„Molim“, rece Semjakin. „Predlazem — Dosljak. Nadite nelogicnost u toj hipotezi.“
Sadovski odmahnuvsi rukom rece:
„Opet Dosljak, mozda neki brontosaurus.“
„Jednostavnije je pretpostavljati“, rece Gorcakov „da je to trag nekog Evropljanina. Nekog turiste koji se onuda prosetao.“
„Da, to je ili neka nepoznata zivotinja ili turista“, rece Vlcek. „Tragovi zivotinja uvek imaju cudnovate oblike.“
„Starost“, tiho rece Zilin.
„Onda je to neka nepoznata zivotinja.“
„Na primer, patka“, rece Sadovski.
Bikov se vrati, smesti u fotelju i upita:
„O cemu razgovarate?“
„Eto, drugovi pokusavaju da nadu objasnjenje za japanski trag“, rece Zilin.
„Pretpotavlja se: Dosljak, Evropljanin, nepoznata zivotinja.“
„I?“ upita Bikov.
„Sve te hipoteze“, rece Zilin, „cak i hipoteza o Dosljaku, imaju jedino neobjasnjivu stvar.“
„Naime?“ upita Semjakin.
„Zaboravio sam da vam kazem“, rece Zilin. „Pecina je povrsine od cetrdeset kvadratnih metara. Otisak cipele se nalazi u samom centru pecine.“
„I sta onda?“ upita Semjakin.
„A postoji samo jedan jedini trag“, rece Zilin. Izvesno vreme svi su cutali.
„Da“, najzad otegnuto rece Sadovski. „Balada o Jednonogom Dosljaku.“
„Mozda su ostali tragovi izbrisani?“ upita Vlcek.
„Iskljuceno“, rece Zilin. „Dvadeset pari jasnih otisaka bosih nogu po celoj pecini i jedan jedini otisak cipele na sredini.“
„Znaci“, rece Bikov, „da je Dosljak bio jednonog. Doneli su ga u pecinu, postavili uspravno i, posto su razjasnili sve sto ih je interesovalo, pojeli ga na licu mesta.“
„A zasto da ne?“ rece Mihailo Antonovic. „Po mome misljenju, to je logicno.“
„Lose je sto je samo na jednoj nozi“, zamisljeno rece Semjakin. „Tesko je zamisliti jednonogo razumno bice.“
„Mozda je bio invalid“, pretpostavi Gorcakov.
„Jednu nogu su mogli i odmah da mu pojedu“, rece Sadovski.
„Boze moj, kakvim se glupostima bavimo“, rece Semjakin. „Idemo na posao, to ce biti najbolje.“
„Ne, izvini“, rece Vlcek. „Treba videti u cemu je stvar. Postavljam sledecu hipotezu: Dosljak je pravio ogromne korake. Oni su svi nenormalno krakati.“
„On bi u tom slucaju razbio glavu o svod pecine“, usprotivi se Sadovski.
„Najverovatnije je da je bio krilat — uleteo je u pecinu, video da imaju lose namere, odbacio se i odleteo. Sta vi o tome mislite, Ivane?“
Zilin otvori usta da odgovori, ali umesto toga podize prst i rece:
„Paznja! Generalni inspektor!“
U kajut-kompaniju crven u licu ude Jurkovski.
„Fuj!“ rece. „Kako je ovde divno sveze. Planetolozi, zove vas vas sef. I uzmite u obzir da je tamo, kod vas, negde oko cetrdeset stepeni. Iznad nule.“ Okrete se Juri: „Spremaj se, kadete. Dogovorio sam se s kapetanom tankera. On ce te prebaciti na Prsten-2.“ Jura se trze i prestade da se smeska. „Tanker polazi kroz nekoliko sati, ali je bolje tamo otici na vreme. Vanja, ispratices ga. Da!
Planetolozi! Gde su planetolozi?“ Istrcao je u hodnik. „Semjakine! Pasa!
Pripremi fotografije koje si snimio nad Prstenom. Moram ih pogledati. Mihailo, ne odlazi, pricekaj jedan trenutak. Ostani ovde. Aleksej, ostavi knjigu, moram da porazgovaram s tobom.“
Bikov ostavi knjigu. U kajut-kompaniji su ostali samo on, Jurkovski i Mihailo Antonovic. Jurkovski poce da juri iz ugla u ugao.
„Sta ti je?“ upta Bikov sumnjicavo ga posmatrajuci.
Jurkovski se najednom zaustavi.
„Evo sta, Aleksej“, rece. „Dogovorio sam se sa Markuskinom, on ce mi dati kosmoskaf. Hocu da vidim Prsten. Potpuno siguran, bezopasan let, Aleksej.“
Jurkovski se najednom razbesne. „Zasto me tako posmatras? Momci lete tamo dva puta dnevno vec citavih godinu dana. Da, ja znam da si ti uporan. Ali ja se ne spremam da se spustam u Prsten, ja hocu samo da letim nad njim. Potcinjavam se tvojim naredenjima, uvazi i ti moju molbu. Molim te najponiznije, davo ga odneo.
Na kraju krajeva, jesmo li drugovi ili nismo?“
„U cemu je stvar?“ upita Bikov mirno.
Jurkovski ponovo poce da sparta iz ugla u ugao. „Daj mi Mihaila“, odsecno rece.
„Sta-a-a?“ rece Bikov lagano se uspravljajuci.
„Ili cu poleteti sam“, rece Jurkovski. „A ja se ne razumem mnogo u te kosmoskafe.“
Bikov zacuta. Mihailo Antonovic je gledao cas jednog cas drugog.
„Deco“, rece, „ja cu sa zadovoljstvom… U cemu je stvar?“
„Mogao bih da uzmem pilota sa stanice“, rece Jurkovski, „ali ja molim Mihaila, jer je on sto puta iskusniji i oprezniji od svih njih tamo zajedno. Da li shvatas? Oprezniji!“
Bikov je cutao. Lice mu je bilo namrgodeno i tmurno. „Bicemo oprezni“, rece Jurkovski. „Letecemo na visini od dvadeset-trideset kilometara nad srednjom linijom, ne nize. Napravicu nekoliko snimaka, malo cu pogledati i kroz dva sata cemo se vratiti.“
„Aljosa“, molecivo rece Mihailo Antonovic. „Pa kamenje u Prstenu skoro i ne postoji. A nije to ni tako strasno. Malo vise paznje…“
Bikov je cutke posmatrao Jurkovskog. ‘No, sta da radim sa njim?’ mislio je. ‘Sta da radim sa ovom starom ludom? Mihailo ima bolesno srce. Ovo mu je poslednji let. Refleksi su mu oslabili, a kosmoskafima se rucno upravlja. A ja ne umem da upravljam kosmoskafima. Zilin takode ne ume. A mladog pilota pustati sa njim — ne smem ni to. Oni ce nagovoriti jedan drugoga da se spuste u Prsten. Zasto ja, stara budala, nisam naucio da upravljam kosmoskafom?’
„Aljosa“, rece Jurkovski. „Molim te. Jer ja vise sigurno necu nikad vise videti Prstenove Saturna. Ja sam star, Aljosa.“
Bikov ustade i nikoga ne gledajuci izade iz kajut-kompanije. Jurkovski pokri lice rukama.
„Ah, nesreca bozja!“ rece. „Zasto ja imam tako odvratnu reputaciju? A, Misa?“
„Neoprezan si, jako, Volodenjka“, rece Mihailo Antonovic. „Sam si kriv za sve.“
„A zasto da budem oprezan?“ upita Jurkovski. „Reci mi, zasto? Da bih doziveo potpunu duhovnu i telesnu nemoc? Da sacekam trenutak kad ce mi zivot dojaditi i kad cu umreti od dosade u krevetu? Smesno je, Misa, drhtati nad sopstvenim zivotom.“
Mihailo Antonovic odmahnu glavom.
„Kakav si ti, Volodenjka“, rece tiho. „I kako neces da shvatis, golubicu, ti ces
umreti i — tacka. A posle tebe ce ljudi ostati, prijatelji. Znas li kako ce njima biti? A ti mislis samo o sebi, Volodenjka, samo i stalno o sebi.“
„Eh, Miso“, rece Jurkovski, „ne zelim s tobom da se svadam. Reci mi bolje — da li ce Aleksej pristati ili nece?“
„Pa, ukoliko se ne varam, on je vec pristao“, rece Mihailo Antonovic. „Zar to ne vidis? Ja ga barem poznajem, petnaest godina smo na istom brodu.“
Jurkovski ponovo poce da juri iz ugla u ugao.
„A tebi se, Mihailo, odista leti?“ povika. „Ili se isto tako samo… hm-hm…
‘slazes’?“
„Leti mi se“, rece Mihailo Antonovic i pocrvene. „Za oprostaj…“
Jura je pakovao kofer. On nikad nije umeo da spakuje stvari kako treba, a sad je uza sve to jos i zurio, da se ne bi videlo koliko mu se ne ide sa Tahmasiba.
