Jura je verovatno izgledao veoma nesrecno, jer mu ona na kraju sazaljivo rece:
„Ne treba ocajavati, golubicu. To je veoma daleka planeta. I sta cete uopste tako daleko?“
„Zaostao sam od svoje grupe“, izgubljeno odgovori Jura. „Najlepse vam hvala.
Idem. Mozda jos negde…“
Okrenuo se i posao ka izlazu opustivsi glavu, posmatrajuci izlizani plasticni pod pod svojim nogama.
„Stanite, golubicu“, viknu mu dezurna. Jura se, odmah okrete i pode natrag.
„Znate, golubicu“, rece dezurna neodlucno, „ponekad postoje i specijalni letovi.“
„Odista?“ s nadom upita Jura.
„Da, ali o njima se u upravi ne zna.“
„A da li mogu da me povedu na taj specijalni let?“
„Ne znam, golubicu. Ja cak ne znam ni gde mozete da saznate za takav specijalni let. Mozda kod nacelnika raketodroma?“ Upitno ga je pogledala.
„Kod nacelnika me sigurno nece pustiti“, tuzno je rekao Jura.
„A vi pokusajte.“
„Hvala“, rece Jura. „Do videnja. Pokusacu.“
Izisao je iz uprave transporta i osvrnuo se oko sebe.
Sa desne strane, nad zelenim krosnjama drveca, u belicasto, vrelo nebo dizala se zgrada hotela. Sa leve strane na suncu je blestala ogromna staklena kupola. Tu kupolu Jura je video jos sa aerodroma. Sa aerodroma se videla samo ta kupola i zlatna igla hotela. Jura je, naravno, upitao sta je to, i kratko su mu odgovorili: „SEUK.“ A sta je to SEUK, nije znao.
Tacno pored zgrade uprave prolazio je siroki put posut krupnim crvenkastim peskom. Na pesku su se videli tragovi mnogih nogu i automobilskih guma. Sa obe strane puta su se nalazili betonski jarkovi, kraj kojih su cvetali bagremi. Na dvadesetak koracaja od ulaza u upravu, u senci bagrema, nalazio se mali, kvadratni beli atomokar. Nad blistavim staklom vetrobrana videli su se plavi slemovi sa belim natpisom: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA- CHARLE. [1]
Minut-dva Jura je stajao neodlucno. Isprva na putu nije bilo nikoga. A onda se odnekud sa desne strane siroko koracajuci pojavio neki preplanuli covek u belom odelu. Kad je dosao do Jure, zaustavio se, skinuo sa glave ogromnu beretku i poceo da mase njom ispred lica. Jura ga je znatizeljno pogledao.
„Fruce!“ rece covek u belom odelu. „A kako ti?“ Govorio je sa jakim stranim akcentom.
„Bas vrucina“, slozi se Jura.
Covek u belom odelu navuce beretku na kosu izbledelu od sunca i izvuce iz dzepa pljosnatu staklenu cuturicu.
„Guc-nemo?“ rece rasirivsi usta od uveta do uveta.
Jura odmahnu glavom.
„Ne pijem“, rece.
„Takoce ja ne pijam“, objavi covek u belom odelu i vrati cuturicu u dzep. „Ali uvek ima uiski, ako hoce piti.“
Jura poce da se smeje. Covek mu se dopadao.
„Frucina“, jos jednom rece covek u belom odelu. „To nasa nesreca. Mecunarotni raketotrom na Grenlantu — i ja tamo smrzavam. Mecunarotni raketotrom u Misra— Sarle — ja mokar od znoj. A?“
„Uzasna vrucina“, rece Jura.
„A gde letimo?“ upita covek u belom odelu.
„Treba da stignem na Saturn.“
„Oho!“ rece covek. „Tako mlat, a fec na Saturn! Znaci — mi cemo sretati i sretati!“
Lupi Juru po ramenu, i tada primeti policijska kola. „Mecunarotna polisija“, rece svecano. „Oni mora, imaju sve pocasti.“
Vazno klimnu Juri glavom i krete dalje. Kad je stigao do policijskih kola, on se prenuo, zauzeo svecani stav i prineo desni kaziprst glavi. Plavi slemovi su se trgli iza sna i ponovo zauzeli nepokretan polozaj.
Jura uzdahnu i lagano krete ka hotelu. Trebalo je negde pronaci nacelnika raketodroma. Usput nikoga nije sreo, i nije imao koga da pita. Razume se, mogao je da pita i policajce, ali Jura nije hteo da im se obraca. Nije mu se dopadalo sto sede tako nepokretno. Jura je uzgred zazalio sto nije upitao coveka u belom odelu, ali se onda setio da je ljubazna dezurna sigurno morala sve da zna o Mirza-Carleu. On se cak zaustavio za jedan trenutak, ali je onda ipak krenuo dalje. Na kraju krajeva, nema smisla oduzimati ljudima toliko vremena. Nista, saznacu vec nekako, pomislio je i krenuo dalje.
Isao je po ivici jarka, trudeci se da ne ide po suncu, pored jarko obojenih automata sa soda-vodom i sokovima, pored praznih klupa i stolica za lezanje, kraj belih kucica koje su se krile u senci bagrema, kraj velikih betonskih ploca na kojima su bili smesteni prazni atomokari. Na jednoj od tih ploca nije bilo suncobrana i od blestavih, ispoliranih krovova masina dizala se jara. Bilo je zalosno posmatrati ta kola, koja su tu, na suncu, stajala, sigurno, nekoliko casova. Prosao je kraj ogromnih reklama koje su na tri jezika obecavale zdravlje Herkulesa onima koji piju vitaminizovano kozje mleko Golden Horih, kraj nekih cudnovatih, izmucenih ljudi koji su spavali u travi stavivsi pod glavu zavezljaje, ruksake i kofercice, kraj kola-cistacica koja su stajala na ivici puta, kraj pocrnele dece, koja su se pljuskala vodom iz jarka. Nekoliko puta su ga prestizali prazni autobusi. Prosao je ispod plakata koji se rasirio preko celog puta: MIRZA-CARLE POZDRAVLJA DISCIPLlNOVANE VOZACE. To je bilo napisano na engleskom.
Prosao je pored kucice saobracajca na uglu, skrenuo nadesno i izisao na Bulevar prijateljstva — glavnu ulicu Mirza-Carlea.
Bulevar je vec bio pust. Radnje, bioskopi, barovi, kafei — sve je bilo zatvoreno. Sijesta — pomislio je Jura. Na bulevaru je bila uzasna, neizdrzljiva vrucina. Jura se zaustavio kraj automata i ispio casu toplog soka od pomorandze.
Podigavsi obrve, prisao je drugom automatu i popio casu odvratno tople soda-vode. Da, pomisli. Sijesta. Bilo bi najbolje kad bi covek mogao da se zavuce u frizider…
Sunce je przilo — belo, kao obavijeno maglom. Senki nije bilo. Na kraju bulevara, u izmaglici, videla se gromada hotela. Jura krete ka njemu, osecajuci kroz donove cipela usijani asfalt. Isprva je koracao brzo, ali taj tempo nije mogao da izdrzi — od vrucine je izgubio dah, znoj mu je liptao po licu.
Dugacka, siroka limuzina se zaustavi kraj trotoara. Sofer sa ogromnim, tamnim naocarima otvori vrata i obrati se Juri:
„Slusaj, prijatelju, gde se ovde nalazi hotel?“
„Tamo, napred, na kraju bulevara“, rece Jura. Sofer ga pogleda, zadovoljno klimnu glavom i upita:
„Da neces i ti tamo?“
„Tamo“, s uzdahom odgovori Jura.
„Sedi“, rece sofer.
Jura radosno ude u kola.
„Odmah se vidi da si ovde stranac, kao i ja“, rece sofer. Kola je vozio jako sporo. „Svi mesni stanovnici sede u hladovini. Upozoravali su me da ovde treba stici predvece, ali takav sam ti covek — ne volim da cekam. A nije trebalo da zurim. Ovo je neko zaspalo carstvo.“
U kolima je vazduh bio cist, prohladan.
„A po mome misljenju“, rece Jura, „ovo je interesantan gradic. Nikad ranije nisam bio u medunarodnim gradovima. Ovde je sve interesantno isprepletano i izmesano. Kara-Kumi i medunarodna policija. Da li ste ih videli sa plavim slemovima na glavi?“
„Video sam“, namrgodeno je rekao sofer. „Tamo ih, na putu, ima koliko hoces…“
pokazao je glavom nekud iza sebe, „najmanje tridesetak. Kamioni su se sudarili.“
„Kako to ‘sudarili’?“ zacudi se Jura. „Kakvi kamioni? Automati?“
„Ma ne, kakvi automati“, progunda sofer. „Oni… Varjaski gosti. Dobili su svoje… Bitange pijane.“ Zaustavio je kola ispred hotela i rekao:
„Stigli smo. Ja cu skrenuti prvom ulicom desno. Jura izide iz kola.“
„Veliko hvala.“
„Nema na cemu“, rece sofer. „Do videnja.“
