„A“, rece Kravec smeskajuci se, „to se nas Dic duboko zamislio.“
Vrata se otvorise i u laboratoriju ude sicusna devojka s ogromnim sveznjem papira u rukama. Ona za sobom vrata zatvori ramenom i pogleda u Juru. Sigurno se bila upravo probudila — oci su joj bile natekle.
„Dobar dan“, rece Jura.
Devojka samo pokrenu usne, bez i jednog jedinog zvuka, i tiho pride stolu.
Kravec rece:
„Ovo je Zina Satrova. A ovo je, Zinocka, Jurije Borodin. On je doputovao zajedno sa Vladimirom Sergejevicem Jurkovskim.“
Devojka klimnu glavom ne dizuci oci. Jura je pokusavao da shvati da li se prema svima koji su stigli sa Jurkovskim na Tahmasibu saradnici ove opservatorije tako cudno odnose. Pogleda u Kraveca. Kravec je gledao Zinu i, izgleda, nesto proracunavao. Zina je cutke prelistavala one papire. Kad je privukla sebi elektricnu masinu za racunanje i pocela da otkucava brojeve, Kravec se okrete Juri:
„No, Jura, hocete li…“
Prekinulo ga je meko brundanje radiofona. Izvinio se i brzo izvukao iz dzepa radiofon.
„Anatolije?“ zacu se dubok glas.
„Da, ja sam, Vladislave Kimovicu.“
„Anatolije, otidi, molim te, do Bazanova. U biblioteci je.“
Kravec pogleda u Juru.
„Kod mene…“ zapoce.
Glas u radiofonu poce da se udaljava:
„Dobar dan, Vladimire Sergejevicu… Da, da, sheme sam pripremio…“
Veza se prekide. Kravec stavi radiofon u dzep i neodlucno pogleda prema Zini i Juri.
„Moracu da odem“, rece. „Direktor me je zamolio da pomognem nasem atmosfericaru… Zina, budi tako dobra, pokazi nasem gostu opservatoriju. Uzmi u obzir da je on dobar prijateij Vladimira Sergejevica, da mu treba ukazati paznju…“
Zina nista ne odgovori. Kao da Kraveca nije ni cula, samo glavu jos vise saze.
Kravec se osmehnu Juri svojim tuznim osmehom, podize obrve, rasiri ruke i izide.
Jura se primace pultu i baci pogled na devojku. Imala je milo i premoreno lice.
Sta to sve znaci — da li je Vladimir Sergejevic odista dosao u inspekciju?
Uzmi u obzir, on je dobar prijatelj Vladimira Sergejevica.
Neka sve ide do sto davola! Jura oseti da sve to znaci nesto lose. Osecao je potrebu da se u nesto umesa. Da ode i ostavi sve ovako kako jeste — to bi bilo nemoguce. Ponovo pogleda u Zinu. Devojka je radila. Nikad ranije nije video da tako mila devojka moze da bude tako tuzna i cutljiva. Sigurno su je uvredili, najednom pomisli. Jasno je kao sunce da su je uvredili. U tvom prisustvu su uvredili coveka — i ti si kriv, automatski se setio. No, dobro…
„Sta je ovo?“ Jura glasno upita i prstom pokaza na jednu od lampi koje su namigivale. Zina se trze i podize glavu.
„Ovo?“ upita. Prvi put je podigla na njega svoje oci. Imala je neobicne, ogromne plave oci. Jura hrabro rece:
„Da, bas to.“
Zina ga je i dalje gledala.
„Recite“, upita ona, „vi cete raditi kod nas?“
„Ne“, rece Jura i pride stolu. „Ja necu raditi kod vas. Ja sam ovde u prolasku.
I ja nisam nikakav prijatelj Vladimira Sergejevica. Jedva da se i poznajem s njim. Niti sam nekakav njegov ljubimac. Ja sam vakuum-varilac.“
Ona prede rukom preko lica.
„Stanite“, promrmlja. „Vakuum-varilac? Zasto vakuum-varilac?“
„A zasto da ne?“ upita Jura, nekako osetivsi da je za ovu divnu, tuznu devojku veoma vazno to sto je on bas vakuum-varilac, a ne nesto drugo. Nikad se jos nije toliko radovao sto je vakuum-varilac.
„Izvinite“, rece devojka. „Ja sam vas zamenila.“
„S kim to?“
„Ne znam. Mislila sam… Ne znam. Nije ni vazno.“ Jura obide sto i zaustavi se pored nje gledajuci je odozgo.
„Pricajte“, rece joj.
„O cemu?“
„O svemu. O svemu sto se ovde, kod vas, desava.“ Najednom Jura ugleda kako su na blistavu povrsinu stola pocele da padaju kapi. Oseti kako ga nesto steze u grlu.
„No, jos je samo to trebalo“, ljutito rece.
Zina zatrese glavom. On preplaseno pogleda prema vratima i preteci rece:
„Prestanite da placete! Kakva sramota!“
Ona podize glavu. Lice joj je bilo mokro i zalosno, oci su joj jos vise otekle.
„Kako bi… vi… tako“, progovorila je. On izvuce iz dzepa maramicu i stavi joj je u mokri dlan. Ona poce da brise obraze.
„Ko vas je uvredio?“ tiho upita Jura. „Kravec? Da podem i da mu razbijem njusku, hocete?“
Ona savi maramicu i pokusa da se osmehne. Zatim upita:
„Slusajte, vi ste odista vakuum-varilac?“
„Jesam. Samo, molim vas, ne placite. Prvi put vidim da neko place zbog toga sto je ugledao vakuum- varioca.“
„A da li je istina da je Jurkovski doveo sa sobom na opservatoriju svog ljubimca?“
„Kakvog sad ljubimca?“ zaprepasti se Jura.
„Kod nas se ovde pricalo da Jurkovski hoce da smesti na Dioni svog ljubimca astrofizicara…“
„Kakve su to sad gluposti?“ rece Jura. „Na brodu se nalaze samo posada, Jurkovski i ja. Nema nikakvih astrolizicara.“
„Istina?“
„Pa razume se da je istina! I uopste — u Jurkovskog ljubimci! To treba zamisliti! Ko vam je to rekao? Kravec?“
Ona ponovo odmahnu glavom.
„Dobro.“ Jura nogom privuce stolicu i sede. „Vi ipak pricajte. Sve ispricajte.
Ko vas je uvredio?“
„Niko“, rece ona tiho. „Ja sam jednostavno los radnik. A uza sve to i s neuravnotezenom psihom“, tuzno se osmehnula. „Nas direktor je u principu protiv zena na opservatoriji. Hvala mu za to sto me nije odmah vratio na Planetu. Od stida ne bih znala sta da radim. Na Zemlji bih morala da menjam struku. A to ne bih htela ni u kom slucaju. Iako mi ovde nista ne polazi za rukom, ja se barem nalazim na opservatoriji kod istaknutog naucnika. Ja volim sve to“, grcevito je uzdahnula. „Ja sam mislila da mi je poziv…“
Jura rece kroz zube:
„Prvi put cujem za coveka koji voli svoj poziv i kome nista ne polazi za rukom.“
Slegla je ramenima.“Vi volite svoj poziv?“
„Da.“
„I nista vam ne polazi za rukom?“
„Ja sam jednostavno netalentovana“, rece ona.
„Kako je to moguce?“
„Ne znam.“
Jura se ujede za usnu i zamisli.
„Slusajte“, rece. „Slusajte, Zinocka, a kako ostali?“
„Ko?“
„Ostali na opservatoriji…“
Zina duboko uzmahnu.
