„Najomrznutiji pribor — graviskop! I ko ga je samo izmislio?“
„Reci hvala sto postoji barem takav kakav je. Znas kako smo to ranije radili?“
„Pazi, vec mu se ne dopadaju ni graviskopi!“
„A da li ce nam dati da nesto jedemo?“
„Uz rec o jelu, Kostja: pojeli smo sav radiofag.“
„Da, dobro je sto si se setio. Kostja, daj nam tablete.“
„Momci, cini mi se da sam slagao. Ne tri vec cetiri milisekunde.“
„Ne brbljaj. Daj Ezri. Ezra ce izracunati kako treba.“
„Pravilno… Ezra, uzmi, golubicu, ti si od svih nas najhladnokrvniji, ruke mi se tresu od uzbudenja.“
„Eksplozija je bila izuzetno lepa. Umalo nisam oslepeo. Volim anihilacione eksplozije! Osecas se kao tvorac, covek buducnosti…“
„Slusaj, Kostja, sta to Pagava govori, da ce sada biti samo zariste eksplozije?
A mi?“
„Imas li savesti? Ili mozda uobrazavas da je ovo gravitaciona opservatorija? A sta su ti kosmogonisti, pastorcad, a?“
„Oj, Fanas, ne uleci u taj spor. Ipak je ovde Kostja glavni. A zasto uopste postoje pretpostavljeni? Da bi sve bilo u redu.“
„Kakvog onda ima smisla postavljati svog coveka za pretpostavljenog?“
„Oho! Vise ne odgovaram ni za nacelnika? Sta je to, buna? Gde su moji macevi, manzetne i pistolji?“
„Uzgred budi receno, ja bih nesto i pojeo.“
„Proracunao sam“, rece Ezra.
„No?“
„Ne zurite ga, on ne moze tako brzo.“
„Tri i osam.“
„Ezra! Svaka tvoja rec je cisto zlato!“
„Greska plus-minus dva koma dva.“
„Kako je danas brbljiv nas Ezra!“
Jura ne izdrza vec prosapta Ezri na uvo:
„Sta se desilo? Zasto se svi toliko raduju?“
Ezra promrmlja jedva okrenuvsi glavu:
„Dobili su sta su hteli. Dokazali su. Gravitacija se siri. Brze od svetlosti.
Prvi su dokazali.“
„Tri i osam, momci“, objavi obrijana glava, „to znaci da smo obrisali nos onom kojekakvovicu iz Lenjingrada. Kako se ono…“
„Odlican pocetak. Sada samo nesto da pojedemo, pobijemo kosmogoniste i izistinski se prihvatimo posla.“
„Slusajte naucnici, a zasto nije dosao Kramer?“
„On kaze da ima jos dve konzerve. Sada ih trazi kod sebe u starim papirima.
Priredicemo pir izgladnelih — konzerva na cetrnaest ljudi.“
„Pir izgladnelih telom i siromasnih duhom.“
„Tiho, naucnici, i ja cu vas obradovati.“
„A za kakve je konzerve lagao Valerije?“
„Po nepotvrdenim glasovima, on ima konzervu kompota od bresaka i konzervu rakova…“
„Kad bi bila kobasica… Da li ce ovde neko da me slusa ili nece? Mirno, vi, naucnici! Tako. Mogu da vas izvestim da se medu nama nalazi jedan generalni inspektor — Jurkovski, Vladimir Sergejevic. On nam poklanja sanduk konzervi sa svoga stola!“
„Ozbiljno?“ upita neko.
„Ne, to cak nije ni ostroumno. Ko se jos tako sali?“
Odnekud iz ugla se zacu:
„Hm-hm… Dobar dan.“
„A? Vladimir Sergejevic? Kako vas to nismo zapazili?“
„Izbezobrazili smo se ovde, drugovi smrt-planetolozi.“
„Vladimire Sergejevicu! Da li je istina ono za konzerve?“
„Najistinitija istina“, rece Jurkovski.
„Ura!“
„I jos jednom…“
„Ura!“
„I jos jednom…“
„U r-r-r-a-a!“
„Mesne konzerve“, objasni Jurkovski. Kroz prostoriju odjeknu uzdah.
„Ah, zasto ovde vlada bestezinsko stanje? Trebalo bi bacati uvis takvog coveka.
Na rukama bi ga trebalo nositi.“
Kroz otvoreni otvor se pojavi jos jedna brada.
„Sta urlate?“ mracno upita ta glava. „Dobili ste rezultat koji ste hteli, a da li znate da nemamo sta da jedemo? Tanker ce tek sutra da se dovuce.“
Izvesno vreme svi su bradu gledali. Na kraju covek sa misicavim potiljkom zamisljeno rece:
„Prepoznajem kosmogonistu po recniku.“
„Momci, pa on je gladan!“
„Kako da ne! Kosmogonisti su uvek gladni!“
„Kako bi bilo da njega posaljemo po konzerve?“
„Pavle, prijatelju“, rece Kostja, „sad ces otici po konzerve. Idi, navuci vakuum-skafander.“
Bradati momak ga sumnjicavo pogleda.
„Jura“, rece Jurkovski, „odvedi druga na Tahmasib. Uostalom, to cu ja uciniti…“
„Dobar dan, Vladimire Sergejevicu“, rece bradonja sireci lice u osmejak. „Kako ste stigli do nas?“
Iz prostorije su izisli prvo Jurkovski, a za njim bradonja.
„Dobar je covek Jurkovski. Dobar covek.“
„A zasto je dosao u inspekciju?“
„On nije ni dosao ovamo u inspekciju. Ja sam ga shvatio tako da ga je jednostavno interesovalo kako je kod nas.“
„Onda, neka ga.“
„A ne bi mogao da kaze neku rec za prosirenje programa?“
„Prosirenje programa — moze. Samo se bojim da nam ne smanji broj radnika. Idem da uklonim svoj krevet iz lifta.“
„Da, inspektori ne vole kad se zivi u liftu.“
„Naucnici, ne plasite se. Ja sam mu vec sve ispricao. On nije takav. Pa to je Jurkovski!“
„Momci, podimo da nademo trpezariju. Da je smestimo u biblioteku, a?“
„Biblioteku su zauzeli kosmogonisti.“
Svi su, jedan po jedan, poceli da izlaze iz prostorije. Tada je covek s misicavim potiljkom prisao Kostji i tiho rekao:
„Daj mi jos jednu pilulu, Kostja. Nesto mi je muka…“
Ejnomeja je odavno ostala iza njih. Tahmasib je leteo prema Bambergi — u carstvo tajanstvene Space Pearl Limited. Jura se probudio kasno nocu — bolela ga je i svrbela ruka od injekcije i uzasno je bio zedan. Zacuo je teske korake u hodniku. Ucinilo mu se cak da je cuo priguseno stenjanje. ‘Prividenja’, pomisli,
‘samo je jos to nedostajalo’. Ne silazeci s kreveta, otvori vrata i baci pogled u hodnik. U hodniku je, cudno se iskrivivsi, stajao Jurkovski u svom divnom halatu. Lice mu je bilo oteklo, oci su mu bile zatvorene. Ucestalo je i tesko disao poluotvorenim ustima.
„Vladimire Sergejevicu!“ preplaseno ga pozva Jura. „Sta vam je?“
Jurkovski brzo otvori oci i pokusa da se ispravi, ali mu to ne pode za rukom.
