Ivan je stajao kraj njega i Jura je osecao tugu, misleci na to da ce sada da se oprosti s njim i da se vise nikada nece videti. Trpao je u kofer ves, sveske sa beleskama, knjige — medu njima se nalazila i knjiga Put puteva, o kojoj je Bikov rekao: „Kada ova knjiga pocne da ti se dopada, onda mozes da smatras da si postao covek.“ Ivan je, zvizdeci nesto, veselim ocima posmatrao Juru.
Jura najzad zatvori kofer, tuzno se osvrte po kabini i rece:
„No, ovo je, izgleda, sve.“
„Pa, kad je gotovo, onda mozemo i da se oprostimo“, rece Zilin.
Uze od Jure njegov laki kofer i podose kruznim hodnikom, pored tegova koji su lebdeli u vazduhu, pored kupatila, kuhinje, iz koje je dopirao miris ovsene kase. Najzad udose u kajut-kompaniju. U njoj se nalazio samo Jurkovski. On je sedeo za praznim stolom obuhvativsi glavu dlanovima, a pred njim se nalazio list papira.
„Vladimire Sergejevicu“, rece Jura. Jurkovski podize glavu. „A, kadet“, rece tuzno se osmehnuvsi. „Pa sta cemo, da se oprostimo.“
Stegose jedan drugome ruku.
„Veliko vam hvala za sve“, rece Jura.
„No, no“, rece Jurkovski. „Ne zahvaljuj se, brate, mnogo. Ti i sam znas da nisam hteo da te povedem s nama. I pogresio sam. Sta da ti pozelim na rastanku? Radi sto vise, Jura. Radi rukama, radi glavom. Narocito ne zaboravljaj kako se to radi glavom. I pamti da su pravi ljudi oni koji misle na mnoge stvari odjednom.
Ne dozvoli da ti se mozak zaparlozi“ Jurkovski ga pogleda vec poznatim izrazom lica: kao da je ocekivao da ce se odmah promeniti nabolje. „No, idi, sta sad jos
cekas?“
Jura se nevesto pokloni i izide iz kajut-kompanije. Kraj ulaza u komandno odeljenje osvrte se. Jurkovski ga je zamisljeno posmatrao, ali ga, prema svemu, nije video. Jura se pope u komandno odeljenje. Mihailo Antonovic i Bikov su razgovarali kraj pulta za upravljanje. Kada Jura ude, oni zacutase i pogledase ga.
„Tako“, rece Bikov. „Ti si, Jurije, spreman. Ivane, ti ces ga, znaci, ispratiti…“
„Do videnja“, rece Jura. „Hvala.“
Bikov mu cutke pruzi ogromnu saku.
„Veliko vam hvala, Aleksej Petrovicu“, ponovi Jura. „I vama takode, Mihailo Antonovicu.“
„Nema na cemu, nema na cemu, Jura“, progovori Mihailo Antonovic. „Srecan rad. I svakako mi napisi pisamce. Adresu nisi izgubio?“
Jura se cutke lupi po dzepu bluze.
„No, odlicno. Divno. Napisi, a ako hoces — dodi. I, zbilja, kada se vratis na Zemlju, dodi. Kad nas je veselo. Mnogo omladine. Moje memoare ces procitati.
Jura se slabo osmehnu.“
„Do videnja“, rece.
Mihailo Antonovic mu mahnu rukom, a Bikov zagude:
„Srecna plazma, stazisto.“
Jura i Zilin izadose iz komandnog odeljenja. Poslednji put se za Jurom otvorise i zatvorise vrata kesona.
„Do videnja, Tahmasibe“, rece Jura tuzno.
Prosli su kroz beskonacno dug hodnik opservatorije, u kome je bila uzasna vrucina, kao u sauni, i popeli se na drugu palubu doka. Kraj otvorenog ulaza u tanker na maloj stolicici od bambusa sedeo je rid covek s otkopcanom bluzom, zlatnim dugmadima na njoj i prugastim kratkim pantalonama. Ogledajuci se u malom ogledalcetu, on je prstima cesljao ride bakenbarde i zvizdukao neku tirolsku melodiju. Kada ugleda Juru i Ziliina, strpa ogledalce u dzep i ustade.
„Kapetan Korf?“ upita Zilin.
„Ja“, rece ridi.
„Na Prsten-2“, rece Zilin, „prebacicete ovog druga. Generalni inspektor je razgovarao s vama, zar ne?“
„Ja“, rece ridobradi kapetan Korf. „Frlo topro. Prtljak?“
Zilin mu pruzi kofer.
„Ja“, rece kapetan Korf po treci put.
„Pa, do videnja, Jurka“, rece Zilin. „Ne opustaj, molim te, nos. Cemu to sada?“
„Ne opustam ga, uopste“, rece Jura tuzno.
„Ja odlicno znam zasto si ga opustio“, rece Zilin. „Ti si uobrazio da se vise nikad necemo videti i odmah si od toga napravio tragediju. Ti ces jos sto godina da susreces dobre i lose ljude. A da li mozes da mi odgovoris na jedno pitanje: cime se jedan dobar covek prakticno razlikuje od drugog dobrog coveka?“
„Ne znam“, uzdahnu Jura.
„Ja cu ti reci“, rece Zilin. „Nicim sustastvenim se i ne razlikuje. Eto, ti ces
sutra biti sa tvojim momcima. Sutra ce ti svi zavideti, a ti ces se hvaliti: ja i inspektor Jurkovski… Pricaces kako si pucao na pijavice na Marsu, kako si svojim rukama, ‘evo ovakvom stolicom’, lupio po glavi mister Ricardsona na Bambergi, kako si spasao plavooku devojku od zlocinca Sersenja. Za smrt-planetologe ces takode nesto slagati.“
„Ma sta vam je, Vanja“, rece Jura, smeskajuci se.
„Ne, a zasto? Uobrazilja ti je ziva. Mogu da zamislim kako ces im otpevati baladu o jednonogom Dosljaku. Samo uzmi jos nesto u obzir. Tamo su ipak bila dva traga. O drugom nisam uspeo da ispricam. Drugi je bio na svodu pecine, tacno nad prvim. To ne zaboravi. Pa, do videnja.“
„Ti-la-la-la-i-la!“ tiho je iza njih pevusio kapetan Korf.
„Do videnja, Vanja“, rece Jura. On obema rukama steze ruku Zilinu. Zilin ga lupi po ramenu, okrete se i ode u hodnik. Jura cu kako neko u hodniku uzviknu:
„Ivane! Postoji jos jedna hipoteza! Tamo, u pecini, nije bio nikakav Dosljak.
Bila je samo njegova cipela…“ Jura se nasmeja.
„Ti-la-la-la-i-la!“ pevao je iza njegovih leda kapetan Korf cesljajuci svoju ridu bradu.
PRSTEN-1: MORA DA ZIVI
„Volodenjka, pomeri se malo“, rece Mihailo Antonovic. „Stalno udaram laktom o tebe. Ako iznenada budem morao da udem u viraz…“
„Izvoli, izvoli“, rece Jurkovski. „Samo, nemam kuda, u stvari. Cudno tesno je ovde. Ko li je pravio ove… hm- hm… aparate…“
„Taaaako. Sasvim je dovoljno, Volodenjka…“
U kosmoskafu je bilo uzasno tesno. Mala, okrugla raketa je bila proracunata samo za jednog coveka, ali su se obicno u nju trpala po dvojica. Ali ni to nije bilo sve — po pravilima bezbednosti, za vreme radova nad Prstenom posada je na sebi morala da ima skafandere sa skinutim slemovima. Udvoje, u skafanderima, a uz to jos i sa slemovima koji su visili na ledima, u kosmoskafu covek odista nije imao kud da se okrene. Mihailo Antonovic se smestlo u udobnu fotelju sa mekim remenima i tesko je prezivljavao to sto je njegov drug Volodenjka morao da se zavuce nekud izmedu poklopca regeneratora i pulta za bombardovanje.
Jurkovski je, pritiskajuci lice na binoktar, s vremena na vreme skljocao svojim foto-aparatima.
„Malo prikoci, Miso“, govorio je. „Tako… zaustavi se… Fuj, do davola, kako je to kod njih neudobno konstruisano…“
Mihailo Antonovic je, sa zadovoljstvom okrecuci upravljac, netremice posmatrao ekran teleprojektora. Kosmoskaf je lagano plovio dvadeset i pet kilometara nad srednjom povrsinom Prstena. Napred se, kao ogroman mutnozuti grb, video vodenasti Saturn. Nize, desno i levo, preko celog ekrana se pruzalo pljosnato polje koje je svetlucalo. Iz daljine izgledalo je kao da je bilo pokriveno zelenkastom izmaglicom, i kao da je ta gigantska planeta bila presecena na dvoje. A pod kosmoskafom se kretao pravi potok kamenja: komadi uglastih stena, sitnog sljunka, prasine, koja se prelivala u svim duginim bojama. Ponekad se u tom potoku zapazalo cudnovato kretanje i tada je Jurkovski govorio: „Prikoci, Mihailo… Bas tako…“ I nekoliko puta bi skljocnuo kamerama. Ta neodredena i nepojmljiva kretanja su privlacila njegovu posebnu paznju. Prsten nije bio gomila kamenja, koji su bili baceni u
