„Nista“, rece Jurkovski. „To je brzo.“
Zacu se kratak smeh.
„To cak necemo ni zapaziti. Zatvori oci, Miso.“
Posle kratkotrajne tisine neko je — nije moglo da se razume ko — tiho i zalostivno rekao:
„Aljosa… Aleksej…“
Bikov cutke odgurnu kapetana Korfa, kao neko mace, i prstima se osloni o tipke upravljanja. Tanker se trze napred. Priljubljen za fotelju strasnim pritiskom, Zilin uspe samo da pomisli: Forsaz! Za sekundu je izgubio svest. Posle toga je kroz sum u usima cuo kratak uzvik, kao od jakog bola, i kroz crvenu izmaglicu, koja mu je stajala ispred ociju, ugledao je kako je strelica autopelengatora pocela da se krece s jedne strane na drugu.
„Miso!“ zaurla Bikov. „Momci!“
On pade glavom na pult i nevesto, glasno poce da place.
Juri je bilo lose. Bilo mu je muka, bolela ga je glava. Osecao se kao da nije pri cistoj svesti. Lezao je na svom krevetu u tesnoj, tamnoj kabini Tahmasiba, a to je istovremeno bila i njegova svetla, velika soba kod kuce na Zemlji. U sobu je ulazila majka, stavljala mu hladnu, prijatnu ruku na obraz i govorila Zilinovim glasom: „Ne, jos spava.“ Jura je hteo da kaze da on vise ne spava ali zbog necega to nije mogao da uradi. Neki poznati i nepoznati ljudi su prolazili kraj njegovog kreveta i jedan od njih se, u belom mantilu, nagao i jako udario Juru po razbijenoj glavi. Odmah zatim je Jura zacuo zalostivni glas Mihaila Antonovica: „Aljosa…“
„Aleksej…“, a Bikov se, strasan, bled kao mrtvac, uhvatio za pult i Juru je nesto bacilo niz hodnik glavom na nesto ostro i tvrdo. Svirala je neka tuzna muzika i neciji glas je govorio: „…prilikom istrazivanja Prstena Saturna poginuli su generalni inspektor Medunarodne uprave kosmickog saobracaja Vladimir Sergejevic Jurkovski i najstariji navigator kosmonaut Mihailo Antonovic
Krutikov…“ I Jura je plakao, onako kako u snu placu cak i odrasli ljudi kad sanjaju nesto tuzno…
Kad je Jura dosao sebi, video je da se odista nalazi u kabini Tahmasiba i da pored njega stoji lekar u belom mantilu.
„No, odavno je tako trebalo“, rece Zilin tuzno se smeskajuci.
„Oni su odista poginuli?“ upita Jura. Zilin cutke kllmnu glavom. „A Aleksej Petrovic?“ Zilin nista ne odgovori.
Lekar upita:
„Glava te mnogo boli?“
Jura se zamisli.
„Ne“, rece. „Ne boli tako mnogo.“
„To je dobro“, rece lekar. „Odlezaces jedno pet dana i sve ce biti u redu.“
„Nece me poslati na Zemlju?“ upita Jura. On se najednom uzasno uplasio da ce ga zbog neceg poslati na Zemlju.
„Ne, zasto?“ zacudi se lekar, a Zilin bodro rece:
„Interesovali su se za tebe sa Prstena-2, hoce da te posete.“
„Neka“, rece Jura.
Lekar rece Zilinu da Jura treba na svaka tri sata da dobija miksturu, da ce ponovo doci prekosutra i ode. Zilin rece da ce uskoro navratiti i ode da isprati lekara. Jura ponovo zatvori oci. Poginuli su, pomisli. Vise me niko nece zvatl kadetom i nece moliti da razgovaram sa njim, i niko mi dobrim glasom nece stidljivo citati svoje memoare o divnim i predvinim ljudima. To se vise nikad nece desiti. Mozes sebi da razbijes glavu, mozes da iscepas kosulju — svejedno, nikad neces videti Vladimira Sergejevica kako stoji pred kupatilom u svom raskosnom halatu s ogromnim peskirom oko vrata niti ces videti kako Mihailo Antonovic sipa u tanjire obaveznu ovsenu kasu i pri tome se nezno osmehuje.
Nikad, nikad… Zasto nikad? Kako je to moguce — nikad? Nekakav glupi kamen u nekom glupom Prstenu jos glupljeg Saturna. I ljudi, koji moraju da postoje, koji su jednostavno obavezni da postoje, jer je svet bez njih gori, vise nema i nikad ih vise nece ni biti.
Jura se kao kroz maglu seti da su oni tamo nesto pronasli. Ali to je bilo nevazno, to nije bilo glavno, iako su oni smatrali da je to najvaznije… I, razume se, svi koji ih ne znaju takode ce smatrati da je to bilo najvaznije. To je uvek tako. Ako ne znas onoga koji je izvrsio podvig, za tebe je najvazniji — podvig. A ako znas — sta ti je onda podvig? Makar ga uopste i ne bilo, samo da bude covek. Podvig je dobra stvar, ali covek mora da zivi.
Jura pomisli da ce za nekoliko dana videti svoje momke. Oni ce, razume se, poceti da se raspituju kako je bilo, i tako dalje. Oni nece pitati za samog Jurkovskog niti za samog Krutikova, oni ce pitati sta su Jurkovski i Krutikov otkrili. Oni ce goreti od znatizelje. Njih ce najvise od svega interesovati sta su Jurkovski i Krutikov o svom otkricu uspeli da kazu. Oni ce se diviti hrabrosti Jurkovskog i Krutikova, njihovom samopozrtvovanju i uzvikivace sa zaviscu: „No, to su bili ljudi!“ I divice se najvise tome sto su oni poginuli na bojnom polju. Jura se cak uzbudi od uvrede i zlobe. Ali, on je vec znao sta ce im odgovoriti. Da ne bi dreknuo: „Budale jedne!“ da ne zaplace, da ne pode da se tuce, on ce im reci: „Pricekajte. Ima jedna prica.“ I pocece ovako: „Na ostrvu Honsju, u kanjonu planine Titigatake, u neprolaznoj sumi su otkrili pecinu…“
Usao je Zilin, seo kraj Jurinih nogu i lupio ga dlanom po kolenu. Zilin je na sebi imao kariranu kosulju sa zasukanim rukavima. Lice mu je bilo opusteno i umorno. Bio je neobrijan. ‘A kako je Bikov?’ najednom pomisli Jura i upita:
„Vanja, a kako je Aleksej Petrovic?“
Zilin nista ne odgovori…
EPILOG
Autobus se necujno dokotrljao do niske, bele ograde i zaustavio se pred gomilom ljudi koji su docekivali putnike. Zilin je sedeo kraj prozora i gledao vesela, od mraza crvena lica, smetove snega koji su svetlucali pred zgradom aerodroma, drvece pokriveno injem. Otvorise se vrata, leden vazduh ulete u autobus. Putnici podose ka izlazu, menjajuci saljive pozdrave sa stjuardesom. Gomila je bila bucna — kraj vrata su se grlili, stezali ruke, ljubili. Zilin potrazi poznata lica, nikoga ne nade i s olaksanjem odahnu. Pogleda u Bikova. Bikov je nepokretno sedeo, opustivsi lice u krzneni okovratnik svoje grenlandske jakne.
Stjuardesa uze iz mreze svoj kofercis i veselo rece:
„Hajdete, drugovi! Stigli smo! Autobus dalje ne ide!“ Bikov tesko ustade i, ne izvlaceci ruke iz dzepova, krete kroz prazan autobus prema izlazu; Zilin sa tasnom Jurkovskog je isao za njim. Gomile vise nije bilo. Ljudi su u grupama isli prema zgradi aerodroma smejuci se i razgovarajuci. Bikov stade na sneg, zaustavi se turobno gledajuci u sunce i krete prema zgradi. Sneg mu je skripao pod nogama. Sa strane se kretala izduzena plavicasta senka. Zatim Zilin ugleda Daugea.
Dauge im je brzo koracao u susret, jako se oslanjajuci na debeli, lakirani stap.
Mali, utopljen, s tamnim, izboranim licem. U ruci je, u debeloj rukavici, drzao jedan buketic uvelih nezaboravaka. Gledajuci ispred sebe, on pride Bikovu, gurnu mu buketic u ruku, zagrli ga i priljubi glavu uz njegovu jaknu. Bikov ga zagrli i progunda:
„Mogao si i kod kuce da sedis, vidis kakav je mraz…“
On uze Daugea pod ruku i oni lagano kretose prema zgradi aerodroma — ogromni Bikov i mali, zgrbljeni Dauge. Zilin je isao pored njih.
„Kako pluca?“ upita Bikov.
„Tako…“ rece Dauge. „Ni bolje ni gore…“
„Moras u planine. Nisi dete, moras da se cuvas.“
„Nemam vremena za to“, rece Dauge. „Ima jos mnogo sta sto treba zavrsiti. Mnoge stvari su zapocete, Aljosa.“
„Pa sta onda? Treba se leciti. Inace neces uspeti da zavrsis.“
„Odluceno je i reseno pitanje ekspedicija na Transpluton.“ Insistiraju da podes ti. Ja sam zamolio da sacekamo da se prvo vratis.
„No, pa u redu“, rece Bikov. „Otici cu kuci, malo cu se odmoriti… Moze, zasto da ne.“
„Za nacelnika je postavljen Arnautov.“
„Svejedno“, rece Bikov.