„Ti-ho!“ rece preteci, brzo, iskrivivsi se jos vise. Pode ka Juri. Jura se pomeri i propusti ga da ude u njegovu kabinu. Jurkovski zatvori vrata za sobom i oprezno sede pored Jure.
„Zasto ne spavas?“ upita ga tiho.
„Sta vam je, Vladimire Sergejevicu?“ promrmlja Jura. „Lose vam je?“
„Gluposti, jetra.“ Jura je uzasnuto posmatrao njegove ruke koje su pritiskale zeludac. „Uvek me tako muci, podla, posle ozracivanja… A ipak, nismo badava bili na Ejnomeji. Eto, to su ljudi, Jura! Pravi ljudi! Radnici. Cisti. I nikakvi kojekakvovici ih nece omesti u njihovom radu.“ Oprezno se osloni ledima o zid i Jura mu brzo podmetnu pod leda jastuk. „Smesna rec ‘kojekakvovici’ zar ne, Jura?
A uskoro cemo ugledati druge ljude… Sasvim druge… Trule, prljave… Gore od marsovskih pijavica… Ti ih, razume se, neces videti, a ja cu morati…“
Zatvorio je oci. „Jura… Izvini, ali mozda cu ovde zaspati… Uzeo sam. .
lek… Ako zaspim… idi… kod mene da spavas…“
BAMBERGA: NISCI DUHOM
Bela Barabas je prekoracio preko komingsa i zatvorio vrata za sobom. Na vratima se nalazila tablica od plastike: The chief manager of Bamberga mines. Space Pearl Limited. Glavni direktor rudnika Bamberge. Biser Svemira SOJ; prim. prev.
Tablica je bila raspolovljena. Jos juce je bila citava. Metak je pogodio u donji levi ugao i pukotina je prolazila kroz veliko slovo ‘B’. Podli nikogovic, pomisli Bela. Uveravam vas da u rudnicima niko nema oruzja. Samo vi, mister Barabas, i policajci, imate ga. Nemam ga cak ni ja. Svinja.
Hodnik je bio pust. Ispred vrata je visio plakat: NE ZABORAVI DA SI I TI DEONICAR. INTERESI KOMPANIIJE — TVOJI SU INTERESI.
Bela se uhvati za glavu, zatvori oci i izvesno vreme je stajao tako, ne micuci se. Boze moj, pomisli. Kad ce se sve to zavrsiti? Kad ce me opozvati odavde? No, kakav sam ja komesar? Ja u stvari nista ne mogu. Vise nemam snage. Da li me shvatate? Nemam vise snage.
Opozovite me odavde, molim vas. Da, ja se stidim, i tako dalje. Ali, ja vise ne mogu…
Negde su se zalupila vrata. Bela opusti ruke i pode hodnikom. Pored reklamnih prospekata na zidu, koji su mu vec odavno dojadili. Pored zatvorenih kabina inzenjera. Pored visokih uskih vrata policijskog odeljenja. Interesantno, u koga su to mogli da pucaju na spratu administracije? Razume se, meni nece reci ko je pucao. Ali mozda ce mi poci za rukom da saznam u koga su pucali? Bela ude u policiju. Za stolom je, poduprevsi se rukom o obraz, dremao narednik Higins, nacelnik policije, jedan od tri policajca rudnika Bamberge. Na stolu pred Higinsom nalazio se mikrofon, sa desne strane radio-stanica, sa leve strane casopis.
„Dobar dan, Higinse“, rece Bela.
Higins otvori oci.
„Dobar dan, mister Barabas.“
Glas mu je bio dubok ali pomalo sipljiv.
„Ima li sta novo, Higinse?“
„Stigla je Geja“, rece Higins. „Doneli su postu. Zena pise da se dosaduje. Kao da meni ovde nije dosadno. I vi imate cetiri posiljke. Rekao sam da vam ih odnesu. Mislio sam da ste u vasem kabinetu.“
„Hvala, Higinse. Da li znate ko je danas pucao na ovom spratu?“
Higins se zamisli.
„Nesto se ne secam da su danas pucali na ovom spratu“, rece.
„A sinoc? Ili nocas?“
Higins preko volje odgovori:
„Nocas je neko pucao u inzenjera Majera.“
„To vam je rekao sam Majer?“ upita Barabas.
„Ja nisam bio ovde. Dezurao sam u sauni.“
„Vidite li, Higinse“, rece Barabas. „Ja sam sada bio kod upravnika. Upravnik me je po deseti put uveravao da ovde oruzje imate samo vi, policajci.“
„To je verovatno.“
„Znaci, onda je u Majera pucao neko od vasih potcinjenih?“
„Ne bih rekao“, rece Higins. „Tom je bio sa mnom u sauni, a Konrad… Zasto bi Konrad pucao u inzenjera?“
„Znaci, oruzje ima jos neko?“
„Ja ga nisam video, mister Barabas, to drugo oruzje. Kad bih ga video, oduzeo bih ga. Zbog toga sto je oruzje zabranjeno. Ali ja ga nisam video.“
Beli je najednom sve postalo svejedno.
„Dobro“, rece ravnodusno. „Na kraju krajeva, paziti da se svi pridrzavaju postojecih zakona — ta stvar je vasa, a ne moja. Moja je stvar da informisem MUKS o tome kako vi izlazite na kraj sa vasim obavezama.“
Okrenuo se i izisao.
Spustio se liftom na drugi sprat i prosao kroz salon. U salonu nije bilo nikoga.
Kraj zidova su zuckastim sijalicama svetlucali automati. Da se napijem, pomisli Bela. Napiti se kao svinja, leci u krevet i odspavati dva dana. A posle ustati i ponovo se napiti. Prode kroz salon i pode dugim, sirokim hodnikom. Hodnik se nazivao Brodvej i pruzao se od salona do kupatila. Tu su se takode nalazili plakati koji su napominjali da su ‘interesi kompanije — tvoji interesi’, visili su programi bioskopa za sledecu dekadu, bilteni berze, tablice lutrije, visile su tablice za utakmice u bezbolu i basketbolu koje su se odrzavale na Zemlji i za takmicenja u boksu i slobodnom rvanju koja su se odrzavala ovde, na Bambergi.
Na Brodvej su izlazila vrata oba bioskopa i biblioteke. Sportska sala i crkva su bile sprat nize. Uvece je po Brodveju bilo nemoguce probiti se i sve je bilo osvetljeno raznobojnim svetlostima besmislenih reklama. Uostalom, i ne bas tako besmislenim — one su svake veceri napominjale radniku sta ga ceka na Zemiji kad se vrati kuci s punim dzepovima para.
Sad je Brodvej bio prazan i polumracan. Bela skrete u jedan od hodnika. S leve i desne strane su se nalazila istovetna vrata. To su bile kabine za stanovanje.
Sve je mirisalo na duvan i kolonjsku vodu. U jednoj sobi Bela ugleda coveka koji je lezao na krevetu i ude. Lice covekovo bilo je pokriveno flasterom. Jedino oko koje se videlo tuzno je posmatralo nisku tavanicu.
„Sta je s tobom, Dzosua?“ upita Bela prilazeci. Tuzno Dzosuino oko okrete se k njemu.
„Lezim“, rece Dzosua. „Trebalo bi da budem, u rudniku, a ja lezim. I svakog trenutka gubim gomilu novca. Bojim se i da izracunam koliko gubim.“
„Ko te je tukao?“
„Odakle da znam?“ odgovori Dzosua. „Napio sam se juce, tako da se nicega ne secam. Davo me naveo… Citavih mesec dana sam izdrzao. A sad sam propio dnevnu zaradu, lezim i lezacu ovako.“ Ponovo se tuzno zagleda u tavanicu.
„Da“, rece Bela.
No, sta da uradis s njim, pomisli. Ubedivati ga da je stetno piti — to zna i on sam. Kad ustane, ostajace u rudniku i po petnaest casova dnevno da bi nadoknadio ono sto je izgubio. A posle ce se vratiti na Zemlju i imace progresivnu paralizu i nikad nece imati decu ili ce mu zena radati samo kretene.
„Da li znas da je opasno raditi vise od sest casova dnevno u oknu?“ upita Bela.
„Idite, znate kud“, tiho rece Dzosua. „To vas se ne tice. Necete vi da radite.“
Bela uzdahnu i rece:
„No pa sta, oporavljaj se.“
„Hvala, mister komesaru“, progunda Dzosua. „Ne brinite se vi o tome. Bolje bi bilo da se pobrinete da zatvore salon. Da pronadu i pokaznjavaju one koji peku rakiju.“
„Dobro“, rece Bela. „Pokusacu.“
Eto, mislio je, polazeci u svoje prostorije. A pokusaj da zatvoris salon i — on ce sam urlati na mitingu da se komunisti opet trpaju u stvari koje ih se ne ticu. Nema izlaza iz tog kruga. Nikakvog izlaza.
