Jura pogleda u centar. Tamo nije bilo nista.
„Petnaest… cetrnaest… Vladimire Sergejevicu, drzite osovinu… deset… devet…“
Jura je gledao. Ezra je takode okretao dugme, prema svemu i on je drzao neku osovinu.
„Tri… dva… jedan… nula!“
U centru ekrana se pojavi bela tacka. Zatim ekran pobele, pa postade zaslepljujuce beo i na kraju pocrne. Negde ispod tavanice prodorno i kratko zazvonise nekakva zvonca. Upalise se i ugasise crvene lampice na pultu kraj ekrana. I ponovo se na ekranu pojavise okrugle mrlje koje su licile na krmace.
„Gotovo“, rece Ezra i iskljuci ekran.
Kostja se vesto spusti na pod.
„Osovina vise ne mora da se drzi“, rece. „Svlacite se, pocinje prijem.“
„Sta je to?“ upita Jurkovski.
Kostja odnekud iza pulta izvuce kutiju s pilulama. „Posluzite se“, rece on. „To, razume se, nije cokolada, ali je zato korisno.“
Ezra pride i cutke uze dve pilule. Jednu pruzi Juri. Jura neodlucno pogleda Jurkovskog.
„Pitam, sta je to?“ upita Jurkovski.
„Gama-radiofag“, objasni Kostja. Bacio je pogled na Juru. „Jedite, jedite mladicu“, rece. „Sada ste dobili cetiri rendgena, a to nije sala.“
„Da“, rece Jurkovski. „To je tacno.“
Pruzi ruku prema kutiji. Jura stavi pilulu u usta. Bila je veoma gorka.
„Cime mozemo da budemo korisni generalnom inspektoru?“ upita Kostja stavljajuci kutiju nazad na pult.
„Ja sam u stvari… hm-hm… hteo da prisustvujem eksperimentu“, rece Jurkovski, „a istovremeno… hm-hm… da vidim kakva je situacija na stanici… potrebe radnika… zalbe najzad… Sta? Evo, vidim da je laboratorija lose zasticena od zracenja… Tesno. Losa automatizacija, zastarela oprema… Sta?“
Kostja uzdahnuvsi rece:
„Da, to je istina, gorka istina kao gama-radiofag. Ali, ako me upitate na sta se zalim, ja cu morati da vam odgovorim da se ne zalim ni na sta. Razume se, zalbi ima. Kako bi u ovom svetu moglo bez zalbi? Ali to nisu nase zalbe, to su zalbe na nas. I, morate se sloziti sa mnom da bi bilo smesno kada bi vama, generalnom inspektoru, poceo da pricam o tome zbog cega se zale na nas. Uzgred, da vam se mozda ne jede? Dobro je sto necete. Pokusajte da pronadete bilo sta za jelo u nasem podrumu… Najblizi tanker sa hranom ce stici ili veceras ili sutra, i to je, verujte mi, veoma tuzno, jer su fizicari navikli da jedu svaki dan i nikakve greske u snabdevanju ne mogu da ih oduce od toga. No, a ako hocete ozbiljno da cujete moje misljenje o zalbama, onda cu vam reci kratko i jasno, kao devojci koju volim: ti diplomirani kojekakvovici iz naseg dragog MUKS-a se uvek zale na nesto. Ako radimo brzo, oni se zale da radimo brzo i da brzo unistavamo dragocenu unikatnu opremu, da nam stalno sve propada i da oni nista ne mogu da stignu da urade. A ako radimo sporo… Uostalom, sta govorim? Jos se nije nasao neko ko bi se zalio na to da radimo sporo. Uzgred budi receno, Vladimire Sergejevicu, vi ste bili odlican planetolog, mi smo svi ucili po vasim knjigama i raznim tamo izvestajima! Zasto ste dosli u MUKS, i to jos kao generalni inspektor?“
Jurkovski zaprepasceno pogleda Kostju. Jura se skupi, ocekujuci eksploziju, grom. Ezra je stajao i potpuno ravnodusno treptao svojim kravljim trepavicama.
„Hm-hm-hm…“ namrstivsi se otezao je Jurkovski. „A zasto da ne?“
„Ja cu vam objasniti zasto ne“, rece Kostja udarajuci ga prstom u grudi. „Vi ste dobar naucnik, vi ste stvaralac savremene planetologije! Iz vas je od samog detinjstva izbijao gejzir ideja! Da gigantske planete moraju da imaju prstenove, da planete mogu da se kondenzuju bez centralne svetlosti, da su Prstenovi Saturna vestackog porekla, upitajte Ezru ko je sve to izmislio? Ezra ce vam reci: ‘Jurkovski!’ I vi ste se odrekli svega toga, predali ste to u ruke raznim tamo nespretnjakovicima, a sami ste postali ‘kojekakvovic’!“
„No, sta vam je!“ rece Jurkovski dobrocudno. „Ja sam samo… hm-hm… obican naucnik…“
„Bili ste obican naucnik. A sada ste, izvinite za izraz, obican generalni inspektor! No, recite mi ozbiljno: zasto ste dosli ovamo? Niti mozete nesto da me upitate niti da me posavetujete, a da i ne govorimo o pomoci. No, recimo, ja cu vas, reda radi, povesti iz laboratorije u laboratoriju i mi cemo koracati kao dva mesecara i ustupacemo put jedan drugom pred svakim vratima. I uctivo cemo cutati, jer vi ne znate kako da pitate, a ja ne znam kako da odgovorim. Potrebno je sakupiti svih dvadeset i sedam ljudi da bi se saznalo sta se radi na stanici, a dvadeset i sedmoro ovamo ne moze da se stisne cak ni iz postovanja prema generalnom inspektoru, jer je ovde tesno, jedan cak zivi u liftu…“
„Vi pogresno mislite… hm-hm… da mene to raduje“, zvanicnim glasom ga prekide Jurkovski. „Pritom mislim na takvu prenaseljenost… hm-hm… stanice. Ukoliko se ne varam, stanica je proracunata na posadu od pet gravimetrista. I kada biste se vi, kao rukovodilac stanice, pridrzavali postojecih uputstava MUKS-a…“
„Pa, Vladimire Sergejevicu!“ veselo uzviknu Kostja. „Druze generalni inspektore!
Ljudi hoce da rade! Da li gravimetristi hoce da rade? Hoce. Relativisti? Takode hoce. I ne govorim o kosmogonistima, koji su se ovamo ugurali preko mog lesa. A na Zemlji se nalazi jos jedno sto pedeset ljudi koji gore od nestrpljenja.
Pomisli, spavati u liftu! Sta, cekati dok MUKS zavrsi izgradnju nove stanice?
Ne, planetolog Jurkovski bi zakljucio sasvim drugacije. On ne bi poceo da me prekoreva zbog prenaseljenosti. I ne bi ni zahtevao od mene da mu sve objasnim.
Tim pre sto on nije Gejzenberg i sto ne bi shvatio vise od polovine. Ne, planetolog Jurkovski bi rekao: „Kostja! Meni je potrebno da eksperimentalno dokazem moju novu ideju. Dajte da radimo, Kostja!“ Tada bih vam ustupio svoj krevet, a sam bih se smestio u sigurnosnl lift i mi bismo zajedno radili sve donde dok nam sve ne bi bilo jasno kao prolecno jutro! A vi dolazite da sakupljate zalbe. Kakve zalbe moze da ima covek koji se bavi interesantnim poslom?“
Jura s olaksanjem uzdahnu. Do eksplozije groma nije doslo. Lice Jurkovskog je postajalo sve zamisljenije.
„Da“, rece on. „Vi ste, znate li, u pravu… hm-hm… Kostja. Odista, nije trebalo da ovamo dodem… hm-hm… tako. I ja vam… hm-hm… zavidim, Kostja. S vama bih radio s najvecim zadovoljstvom. Ali… hm-hm… postoje stanice i… hm-hm… stanice. Vi ne mozete ni da zamislite, Kostja, koliko se bezobrazluka desava u nasem sistemu. I zbog toga je planetolog Jurkovski morao da postane… hm-hm… generalni inspektor Jurkovski.“
„Bezobrazluci“, brzo rece Kostja, „to je stvar kosmicke policije…“
„Ne uvek“, rece Jurkovski, „nazalost, ne bas uvek…“
U hodniku nesto poce da lupa. Zacu se lupkanje magnetnih potkovica. Neko povika:
„Kostjaaa! Zakasnjenje! Za tri milisekunde!…“
„O!“ rece Kostja. „To idu moji radnici, sad ce zatraziti da jedu. Ezra“, rece, „kako da im saopstimo da ce tanker stici tek sutra?“
„Kostja“, rece Jurkovski, „dacu vam sanduk konzervi.“
„Vi ste bog. Salite se!“ obradova se Kostja. „Duplo daje onaj koji daje na vreme. Smatrajte da sam vam duzan dva sanduka konzervi!“
Kroz otvor su jedan za drugim usla cetvorica i u prostoriji odjednom covek nije imao gde da se okrene. Juru odgurnuse u ugao i ogradise ga sirokim ledima. On je dobro mogao da vidi samo kovrdzavi Ezrin potiljak, neciju obrijanu glavu i jos
jedan misicavi potiljak. Osim toga, video je i noge — one su se nalazile nad glavama, a gigantske cipele s izlizanim potkovicama su se nalazile samo na dva centimetra od obrijane glave. U prostoru izmedu leda i potiljka Jura je s vremena na vreme video orlovski Kostjin nos i bradato lice cetvrtog radnika.
Jurkovski se nije video, verovatno su i njega saterali u neki ugao. Govorili su svi odjednom.
„Razbacivanje tacaka je veoma malo. Brojao sam na brzu ruku, ali mi se cini da su neosporne tri milisekunde…“
„Ipak, dakle, tri, a ne sest!“
„Nije stvar u tome! Vazno je da je ispod granice dozvoljenih odstupanja!“
„Kada bismo Mars digli u vazduh, to bi bila preciznost!“
„Da, dragovicu, tada bismo mogli polovinu graviskopa da uklonimo!“
