„Hteo bih da se povezem sa Titanom“, rece Jurkovski. „I, uopste, hteo bih da oslusnem sta se desava u eteru.“
„Hajde“, rece Bikov.
„A mogu li i ja?“ upita Jura.
„Mozes i ti“, rece Bikov. „Uopste, svi mogu sve. Tog jutra Bikov je procitao poslednji casopis. Dugo mu je i pazljivo razgledao korice, pa cak i cenu. Zatim je uzdahnuo, odneo ga u svoju kabinu, a kad se vratio, Jura je shvatio da je
‘momak iseckao stapic do kraja’. Bikov je sada bio ljubazan, govorljiv i svima je sve dozvoljavao.“
„Poci cu i ja s vama“, rece Bikov.
Utroje su usli u komandno odeljenje. Mihailo Antonovic ih zapanjeno pogleda sa svog uzvisenja, nasmesi se i mahnu rukom.
„Necemo da ti smetamo“, rece Bikov. „Potrebna nam je radio-stanica.“
„Samo pazite, deco“, upozori ih Mihailo Antonovic, „kroz pola sata pocinje bestezinsko stanje.“
Po zahtevu Jurkovskog, Tahmasib se kretao ka stanici Prsten-1, vestackom satelitu Saturna, koji se kretao u blizini Prstena.
„A bez toga ne moze?“ upita Jurkovski.
„Vidis li, Volodenjka“, s izrazom krivca odgovori Mihailo Antonovic. „Veoma je tesno u Tahmasibu ovde. Stalno moram da manevrisem.“
Prosli su pored Zilina, koji je nesto pregledao u kombajnu kontrole, i zaustavili se ispred radio-stanice. Bikov poce da manipulise dugmadima. U
zvucniku zapucketa i zapista.
„Muzika sfera“, prokomentarisa Zilin. „Ukljucite desifrator, Aleksej Petrovicu.“
„Da, stvarno“, rece Bikov. „Ja sam zbog neceg zakljucio da su to smetnje.“
„Radista“, prezrivo rece Jurkovski.
Zvucnik najednom zaurla neprirodnim glasom:
„…minuta slusajte koncert Aleksandra Blumberga, prenos sa Zemlje.
Ponavljam…“
Glas je ‘otplovio’ i zamenilo ga je neko hrkanje. Zatim je neko rekao: „…sta ne mogu da pomognem. Moracete, drugovi, da sacekate.“
„A ako posaljemo svoj camac?“
„Tada cete cekati manje, ali cete ipak cekati.“ Bikov ukljuci automat i kazaljka poce da se krece po skali zaustavljajuci se na svakoj stanici koja je radila.
„…osamdeset hektara selenskih baterija za staklene baste, cetrdeset kilometara bakarne zice, sest stotih, dvadeset kilometara…“ „Butera nema, secera nema, ostalo je jos sto paketa Herkulesa, keks i kafa. Da i cigareta takode nema…“
„…And hear me? I’m, not going to stand this impudence… Hear me? I’m…“ [2]
„Ku-dva, ku-dva, nista nisam shvatio… I kakva mu je to radio-stanica?… Ku-dva, ku-dva, dajem podatke. Jedan, dva, tri…“ „Nedostajes nam.
Kada ces se najzad vratiti? I zasto ne pises? Ljubim. Tvoja Ana. Tacka.“ „…Cen, ne plasi se, to je tako jednostavno. Uzimas obrnuti integral po hiperboloidu do ha…“ „Sedmi, sedmi, za vas je ociscen treci sektor. Sedmi, spustajte se na treci sektor…“ „Sasa, govorka se da je neki generalni inspektor stigao. Cak kazu da je to licno Jurkovski…“
„Dosta“, rece Jurkovski. „Trazi Titan. Smutljivci“, progunda. „Vec znaju…“
„Interesantno“, zamisljeno rece Bikov. „Sve u svemu u sistemu Saturna ima oko sto pedeset ljudi, a toliko galame…“
Radio-stanica je pucketala i pistala. Bikov dotera talasnu duzinu i poce da govori u mikrofon:
„Titane, Titane. Ovde Tahmasib. Titane, Titane…“
„Titan slusa“, odgovori zenski glas.
„Generalni inspektor Jurkovski poziva direktora sistema.“ Bikov veselo pogleda Jurkovskog. „Pravilno govorim, zar ne, Voloda?“ upita. Jurkovski blagonaklono klimnu glavom.
„Ako, alo, Tahmasibe!“ Zenski glas je postao uzbudeniji. „Pricekajte trenutak, dajem vam vezu sa direktorom.“
„Cekamo“, rece Bikov i primace mikrofon Jurkovskom.
Jurkovski se nakaslja.
„Lizocka!“ zaurla neko u zvucniku. „Daj mi direktora, golubice! Sto pre!“
„Oslobodite liniju“, strogo rece zenski glas. „Direktor je zauzet!“
„Kako to — zauzet?“ uvredeno rece glas. „Ferenc, jesi li to ti? Ponovo preko reda?“
„Oslobodite liniju“, strogo rece Jurkovski.
„Svima — osloboditi liniju“, zacu se lagan, promukao muski glas. „Direktor slusa generalnog inspektora Jurkovskog.“
„Uh, boga mu, pazi…“ preplaseno rece neko. Jurkovski samozadovoljno pogleda Bikova.
„Zajceve“, rece. „Zdravo, Zajceve.“
„Zdravo, Voloda“, promrmlja direktor, „kakvim poslom?“
„Ja… hm-hm… pomalo, eto, inspektorisem. Stigao sam juce. Pravo na Dionu.
Sersenja sam smenio. Detalji kasnije. Znaci, uradicemo. . hm-hm… ovako. Kao zamenu Sersenju posalji Milera, i potrudi se da Sersenja sto pre posaljes na Zemlju. Sersenja i jos jednog: preziva se Kravec. Od mladih, ali to je zasluzio.
Licno prekontrolisi da li su otisli. I uzmi u obzir i to da nisam zadovoljan tobom. S time si. . hm-hm… i sam mogao da izides na kraj, i to mnogo ranije.
Dalje.“ Jurkovski zacuta, dok je u eteru vladala tisina postovanja. „Izabrao sam sledecu marsrutu, sad idemo prema Prstenu-1. Tamo cu se zadrzati dva-tri dana, a posle cu doci tebi, na Titan. Naredi da tamo pripreme gorivo za Tahmasib. I, na kraju, jos nesto.“ Jurkovski opet zacuta. „Na mom brodu nalazi se jedan mladic.
To je vakuum-varilac. Jedan iz grupe dobrovoljaca koji tamo kod tebe rade na Reji. Budi tako dobar, posavetuj me gde da ga iskrcam da bi ga sto pre prebacili na Reju.“ Jurkovski jos jednom zacuta. U eteru je jos uvek vladala tisina.
„Dakle, slusam te“, rece Jurkovski.
„Trenutak“, rece direktor. „Sada upravo traze podatke. Ti si, znaci, na Tahmasibu?“
„Da“, rece Jurkovski. „Pored mene je Aleksej.“
Mihailo Antonovic doviknu sa svog mesta:
„Pozdrav Fedi, pozdravcic!“
„Misa te upravo pozdravlja.“
„A Grigorije, da li je on s tobom?“
„Nije“, rece Jurkovski. „Zar ti ne znas?“
U eteru je zavladala tisina. Onda se zacu promukli direktorov glas:
„Nesto se desilo?“
„Ne, ne“, rece Jurkovski. „Njemu su jednostavno zabranili da leti. Vec godinu dana.“
U eteru se cu uzdah.
„Da“, rece direktor. „To i nas uskoro ceka.“
„Nadam se, ne bas tako skoro“, suvo rece Jurkovski. „No, kako tvoji podaci?“
„Tako“, rece glas. „Trenutak. Slusaj. Na Reju tvoj varilac ne mora da leti.
Dobrovoljce smo prebacili na Prsten-2. Tamo su potrebniji. Na Prsten-2 ces ga, ako budes imao srece, prebaciti pravo sa Prstena-1. Ako ne budes imao srece, poslacemo ga odavde, sa Titana.“
„Sta to znaci — imati ili nemati srece?“
„Tokom svake dekade dva puta na Prsten-2 lete Svajcarci, nose hranu. Mozda ces
zateci svajcarski brod na Prstenu-1.“
„Shvatam“, rece Jurkovski. „Pa sta, dobro je, vise za tebe nemam nista. Do videnja.“
