Jura ude u hol i pride recepciji. Sluzbenica na recepcijl je upravo razgovarala telefonom i Jura, posto sede u fotelju, poce da razgleda slike po zidovima. I ovde je sve bilo izmesano. Pored tradicionalnih medveda Siskina nalazila se velika slika pokrivena fluorescentnim bojama koja bas nista nije prikazivala.
Izvesno vreme Jura je sa tihom radoscu uporedivao te slike. To je bilo odista zabavno.
„Izvolite, m’sje“, rece sluzbenica stavljajuci ruke na sto.
Jura se nasmeja.
„Ja, vidite, nisam m’sje“, rece on. „Ja sam obican sovjetski drug.“
Zena se takode nasmeja.
„Da budem otvorena, tako sam i misliia. Ali, nisam htela da rizikujem. Cesto nam dolaze stranci, koji se vredaju kad ih oslovljavamo sa ‘druze’.“
„Cudaci“, rece Jura.
„Odista“, slozi se sluzbenica. „Cime mogu da vam pomognem, druze?“
„Znate“, rece Jura, „ja moram da dodem do nacelnika raketodroma. Da li mozete nesto da mi posavetujete?“
„A sta da vam savetujem?“ zacudi se sluzbenica. Digla je slusalicu telefona i okrenula broj. „Valja?“ upita ona. „Ah, Zoja? Slusaj, Zojecka, ovde Kruglova.
Kada tvoj danas prima? Aha… Shvatam… Ne jednostavno jedan mladic… Da…
No, dobro, izvini, hvala…“
Ekran videofona je sve vreme ostao slep i Jura to shvati kao los znak. „Losa stvar“, pomisli.
„No, stvar stoji ovako“, rece sluzbenica. „Nacelnik je jako zauzet i moci ce da vas primi tek posle sest.“
„Napisacu vam adresu i broj telefona“, brzo je pisala na papiru sa zaglavljem hotela. „Evo. U sest sati se ili javite telefonom ili sami otidite. To je tu, odmah pored nas.“
Jura je ustao, uzeo list papira i zahvalio se.
„A gde ste odseli?“ upita sluzbenica.
„Znate“, rece Jura, „za sada jos nigde. A i necu. Moram da odletim jos danas.“
„A“, rece zena. „No, onda, srecan put. Srecna plazma, kako kazu nasi meduplanetarci.“
Jura se jos jednom zahvali i izide na ulicu.
U tihoj, zasencenoj ulici u blizini hotela on pronade kafe u kome je sijesta bila ili vec zavrsena ili jos nije ni otpocela. Pod sirokim, sarenim suncobranom, na travi su bili razmesteni stolovi, mirisalo je na pecenu svinjetinu. Iznad suncobrana visila je firma: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Vas stari Miki Maus; prim. prev. sa slikom poznatog misica Volta Diznija. Jura neodlucno kroci pod nadstresnicu.
Razume se, takvi kafei postoje samo u medunarodnom gradu. Iza dugackog, metalnog sanka, ispred dugog niza flasa sa sarenim etiketama, sedeo je celavi barman rumenog lica u beloj bluzi sa zasukanim rukavima. Njegove velike, dlakave pesnice su lezale medu srebrnim casama i zvonima, koja su pokrivala cinije sa besplatnim zakuskama. S leve strane barmana nalazila se srebrna masina, ciju namenu Jura nije znao, iz koje se dizala struja mirisljave pare. Sa desne njegove strane pod staklenim zvonom na kartonskim posluzavnicima videli su se svi moguci sendvici. Nad glavom barmana su se nalazila dva plakata. Jedan, na engleskom jeziku, obavestavao je posetioce da je ‘prvo pice besplatno, drugo dvadeset i cetiri centa, a svako sledece osamnaest centi’. Drugi plakat, na ruskom jeziku, glasio je: VAS STARI MIKI MAUS BORI SE ZA ZVANJE KAFEA ODLICNE USLUGE.
U kafeu su bila samo dva posetioca. Jedan od njih je spavao za stocicem u uglu, naslonivsi neocesljanu glavu na ruke. Pored njega u travi lezao je umasceni ruksak.
Drugi posetilac, krupan covek u kariranoj kosulji, lagano je i s uzivanjem jeo svinjski ragu i razgovarao preko dva stocica sa barmanom. Razgovor se vodio ruski. Kad je Jura usao, barman je govorio: „Mene se ne ticu fotonske rakete i atomski reaktori. Ja hocu da govorim o kafeima i barovima. U to se ipak nesto i razumem. Uzmite ovde, u Mirza-Carleu, vase, sovjetske, i nase, zapadne kafee. Ja znam obrt svakog ugostiteljskog preduzeca u gradu. Ko ide u vase, sovjetske, kafee? I, sto je najvaznije — zasto? U vase, sovjetske, kafee idu uglavnom zene da jedu sladoled i igraju s pilotima koji ne piju.“
U tom trenutku barman ugleda Juru i zastade.
„Evo momka“, rece. „To je ruski momak. On je dosao u Miki Maus danju. Znaci, on je upravo stigao ovamo. On hoce da jede.“
Covek u kariranoj kosulji s interesovanjem pogleda u Juru.
„Dobar dan“, rece Jura barmanu. „Ja odista hocu da jedem. Kako se to radi kod vas?“
Barman poce gromko da se smeje.
„Kod nas se to radi isto onako kao i kod vas“, rece on. „Brzo, ukusno i ljubazno. Sta biste hteli da jedete, mladicu?“
Covek u kariranoj kosulji rece:
„Napravite mu rusku corbu od kvasa sa ledom i svinjsku sniclu, Dzojse. A vi, druze, sedite kod mene. Pre svega, ovde zbog necega duva promaja, a, drugo, tako cemo moci udobnije da vodimo ideolosku borbu sa starim Dzojsom.“
Barman se opet nasmeja i nestade iza sanka. Jura, zbunjeno se smeskajuci, sede pored karirane kosulje. „Ja vodim sa Dzojsom ideolosku borbu“, objasni covek u kariranoj kosulji. „Vec pet godina se trudim da mu dokazem da u Suncevom sistemu postoji jos nesto osim objekata u kojima se pije.“
Barman se pojavi iza sanka noseci na posluzavniku duboki kartonski tanjir sa corbom i hlebom.
„Cak vas i ne nudim da pijete“, rece i vesto stavi posluzavnik na sto. „Odmah sam shvatio da ste vi ruski momak. Svi vi, Rusi, imate nekakav poseban izraz lica. Ne mogu da kazem, Ivane, da mi se taj izraz ne dopada, ali kad ga vidim — odmah izgubim osecaj zedi. I hteo bih da se borim za neko zvanje, pa makar i na stetu svoje sopstvene radnje.“
„U slobodnom poslovnom coveku je progovorila savest“, rece Ivan. „Pre godinu dana mi je poslo za rukom da ga ubedim da je nemoralno terati ljude, koji nisu nikome nista skrivili, da piju.“
„Narocito ako se to radi besplatno“, rece barman i ponovo poce da se smeje. On je pri tome ocigledno mislio na prvo, besplatno pice.
Jura je slusao, sa zadovoljstvom posmatrajuci ledenu, veoma ukusnu corbu. Po ivici tanjira se video natpis na engleskom jeziku, koji je Jura preveo ovako: KAD POJEDES DO DNA, NA DNU TE CEKA IZNENADENJE.
„Stvar cak nije ni u tome, Dzojse, sto zbog vase klijentele moramo da drzimo u Mirza-Carleu medunarodnu policiju“, lenjo rece Ivan. „Ja cu za sada ostaviti po strani pitanje o tome zasto bas zahvaljujuci preimucstvima zapadnih kafea pred sovjetskim covek ima izvanredno laku mogucnost da izgubi svoj prirodni ljudski lik. Tuzno je gledati vas takvog, Dzojse. Ne kao barmana, vec kao coveka.
Energican covek, zlatne, maljave ruke, daleko od toga da bude glup. A cime se on bavi? On stoji za sankom, kao neki stari automat-prodavac, i svako vece, ovlazivsi prste, broji prljave papirice.“
„Vi to nikada necete shvatiti, Ivane“, velicanstveno izgovori barman. „Takav pojam kao sto su cast i obrt lokala za vas je tud. Ko ne zna Miki Mausa i starog Dzojsa? U svim uglovima vasione znaju moj bar! Kud idu vasi piloti kad se vrate s nekog, tamo, Jupitera? K Miki Mausu! Gde nase vrbovane skitnice provode svoj poslednji dan na zemlji? Kod Miki Mausa! Ovde! Kraj ovog ovde sanka! Kud idu da zaliju nesrecu ili da proslave neku radosnu vest? Ovamo, k meni! A kud idete da rucate vi, Ivane?“ Poce da se smeje. „I vi idete starom Dzojsu! Razume se, vi nikada necete svratiti k meni uvece. Jedino mozda u sastavu patrole reda i poretka. I ja znam da u dubini duse vi dajete prednost vasim, sovjetskim kafeima. Ali, zbog necega ipak dolazite ovamo! Kod Miki Mausa ili kod starog Dzojsa — nesto vam se ovde dopada, zar ne? Zbog toga se ja i ponosim svojim lokalom.“
Barman odahnu i ispruzi kaziprst:
„I jos nesto. Oni prljavi papirici, o kojima vi govorite. U vasoj poludeloj zemlji svi znaju da je novac prljav. Ali, u mojoj zemlji svi znaju da prljavstina nazalost, nije novac. Novac treba zaraditi! Zbog toga lete nasi piloti, zbog toga se vrbuju nasi radnici. Ja sam star covek i sigurno nikad necu moci da shvatim cime se kod vas mere uspeh i sreca. Kod vas sve dubi na glavi. A kod nas je sve jasno i razumljivo. Gde se sada nalazi osvajac Ganimeda kapetan Hepton? On je direktor kompanije Minerals Limited. Sta je sada poznati navigator Sajrus Kembel? Vlasnik dva najveca restorana u Njujorku. Razume se, nekad ih je znao ceo svet, a sad su oni u senci, ali — zato su oni pre bili sluge i isli su tamo kud su ih drugi slali, a sad oni sami imaju sluge i salju ih tamo kud oni hoce. Ja takode necu da budem sluga. I ja hocu da budem gospodin.“
Ivan zamisljeno rece:
„Nesto ste ipak shvatili, Dzojse. Vi necete da budete sluga. Sad vam ostaje jos
