„Srecna plazma, Voloda“, rece direktor. „Ne probijajte se kroz Saturn.“
„Idi do davola“, progunda Bikov i iskljuci radio-stanicu. „Jasno, kadete?“ upita Jurkovski.
„Jasno“, rece Jura i tuzno uzdahnu.
„Ti si nezadovoljan?“
„Ne, meni je svejedno gde cu raditi“, rece Jura. „Nije stvar u tome.“
Opservatorija Prsten-1 kretala se u nivou Prstena oko Saturna po kruznoj orbiti i pravila je potpun krug za cetrnaest i po casova. Stanica je bila mlada, njena izgradnja je zavrsena godinu dana pre toga. Posada se sastojala od deset planetologa, koji su proucavali Prsten, i cetiri inzenjera-kontrolora.
Inzenjeri-kontrolori su imali mnogo posla: neki agregati opservatorije — grejaci, regeneratori kiseonika, hidrosistem — jos nisu bili konacno regulisani.
Neudobnosti, koje su bile povezane s tim, nisu zabrinjavale planetologe, tim pre sto su oni najveci deo svog vremena provodili u kosmoskafima leteci nad Prstenom. U sistemu Saturna radu planetologa Prstena pridavao se veliki znacaj.
Planetolozi su se nadali da ce u Prstenu pronaci vodu, gvozde, retke metale, a to bi sistemu dalo autonomiju u snabdevanju gorivom i materijalima. Istina, i kad bi se ispitivanja uspesno zavrsila, te sirovine jos ne bi mogle da se koriste. Jos nije bila stvorena letelica koja bi bila u stanju da ude u Prstenove Saturna i vrati se iz njih citava.
Aleksej Petrovic Bikov je doveo Tahmasib do spoljne linije dokova i oprezno pristao. Prilazak vestackim satelitima — stvar je teoma teska, koja zahteva veliko majstorstvo i juvelirski rad. U takvim slucajevima Aleksej Petrovic je ustajao iz fotelje i sam je odlazio u komandno odeljenje. Kraj spoljnih dokova je stajao neki brod, koji je, sudeci po njegovom obliku bio tanker za prevoz hrane.
„Stazisto“, rece Bikov, „imas srece. Pakuj kofer.“
Jura ocuta.
„Posadu otpustam na obalu“, objavi Bikov. „Ako pozovu na veceru — pazite, to nije hotel. Najbolje ce biti da sobom ponesete konzerve i kiselu vodu.“
„Povecajmo cirkulaciju“, u pola glasa rece Zilin.
Spolja se zacu skripa — to je dezurni dispecer stavljao uz spoljni otvor Tahmasiba hermeticnu kabinu. Kroz pet minuta je saopstio preko radija: „Mozete da izlazite. Samo, obucite se sto toplije.“
„Zasto to?“ upita Bikov.
„Regulisemo centralno grejanje“, odgovori dezurni i prekide vezu.
„Sta to znaci — toplije?“ pobuni se Jurkovski. „Sta da obucem? Flanelski ves?
Ili — kako se ono zvalo — valjenke? Bunde?“
Bikov rece:
„Uzmi dzemper. Tople carape i krznenu vindjaknu nece biti lose ako navuces. S
elektricnim grejanjem.“
„Ja cu navuci dzemper“, rece Mihailo Antonovic.
„Imam jako lep dzemper. Sa jedrom na grudima.“
„A ja nemam nista“, tuzno rece Jura. „Mogu da navucem samo nekoliko majica…“
„Svinjarija“, rece Jurkovski. „Ja takode nemam nista.“
„Obuci svoj halat“, posavetova mu Bikov i uputi se u svoju kabinu.
U opservatoriju su usli svi zajedno, obuceni vrlo raznoliko i toplo. Bikov je na sebi imao grenlandsku krznenu jaknu. Mihailo Antonovic je takode navukao jaknu, a na noge krznene cipele. Cipele su bile bez magnetnih potkovica i Mihaila Antonovica su za sobom vukli kao aerostat. Zilin je navukao dzemper, a jedan je dao i Juri. Osim toga, Jura je navukao i Bikovljeve krznene pantalone, koje je stegao pod pazuhom. Zilinove krznene pantalone navukao je Jurkovski, koji je osim njih na sebi imao jos i dzemper Mihaila Antonovica sa jedrom i jedan jako lep beli sako.
U kesonu ih doceka dezurni dispecer u gacicama i majici. U njemu je bila uzasna vrucina, kao u finskoj sauni.
„Dobar dan“, rece dispecer. Pogleda goste i namrsti se. „Ja sam vam rekao: obucite se toplije. Smrznucete se u cipelama.“
Jurkovski ljutito rece:
„Vi, mladicu, ocigledno hocete da terate segu sa mnom?“
Dispecer ga pogleda nista ne shvatajuci.
„Kakva sega? U kajut-kompaniji je minus petnaest.“
Bikov obrisa znoj sa cela i progunda: „Idemo.“ U hodniku je bilo uzasno hladno.
Dispecer, obuhvativsi rukama gola ramena, povika: „Brze, molim vas!“ Zidovi hodnika su bili delimicno demontirani i zuta mreza termoelemenata je blistala u plavicastoj svetlosti. Kraj kajut-kompanije se skoro sudarise s inzenjerom-kontrolorom. Inzenjer je na sebi imao bundu, dugacku skoro do zemlje, ispod koje se videla plava trenerka. Na glavi je nosio ogromnu subaru. Reklo bi se da je obukao sve sto je imao.
Jurkovski zimogrozljivo strese ramenima i otvori vrata kajut-kompanije.
U prostoriji su za stolom, pricvrstivsi se za stolice, sedela petorica ljudi u bundama s podignutim okovratnicima. Licili su na strazare iz doba Alekseja Tihog i pili vrelu kafu iz prozracinih termosa. Kada ugleda Jurkovskog, jedan od njih razgrnu okovratnik i ispustivsi iz usta oblak pare, rece:
„Dobar dan, Vladimire Sergejevicu. Nesto ste lako odeveni. Sednite. Hocete kafu?“
„Sta je ovo kod vas?“ upita Jurkovski.
„Regulisemo“, rece neko.
„A gde je Markuskin?“
„Markuskin vas ceka u kosmoskafu. Tamo je toplo.“
„Odvedite me“, rece Jurkovski.
Jedan od planetologa ustade i isplovi sa Jurkovskim u hodnik. Drugi, dugonja, rece:
„Recite, medu vama vise nema generalnih inspektora?“
„Nema“, rece Bikov.
„Onda cu vam otvoreno reci: pseci nam je zivot. Juce je u celoj opservatoriji temperatura bila plus trideset, a u kajut-kompaniji je bilo cak i trideset i tri. Nocu je temperatura iznenada opala. Promrzle su mi noge. Pri ovakvim naglim promenama temperature nikome se ne radi i zato radimo jedan po jedan u kosmoskafima. Tamo je autonomno grejanje. Kod vas se ovakve stvari ne desavaju?“
„Desava se“, rece Bikov. „Za vreme nesrecnih slucajeva.“
„I vi zivite ovako celu godinu?“ uzasnuto upita Mihailo Antonovic.
„Ne, sta vam je! Tek oko mesec dana. Ranije ti padovi temperature nisu bili tako strasni. Ali mi smo organizovali brigadu za pomoc inzenjerima i eto… sami vidite…“
Jura je pijuckao iz termosa vrelu kafu. Osecao je da se smrzava.
„Brrrr!“ rece Zilin. „Recite, da nemate ovde slucajno neku oazu?“
Planetolozi se zgledase.
„Jedino mozda u kesonu“, rece jedan.
„Ili u kupatilu“, rece drugi. „Ali tamo je vlazno.“
„Neprijatno je ovde“, pozali se Mihailo Antonovic.
„No, znate sta“, predlozi Bikov. „Idemo svi k nama.“
„Eh“, rece dugonja. „A posle se treba ponovo vratiti ovamo.“
„Idemo, idemo“, rece Mihailo Antonovic. „Tamo cemo i porazgovarati.“
„Nekako to nije po pravilima gostoprimstva, neodlucno rece dugonja.“
Svi zacutase. Jura rece:
„Kako interesantno sedimo — cetiri prema cetiri, kao da je sahovski turnir.“
Svi ga pogledase.
„Idemo, idemo k nama“, rece Bikov odlucno ustajuci.
„Nekako je ipak nezgodno“, rece jedan od planetologa. „Ipak, idemo, posedecemo kod vas. Mozda cemo uspeti i da porazgovaramo.“
Zilin rece:
„Kod nas je toplo. Mali okret regulatora i — moze da bude kao u paklu. Sedecemo u lakim, lepim odelima.
