Necemo da smrkcemo.“
U kajut-kompaniju ude turoban covek sa bundom prebacenom preko golog tela.
Gledajuci u tavanicu, on neljubazno rece:
„Izvinite, molim vas, ali mogli bi da se razidete po svojim kabinama. Kroz pet minuta iskljucicemo vazduh.“
Covek nestade. Bikov, ne govoreci ni reci, pode ka izlazu. Svi kretose za njim.
Svecano cuteci, prosli su hodnikom, zagrcnuli se vrelim vazduhom u praznom kesonu i najzad stigli na Tahmasib. Dugajlija planetolog je vestim i brzim pokretom smakao sa sebe bundu i sako i poceo da odmotava sa vrata topao sal.
Tople stvari strpase u plakar. Zatim pocese da se predstavljaju i stezu jedan drugome ledene ruke. Dugajlija planetolog se zvao Rafailo Gorcakov. Ostala trojica, kako se ispostavilo, bili su Jozef Vlcek, Jevgenije Sadovski i Pavel Semjakin. Kada su se otkravili, bili su to veseli, brbljivi momci. Uskoro se ispostavilo da Gorcakov i Sadovski istrazuju turbulentna kretanja u Prstenu, da nisu ozenjeni, da vole Greema Grina i Strogova, da vise vole bioskop od pozorista i da sada u originalu citaju Eseje Montenja, da neorealisticko slikarstvo ne razumeju, ali da ne iskljucuju mogucnost da i u njemu nesto postoji; da Jozef Vlcek trazi u Prstenu gvozdenu rudu metodom neutronskih odrazavanja i pomocu bombi-munja, da je po struci violinista, da je bio prvak Evrope u trcanju na cetiri stotine metara s preponama i da je u sistem Saturna dospeo sveteci se svojoj devojci zbog njene hladnoce i neosetljivosti; da je, na kraju, Pavel Semjakin ozenjen, da ima decu i da radi kao asistent u Institutu planetologije, bori se za hipotezu o vestackom poreklu Prstena i da ima nameru — glavu da da, ali da pretvori hipotezu u teoriju.
„Sva je nesreca u tome“, govorio je vatreno, „sto su nasi kosmografi, kao istrazivacke letelice, ispod svake kritike. Jako su spori i nesigurni. Kad sedim u kosmoskafu nad Prstenom, place mi se od tuge. Rukom covek da dohvati… A najstroze nam je zabranjeno da se spustamo u Prsten. Ja sam cvrsto ubeden da bi prvo istrazivanje Prstena dalo neocekivane rezultate. Barem neki koncic…“
„Kakav, na primer?“ upita Bikov.
„E, to vec ne znam…“
„Ja znam“, rece Gorcakov. „On se nada da ce tamo na nekom kamenu pronaci otisak bose noge. Znate li kako on radi? Spusta se sto je moguce nize nad Prsten i razgleda komade kroz binoktar sa cetrdesetostrukim povecanjem. A za to vreme mu se otpozadi prikrada ogroman asteroid i udara ga u zadnji deo kosmoskafa. Pasa ga razgleda binoktarom, i dok on bezi, drugi asteroidi…“
„To je vec glupo“, ljutito rece Semjakin. „Ako bismo uspeli da dokazemo da je Prsten rezultat raspadanja nekog tela, to bi vec mnogo znacilo, a nama je zabranjeno da lovimo komade…“
„Lako je reci — uloviti komad“, rece Bikov. „Ja znam taj posao. Sav si oznojen, a do samog kraja ne znas ko je koga uhvatio. Jos, posle se ispostavlja da si oborio raketu za pruzanje pomoci i da nemas dovoljno goriva za let do baze. Ne, pravilno rade sto zabranjuju takve gluposti.“
Mihailo Antonovic sanjalacki podize pogled:
„Ali zato je to toliko privlacno, deco! Kakav je to ziv, interesantan posao!“
Planetolozi ga pogledase sa cudenjem u kome se osecalo postovanje. Jura takode.
On nikada nije ni pomisljao da se debeli, dobri Mihailo Antonovic nekad bavio lovom na asteroide. Bikov hladno pogleda Mihaila Antonovica i glasno se nakaslja. Mihailo Antonovic ga uplaseno pogleda i brzo izjavi:
„Ali to je, razume se, jako opasno… Neopravdani rizik… Uopste, to nije potrebno…“
„Uzgred budi receno, o tragovima“, zamisljeno rece Zilin. „Vama ovde vesti skoro da i ne stizu sa Zemlje“, pogleda u planetologe, „i sigurno ne znate…“
„U cemu je stvar?“ upita Sadovski. Po njegovom licu se videlo da je zeljan novih informacija.
„Na ostrvu Honsju“, poce Zilin, „u blizini zaliva Dano-Ura, u kanjonu izmedu planina Siramina i Titigatake, u neprohodnoj sumi, arheolozi su pronasli niz pecina. U tim pecinama su nasli ostatke prvobitnih ljudi i — sto je najvaznije — mnogo skamenjenih tragova prvobitnih ljudi. Arheolozi smatraju da su u tim pecinama pre dve stotine vekova ziveli prajapanci, cije su potomke kasnije pobila plemena Jamato, koje je predvodio imperator Dzimu-Teno, bozanstveni unuk nebeske Amaterasu.“
Bikov zaprepasceno uzdahnu i uhvati se za bradu.
„To otkrice potreslo je ceo svet“, rece Zilin, „i vi ste sigurno nesto culi o tome.“
„Odakle…“ tuzno rece Sadovski. „Zivimo kao u sumi. O tome su mnogo pisali i govorili, ali stvar nije u tome. Nainteresantnije otkrice postignuto je nedavno, kad je konacno ociscena centralna pecina. Zamislite: u okamenjenoj ilovaci je pronadeno vise od dvadeset tragova bosih nogu sa razmaknutim palcima, a medu njima…“ Zilin baci pogled na slusaoce; Juri je sve bilo jasno, ali je pauza i na njega ostavila utisak; „i trag cipele…“ rece Zilin obicnim glasom. Bikov ustade, izide iz kajut-kompanije.
„Aljosa!“ pozva ga Mihailo Antonovic. „Kuda ces?“
„Ja to znam“, rece Bikov ne okrecuci se. „Citao sam o tome. Odmah cu se vratiti.“
„Cipele?“ upita Sadovski. „Kakve cipele?“
„Otprilike broj cetrdeset i pet“, rece Zilin. „Rebrasta guma, niska peta, zasecen vrh.“
„Gluposti“, odlucno rece Vlcek. „Novinarska patka.“
Gorcakov se nasmeja i upita:
„A da se slucajno ne vidi i naziv proizvodaca: Brzohod?“
„Ne“, rece Zilin odmahnuvsi glavom. „Kada bi tamo barem nesto pisalo!
Jednostavno — trag cipele… Jedva mala pokriven tragom bose noge — neko je kasnije stao na isto mesto.“
„Pa to je obicna novinarska patka!“ rece Vlcek. „To je barem jasno. Masovno radanje rusalki na ostrvu Men, duh Bonaparte koji se uselio u racunsku masinu Masacusetsa…“
„Suncane mrlje su rasporedene u obliku crteza Pitagorine teoreme!“ izjavi Sadovski. „Stanovnici Sunca traze kontakt sa MUKS-om!“
„Sta ti je, Vanja, ti si to malo… to…“ rece Mihailo Antonovic nepoverljivo.
Semjakin je cutao. Jura takode.
„Citao sam o tome u naucnom prilogu lista Asahisimbun“, rece Zilin. „Isprva sam i ja pomislio da je to novinarska izmisljotina. U nasim novinama se o tome nije nista pisalo. Ali clanak je potpisao profesor Usodzuki — istaknut naucnik, slusao sam o njemu od svojih prijatelja iz Japana… On tamo pise da svojim clankom hoce da stane na put potoku dezinformacija, ali da ne sprema da dG
nikakav komentar tom dogadaju. Ja sam to shvatio na taj nacin da i oni ne znaju kako to da objasne.“
„Odvazni Evropljanin u sapama pobesnelih sinantropa!“ uzviknu Sadovski. „Pojeden u celosti, ostao samo trag cipele marke Shoe Majestic. Kupujte samo proizvode te firme ako hocete da posle vas nesto ostane!“
„To nisu bili sinantropi“, mirno rece Zilin. „Palac na nozi se jasno vidi golim okom. Profesor Usodzuki ih naziva nahonantropi.“
Semjakin vise nije mogao da izdrzi.
„A zasto bi to obavezno morala da bude novinarska laz?“ upita. „Zasto od svih hipoteza prihvatamo samo one najverovatnije?“
„Odista, zasto?“ rece Sadovski. „Tragove je, prema svemu, ostavio Dosljak, i prvi kontakt se zavrsio tragicno.“
„A zasto da ne?“ rece Semjakin. „Ko je mogao da nosi cipele pre dvadeset hiljada godina?“
„Vraga“, rece Sadovski. „Da budemo ozbiljni, to je sigurno otisak cipele nekog arheologa.“
Zilin odmahnu glavom.
„Pre svega, ilovaca se tamo u potpunosti skamenila i starost otiska ne dolazi u pitanje. Zar mislite da Usodzuki nije pomislio i na takvu mogucnost?“
„Onda je to laz“, rece uporni Sadovski.
„Recite, Ivane“, rece Semjakin, „a fotografija traga nije objavljena?“
„Kako da ne“, rece Zilin. „I fotografija traga, i fotografija pecine i fotografija Uzodzukija… Pritom ne zaboravite da Japanci imaju relativno malu nogu, najveci broj kod njih je cetrdeset i dva.“
„Dajte ovako“, rece Gorcakov. „Smatracemo da je pred nas postavljen zadatak da stvorimo logicki neoborivu hipotezu, koja objasnjava to japansko otkrice.“
