„Postali su sasvim drugaciji nego sto su bili na Zemlji. Bazanov sve mrzi, a ove dve budale su uobrazile bogzna sta, posvadale su se i sad ne govore ni sa mnom ni jedan sa drugim…“
„A Kravec?“
„Kravec je — ulizica“, ravnodusno rece Zina. „Njega se nista ne tice.“ Najednom ga je zabrinuto pogledala. „Samo, molim vas, vi nikome ne govorite ovo sto sam vam sada pricala. Jer, onda mi ovde nema zivota. Pocece razni prekori, opsta rasudivanja o sustini zenske prirode…“
Jura je pogleda zaprepasceno.
„Kako to?“ rece. „I niko o tome nista ne zna?“
„A kome to moze da bude interesantno?“ osmehnu se Zina tuzno. „Jer mi smo najbolja od svih dalekih opservatorija…“
Vrata se otvorise. Onaj belokosi momak se ugura do pojasa, baci pogled na Juru neprijatno namrstivsi nos, onda pogleda Zinu, pa opet Juru. Zina ustade.
„Upoznajte se“, rece drhtavim glasom. „Ovo je Svirski, Vitalije Svirski, astrofizicar. A ovo je Jurije Borodin…“
„Predajes duznost?“ neprijatnim glasom upita Svirski. „No, onda necu da smetam.“
On poce da zatvara vrata, ali Jura podize ruku:
„Trenutak“ rece.
„I pet“, ljubazno se nakezi Svirski. „Ali drugi put. A sad necu da narusavam vas razgovor u cetiri oka, dragi kolega.“
Zina ga zaprepasceno pogleda i pokri lice rukama. „Ja ti nisam kolega, budalo jedna“, tiho rece Jura i pode na njega. Svirski ga besno pogleda. „I ja cu sada da razgovaram s tobom, razumes? Ali prvo se izvini devojci, stoko jedna!“
Jura je bio na pet koracaji od vrata kad Svirski, zverski isturivsi celjust, krete prema njemu.
Bikov je koracao po kajut-kompaniji stavivsi ruke na leda i opustivsi glavu.
Zilin je stajao naslonivsi se na vrata koja su vodila u komandno odeljenje.
Jurkovski je, stegavsi prste, sedeo za stolom. Sva trojica su slusala Mihaila Antonovica. Mihailo Antonovic je govorio uzbudeno i vatreno, stavivsi desnu ruku na levu stranu grudi.
„…I veruj mi, Volodenjka, nikad u zivotu nisam cuo toliko gadosti o ljudima.
Svi su gadni i odvratni, samo je Bazanov dobar. Sersenj je, vidite li, tiranin i diktator, sve je izmucio, drsko diktira svoju volju. Svi ga se boje. Bio je jedan hrabar covek na Dioni, Miler, i njega je Sersenj, vidite ii, oterao.
Bazanov ne odrice naucne zasluge Sersenja, on se cak, vidite li, odusevljava njima i tvrdi da opservatorija uziva takav ugled samo zahvaljujuci Sersenju, ali zato, vidite li, kod njih vlada nepostenje. Sersenj ima svog specijalnog dousnika i provokatora, nekog netalentovanog Kraveca. Taj Kravec, vidite li, svuda prisluskuje, a posle sve prenosi Sersenju. Po naredenju direktora on siri lazi i medusobno zavada ljude. Tako reci — podeli, pa vladaj. Uzgred budi receno, dok smo mi razgovarali, taj nesrecni Kravec je dosao u biblioteku po neku knjigu. Kako mu je taj Bazanov podviknuo: ‘Gubi se napolje!’ Nesrecni Kravec, simpatican momak, cak nije uspeo ni da mi se predstavi kao sto treba.
Pocrveneo je i otisao, cak ni knjigu nije uzeo. Ja, razume se, nisam mogao da se uzdrzim i ocitao sam Bazanovu vakelu. Direktno sam mu i rekao: ‘Sta to radite, Peca? Zar se moze tako?’„
Mihailo Antonovic se zaustavi da uzme vazduha i obrise lice maramicam.
„Eto, vidite“, nastavi, „Bazanov je, vidite li, moralno potpuno cist. On ne podnosi kad se neko nekome ulaguje i dodvoruje. Ovde postoji mlada saradnica Zina, astrofizicar. Odmah joj je prikacio dva kavaljera, pa je cak uobrazio da su se zbog nje i potukli. Ona, vidite li, daje avanse i jednom i drugom, a oni kao petlovi… Pri cemu, pazite, sam dodaje da su to sve samo glasine, ali cinjenica ostaje cinjenica — sva trojica su, navodno, u zavadi zbog nje. Ali ni to jos nije sve. Bazanov je u odlicnim odnosima sa svim astronomima, uvukao je u svoju grupu i inzenjere-kontrolore. Svi su za njega kreteni, idioti, niko ne ume da radi, svi su nedouceni… Kosa mi se dizala na glavi dok sam sve to slusao!
Volodenjka, zamisli samo… Znas li koga on smatra za glavnog krivca za sve to?“
Mihailo Antonovic napravi efektnu pauzu. Bikov se zaustavi i pogleda ga.
Jurkovski, stegavsi vilice, poce da zmirka.
„Tebe!“ rece Mihailo Antonovic glasom koji je drhtao od uzbudenja. „Svojim usima nisam mogao da verujem! Generalni inspektor MUKS-a prikriva sve te bezobrazluke.
Ali ni to jos nije sve — on dovodi sobom na opservatoriju nekakve svoje tajanstvene ljubimce, smesta ih tamo, a obicne ljude zbog kojekakvih sitnica vraca na Zemlju. Svuda je postavio svoje ljubimce tipa Sersenja! Ja to vise nisam mogao da izdrzim. Rekao sam mu: ‘Izvinite, golubicu, ali da li vam je jasno sta uopste govorite?’„
Mihailo Antonovic ponovo uzdahnu i zacuta. Bikov nastavi da koraca po kajut-kompaniji.
„Tako“, rece Jurkovski. „Cime se onda zavrsio vas razgovor?“
Mihailo Antonovic ponosito rece:
„Vise nisam odista mogao da ga slusam. Nisam mogao da ga slusam kako se baca blatom na tebe, Volodenjka, i na kolektiv nase najbolje daleke opservatorije.
Ustao sam, pozdravio se i otisao. Nadam se da ga je posle toga bilo sramota.“
Jurkovski je sedeo oborivsi glavu. Bikov mu s osmejkom dobaci:
„Dobro i u slozi zive kod tebe na bazama, generalni inspektore. Odlicno zive ljudi, nema sta.“
„Ja bih, da sam na tvome mestu, Volodenjka, preduzeo odgovarajuce korake“, rece Mihailo Antonovic.
„Bazanova treba vratiti na Zemlju bez prava da ubuduce radi na vanzemaljskim bazama. Takvi ljudi su veoma opasni, Volodenjka, to i sam znas…“
Jurkovski rece ne dizuci glavu:
„Dobro. Hvala, Mihailo. Moracu nesto da preduzmem.“
Zilin tiho rece:
„A mozda je jednostavno premoren?“
„Kome je lakse od toga?“ upita Bikov.
„Da“, rece Jurkovski i tesko uzdahnu. „Bazanova cemo morati da uklonimo.“
U hodniku se zacu brzo udaranje potkovica.
„Jura se vraca“, rece Zilin.
„Da rucamo“, rece Bikov. „Ti ces s nama da rucas, Vladimire?“
„Ne. Rucacu kod Sersenja. Ima jos dosta stvari o kojima moramo da se dogovorimo.“
Zilin je bio okrenut vratima i prvi pogleda Juru. Iskolacio je oci i podigao obrve. Tada se i ostali okrenuse prema Juri.
„Sta to znaci, stazisto?“ upita Bikov.
„Sta je to s tobom, Jura?“ uzviknu Mihailo Antonovic.
Jura je zaista izgledao jadno. Levo oko mu je bilo zatvoreno ogromnom modricom, nos mu je bio deformisan, usne su mu bile otekle i pocrnele. Levu ruku je drzao savijenu u laktu, prsti desne su mu bili ulepljeni flasterima. Na prednjoj strani bluze videle su se na brzu ruku oprane mrke fleke.
„Potukao sam se“, namrgodeno odgovori Jura.
„S kim ste se to potukli, stazisto?“
„Tukao sam se sa Svirskim.“
„Ko je to?“
„To je jedan mladi astrofizicar u opservatoriji“, objasni Jurkovski. „Zasto ste se tukli, kadete?“
„Uvredio je devojku“, rece Jura. Gledao je pravo u oci Zilinu. „Zatrazio sam od njega da joj se izvini.“
„I?“
„Pa, potukli smo se.“
Zilin jedva primetno odobravajuci klimnu glavom. Jurkovski ustade, proseta se po prostoriji i zaustavi se pred Jurom strpavsi ruke u dzepove halata.
„Ja to tumacim ovako, kadete“, rece ledenim glasom. „Vi ste na opservatoriji priredili odvratnu tucu.“
„Ne“, rece Jura. „Vi ste se potukli i pretukli ste saradnika opservatorije.“
„Da“, rece Jura. „Ali drugacije nisam ni mogao da postupim. Ja sam morao da ga nateram da se
