mrtvo, inertno kretanje oko Saturna; ta gomila je zivela svojim cudnim, neshvatljivim zivotom i zakonitost tog zivota je trebalo otkriti.
Mihailo Antonovic je bio srecan. On je nezno pritiskao poluge komandi, s uzivanjem osecajuci kako raketa poslusno osluskuje svaki pokret njegovih prstiju. Kako je to divno — upravljati brodom bez kibersturmana, bez sve one elektronike, bionike i kibernetike, uzdati se samo u sebe, predavati se potpunoj i bezgranicnoj uverenosti u sebe i znati da se izmedu tebe i broda nalazi samo ovaj mekani, udobni upravljac i da ne moras vec naviknutim naporom volje da teras od sebe pomisao da pod tvojim nogama klokoce, iako mirna, ipak uzasna snaga, koja je u stanju da pretvori u prasinu celu planetu. Mihailo Antonovic je imao bogatu uobrazilju, u dusi je uvek bio pomalo nazadan, i spori kosmoskaf s njegovim slabim motorima mu je izgledao ugodan i domaci u poredenju sa fotonskim cudovistem Tahmasibom i drugim slicnim cudovistima s kojima je imao posla za dvadeset i pet godina svog navigatorskog rada.
Osim toga, on se, kao i uvek, odusevljavao dijamantskim prelivima Prstena, koji su svetlucali u svim duginim bojama. Mihailo Antonovic je oduvek osecao slabost prema Saturnu i njegovim Prstenovima. Prsten je bio izuzetno lep. On je bio mnogo lepsi nego sto je to Mihailo Antonovic mogao da isprica, a ipak, svaki put kada bi ga video, on je zeleo o njemu da prica.
„Kako je samo lepo“, rece najzad. „Kako se sve preliva. Ja mozda ne mogu…“
„Prikoci, Miso“, rece Jurkovski.
Mihailo Antonovic prikoci.
„Postoje mesecari“, rece on. „A moja slabost je…“
„Prikoci jos jednom“, rece Jurkovski.
Mihailo Antonovic zacuta i prikoci jos jednom. Jurkovski je skljocao foto-aparatima i kamerama. Mihailo Antonovic pocuta, a onda pozva u mikrofon:
„Aljosenjka, slusas li nas?“
„Slusam“, basom odgovori Bikov.
„Aljosenjka“, brzo poce Mihailo Antonovic, „kod nas je sve u redu. Jednostavno sam hteo da ti kazem kako je ovde divno. Sunce se presijava na kamenju… i prasina se sija… Kakva si junacina, Aljosenjka, sto si nas pustio. Na kraju, samo da vidimo… Ah, kad bi video kako se ovde jedan kamen presijava!“ Od suviska osecanja je ucutao.
Bikov malo saceka, a onda upita:
„Nameravate li jos dugo da idete prema Saturnu?“
„Dugo, dugo!“ ljutito rece Jurkovski. „Mogao bi, Aleksej, da uzmes nesto drugo da radis. S nama se ovde nece nista desiti.“
Bikov rece:
„Radimo to radi profilakse. I Ivan i ja.“
„Ti se ne uznemiravaj, Aljosenjka“, rece Mihailo Antonovic. „Lutajuceg kamenja nema, sve je veoma mirno, bezbedno.“
„To je dobro sto nema lutajuceg kamenja“, rece Bikov. „Ali budite oprezni.“
„Prikoci, Mihailo“, naredi Jurkovski.
„Sta je to?“ upita Bikov.
„Turbulencija“, odgovori Mihailo Antonovic.
„A“, rece Bikov i ucuta.
Petnaestak minuta je proslo u tisini. Kosmoskaf se udaljio od ivice Prstena vec na tri stotine kilometara. Mihailo Antonovic je povlacio upravljacem i borio se sa zeljom da razvije vecu brzinu, tako da se komadi koji su leteli pod njima sliju u jednu traku koja svetluca. To bi bilo veoma lepo. Mihailo Antonovic je voleo takve stvari kad je bio mladi.
Jurkovski najednom rece sapatom.
„Zaustavi.“
Mihailo Antonovic prikoci.
„Zaustavi, kad kazem!“ prosikta Jurkovski.
Kosmoskaf poce nepomicno da visi. Mihailo Antonovic se okrete i pogleda Jurkovskog. Jurkovski je zabio svoje lice u binoktar kao da je hteo da probije oklop kosmoskafa i baci pogled napolje.“Sta je tamo?“ upita Mihailo Antonovic.
„Sta je to kod vas?“ upita Bikov. Jurkovski nista ne odgovori.
„Mihailo!“ povika iznenada. „Po kretanju Prstena… Vidis li pod nama onaj izduzeni, crni kamen? Leti tacno nad njim… Tacno nad njim, ne zaobilazeci ga…“
Mihailo Antonovic baci pogled na ekran. Pronade izduzeni, crni kamen i poce da upravlja kosmoskaf u tom pravcu trudeci se da kamen ne ispusti iz vizirnog krsta.
„Sta je to kod vas?“ opet upita Bikov.
„Nekakav komad“, rece Mihailo Antonovic. „Crn i izduzen.“
„Udaljuje se“, rece Jurkovski kroz zube. „Sporije za jedan metar!“ povika.
Mihailo Antonovic smanji brzinu.
„Ne, tako nece nista ispasti“, rece Jurkovski. „Miso, vidi, da li vidis onaj crni komad kamena?“ govorio je brzo, sapatom.
„Vidim.“
„Pravo po kursu, dva stepena desno od njega se vidi nekoliko kamencica…“
„Vidim“, rece Mihailo Antonovic. „Tamo se nesto sija.“
„Da, da… Pravo prema tom kamenju… Ne izgubi ga samo… Ili mi nesto nije u redu s ocima?“
Mihailo Antonovic uhvati blistavu tacku u vizirni krst i dade maksimalno povecanje teleprojektoru. Ugledao je pet okruglih, cudno istovetnih belih kamenova, a medu njima — nesto se sijalo, nesto sto je licilo na srebrnastu senku rasirenog pauka. Kao da se kamenje razilazilo, a pauk ih hvatao svojim rasirenim golim nogama.
„Kako je lepo!“ uskliknu Mihailo Antonovic.
„Pa sta je to tamo kod vas?“ zaurla Bikov.
„Pricekaj, pricekaj, Aleksej“, promrmlja Jurkovski. „Sad bi se trebalo spustiti…“
„Pocinje“, rece Bikov. „Mihailo! Ni za metar nize!“
Mihailo Antonovic je, uzbuden, i sam to ne zapazajuci, vec jurio s kosmoskafom nadole. To je bilo tako divno i nerazumljivo — pet jednakih belih gromada i bela, srebrnasta senka potpuno neobicnih obrisa medu njima.
„Mihailo!“ povika Bikov i zacuta. Mihailo Antonovic se osvesti i naglo zakoci.
„Sta ti je!“ besno viknu Jurkovski. „Ispustices!“ Izduzeni crni kamen se lagano, jedva primetno za oko, kretao prema cudnim belim komadima.
„Aljosenjka!“ pozva Mihailo Antonovic. „Ovde je odista nesto neobicno. Da se spustimo malo? Odavde se lose vidi!“
Bikov je cutao.
„Propustices, propustices“, rezao je Jurkovski.
„Aljosenjka!“ ocajno povika Mihailo Antonovic. „Spusticu se na pet kilometara, a?“
Grcevito je stezao rucice upravljaca, trudeci se da ne ispusti blistavi predmet iz vizirnog krsta. Crni komad se kretao lagano i sigurno. Bikov nije odgovarao.
„Pa, spustaj se, spustaj“, rece Jurkovski iznenada neobicno mirno.
Mihailo Antonovic ocajno pogleda u ekran meteoritnog lokatora, koji je mirno svetlucao, i uperi kosmoskaf nadole.
„Aljosenjka“, mrmljao je. „Samo malo, da ne ispustim iz vida. Okolo je sve mirno, prazno.“
Jurkovski je brzo skljocao svojim foto-aparatima i kamerama. Crni kamen je nastupao, nastupao i na kraju pokrio belo kamenje i blistavog pauka medu njima.
„Eh“, rece Jurkovski. „Sa tvojim Bikovom… Mihailo Antonovic zakoci.“
„Aljosenjka!“ pozva on. „To je bilo sve.“
Bikov je i dalje cutao i Mihailo Antonovic tada baci pogled na radio-stanicu.
Prijem je bio iskljucen.
„Eh, eh, eh“, povika Mihailo Antonovic. „Kako sam to… Sigurno laktom?“
On ukljuci prijem.
