„Pricekaj, Volodenjka. Ja cu se sada izvuci napolje i uradicu to rukama.“
„Pravilno“, rece Jurkovski. „Da se izvucemo napolje.“
„Ne, Volodenjka, izvini, ali ti ostani ovde. Od tebe ce koristi biti malo… a svasta jos moze da se desi…“ Jurkovski rece posle kratke pauze:
„Dobro. Ja cu u meduvremenu naciniti nekoliko snimaka.“
Bikov pozuri ka izlazu. Zilin izide za njim iz komandnog odeljenja i zakljuca vrata. Bikov je uzurbano govorio dok su izlazili:
„Uzecemo tanker, prema pelengu cemo poci k njima i tamo cemo ih cekati.“
„Pravilno, Aleksej Petrovicu“, rece Zilin. „Sta li su to tamo pronasli?“
„Ne znam“, rece Bikov kroz zube. „I ne tice me se. Dok ja budem razgovarao sa kapetanom, ti idi u komandno odeljenje i pozabavi se pelengiranjem.“
U hodniku opservatorije Bikov uhvati dezurnog i naredi mu:
„Mi sad idemo na tanker. Skini prelazni most i zakljucaj ulaz.“
Dezurni klimnu glavom.
„Drugi kosmoskaf se vraca“, rece. Bikov se zaustavi. „Ne, ne“, sa zaljenjem rece dezurni. „Nece biti brzo, kroz jedno tri sata.“
Bikov cutke krete dalje. Prodose pored kesona, pored klupice od bambusa, i uskim tesnim hodnikom se popese u komandno odeljenje tankera. Kapetan Korf i njegov navigator su stajali nagnuti nad uskim stocicem i razgledali neki plavicasti crtez.
„Dobar dan“, rece Bikov.
Zilin, ne govoreci ni reci, pride radio-stanici i pokusa da je dotera na talasnu duzinu kosmoskafa. Kapetan i navigator ga zapanjeno pogledase. Bikov im pride.
„Ko je kapetan?“ upita.
„Kapetan Korf“, rece ridi kapetan. „Ko ste fi? Zasto?“
„Ja sam Bikov, kapetan Tahmasiba. Molim vas da mi pomognete.“
„Otma“, rece kapetan Korf. Pogleda Zilina. Ovaj se mucio s radio-stanicom.
„Dva nasa druga su se spustila u Prsten“, rece Bikov.
„O!“ Na licu kapetana se videlo cudenje. „Kako neopresno!“
„Meni je potreban brod. Ja vas molim da mi date vas.“
„Moj prot“, izgubljeno rece Korf. „Da idete u Persten?“
„Ne“, rece Bikov. „U Prsten samo u krajnjoj potrebi. Ako dode do nesrece.“
„A gde vas prot?“ upita Korf nepoverljivo.
„Ja imam fotonski teretnjak“, odgovori Bikov.
„A“, rece Korf. „Da, njeka ne mose…“
Iz zvucnika se zacu glas Jurkovskog.
„Pricekaj, sad cu se izvuci.“
„A ja ti govorim, Volodenjka, sedi na mestu“, rece Mihailo Antonovic.
„Tebi to dugo traje.“
Mihailo nista ne odgovori.
„To oni u Persten?“ upita Korf pokazujuci na radio-stanicu.
„Da“, rece Bikov. „Da li pristajete?“
Zilin pride i stade pored njih.
„Da“, rece Korf. „Trepa pomoci.“
Navigator najednom poce da govori tako brzo i nerazumljivo da Bikov uspe da shvati samo pojedine reci. Korf je slusao i klimao glavom. Zatim, pocrvenevsi, rece Bikovu:
„Navigator ne zeli da leti. On nije obavezan.“
„On moze da ide“, rece Bikov. „Hvala, kapetane Korf.“
Navigator rece jos nekoliko recenica.
„On govori da mi idemo u sigurnu smrt“, prevede Korf.
„Recite mu da ide“, rece Bikov. „Mi moramo da zurimo.“
„Mozda bi bilo bolje da i gospodin Korf takode napusti brod?“ oprezno upita Zilin.
„Ha-ha-ha!“ nasmeja se Korf. „Ja sam kapetan!“ On mahnu rukom navigatoru i pride pultu za upravljanje. Navigator, nikoga ne gledajuci, izade. Kroz minut culo se kako se zalupi izlazni otvor.
„Devojke“, rece kapetan Korf ne osvrcuci se, one nas cine slabima. Slabima kao sto su one. Ali treba se suprotstavljati. Pripremimo se.
On zavuce ruku u dzep, izvuce fotografiju i stavi je na pult ispred sebe.
„Eto, tako“, rece. „I nikako drugacije ako je let opasan. Na svoja mesta, gospodo!“
„Dispecer!“ rece kapetan.
„Jeste, ovde dispecer“, odgovori dezurni. „Molim start!“
„Dajem start!“
Kapetan Korf pritisnu starter i sve se pokrete. Odjednom Zilin se seti: Jurka!
Nekoliko sekundi je gledao radio-stanicu, koja je uzdisala tuznim uzdasima Mihaila Antonovica. Jednostavno nije znao sta da radi.
Tanker je vec napustio zonu opservatorije i kapetan Korf je manevrisuci izvodio brod na dati peleng. Stvari vise nisu stajale tako lose. Za sada se jos nije desilo nista strasno.
„Mihailo!“ zacu se glas Jurkovskog. „Hoces li skoro?“
„Odmah, Volodenjka“, odazva se Mihailo Antonovic. Glas mu je bio nekako cudnovat — ili umoran ili izgubljen.
„Oho!“ odnekud otpozadi zacu se Jurin glas. Zilin se okrete. U komandno odeljenje ulazio je Jura — bunovan i radostan. „Vi cete takode na Prsten-2?“ upita on.
Bikov ga divlje pogleda.
„Himmeldonnerwetter!“[3] prosikta kapetan Korf. On je na Juru bio sasvim zaboravio. „Putnik! U kapina!“ strogo povika. Njegovi ridi bakenbardi se nakostresise.
Mihailo Antonovic najednom glasno rece:
„Voloda… budi tako dobar, pokreni kosmoskaf jedno tridesetak metara. Hoces li umeti?“
Jurkovski nezadovoljno poce da gunda.
„No, pokusacu“, rece. „A zasto ti je to potrebno?“
„Tako ce mi biti zgodnije. Voloda, molim te.“
Bikov najednom ustade i povuce nadole patent-zatvarac na bluzi. Jura ga uzasnuto pogleda. Bikovljevo lice, uvek crveno, sad je postalo bledosivo. Jurkovski najednom povika:
„Kamen! Miso, kamen! Natrag! Ostavl sve!“
Zacu se slabo stenjanje i Mihailo Antonovic slabim glasom rece:
„Odlazi, Volodenjka. Brze odlazi, ja ne mogu…“
„Brzinu“, zaskripa Bikov.
„Sta znaci — ne mogu?“ zaurla Jurkovski. Culo se kako tesko dise.
„Odlazi, odlazi, ne idi ovamo“, mrmljao je Mihailo Antonovic. „Nista nece ispasti. . Ne treba…“
„Znaci, u tome je stvar“, rece Jurkovski. „Zasto si cutao? No, to nije nista. Mi cemo sada… Sada… Kako ti se to desilo?“
„Brzinu! Brzinu!“ rezao je Bikov.
Kapetan Korf se, izbecivsi svoje pegavo lice, naginjao nad pult za upravljanje.
Ubrzanje se povecavalo.
„Sad, Misenjka, sad…“ bodro je govorio Jurkovski „Eto, tako… Eh, kad bih imao neku polugu…“
„Kasno“, neocekivano mirno rece Mihailo Antonovic.
U tisini koja nastupi culo se kako tesko disu.
„Da“, rece Jurkovski, „kasno je…“
„Idi“, rece Mihailo Antonovic.
„Ne.“
„Idi.“
