio da mu slucajno odnekud ne duva u usi, i zakopcao mantil.
„Do videnja, stari“, rekla je ona.
„Do videnja“, rekao je on, nezno se smeskajuci. „Izvini ako sam bio surov… Ti si mi danas mnogo pomogla…“
Ona ga pogleda nista ne shvatajuci, sleze ramenima i pode ka svojim kolima.
Dauge je posmatrao kako koraca njisuci se u kukovima, zadivljujuce vitka, gorda i jadna. Imala je divan hod, i jos je bila zgodna, cak jako zgodna. Za njom su se osvrtali. Dauge pomisli sa setnom zlobom: Eto. To je ceo njen zivot. Zaviti telo u skupe i lepe haljine i privlaciti poglede. Mnogo ima takvih, i zilavi su.
Grisa Bikov je sedeo u kolima, nalakcen na volan, i citao debelu knjigu. Radio je bio ukljucen i dugme je bilo okrenuto do kraja. Grisa je voleo jake zvuke.
Dauge je usao u kola, iskljucio radio i izvesno vreme sedeo cutke. Grisa je ostavio knjigu i upalio motor. Dauge je rekao gledajuci ispred sebe:
„Zivot daje coveku, imenjace, tri radosti. Prijatelja, ljubav i rad. Svaka od tih radosti odvojeno — ne vredi mnogo. Ali, kako se one retko nalaze zajedno!“
„Bez ljubavi se, razume se, moze“, zamisljeno je rekao Grisa.
Dauge ga brzo pogleda.
„Da, moze se“, slozio se. „Ali to samo znaci da ce covek imati jednu radost manje, a njih je svega tri.“
Grisa ocuta. Cinilo mu se da je neposteno da stupa u spor koji je beznadezan za protivnika.
„U institut“, rekao je Dauge. „I potrudi se da stignemo do jedan. Da ne zakasnimo.“
„Ne, brzo cu.“
Kola su izasla na put.
„Cika-Grisa, da vam ne duva?“ upita Grisa Bikov. Dauge smrknu i rece:
„Da, brate. Da zatvorimo prozore…“
MIRZA-CARLE: RUSKI MOMAK
Dezurna za prevoz putnika je sazaljevala Juru Borodina. Nicim nije mogla da mu pomogne. Redovna putnicka linija sa sistemom Saturna nije postojala. Nije postojala cak ni redovna teretna linija. Teretnjaci-automati su leteli svega dva tri puta godisnje, a brodovi sa posadom — jos rede. Dezurna je dva puta postavljala pitanje elektronskom dispeceru, prelistala je neki debeli prirucnik, nekoliko puta telefonirala nekome, ali sve je bilo uzalud.
