Poceli su da se penju uz stepenice aerodromske zgrade. Dauge tiho rece:
„A ja ih nisam ni zagrlio, Aljosa… Tebe sam zagrlio, Vanju takode, a njih nisam.“
Bikov ocuta i oni udose u hol. Zilin se pope stepenicama i najednom u senci, iza jednog stuba, ugleda neku zenu, koja ga je posmatrala. Ona se odmah okrenu od njega, ali on uspe da zapazi njeno lice pod krznenom kapom — nekad verovatno veoma lepo, a sada staro, mlohavo, gotovo ruzno. ‘Gde sam je video?’ pomisli Zilin. Ili ona samo lici na nekoga?
Gurnuo je vrata i usao u hol. Znaci, sada Transpluton, taj Kerber. Daleki, daleki. Najdalji od svega. Od Zemlje je dalek, od ljudi dalek, od najglavnijeg dalek. Ponovo celicna kutija, ponovo tude, sledene stene. Glavno ostaje na Zemlji. Kao i uvek, uostalom. Ali tako se ne moze, treba biti posten. Vreme je da se odluci, Ivane Ziline, vreme je! Razume se, neko ce reci — sazaljivo ili prezrivo: „Nervi mu nisu izdrzali. Desava se i to.“ Aleksej Petrovic moze tako da pomisli. Zilin se cak zaustavi. Da, on ce bas tako i pomisliti: ‘Nervi mu nisu izdrzali. A bio je jak momak’. A to je dobro! U krajnjem slucaju, nece mu biti toliko krivo sto ga napustam bas sada, kad je ostao sam… Razume se, njemu ce biti lakse da misli da mi zivci nisu izdrzali nego da vidi da me uopste ne interesuju svi ti transplutoni. On je uporan i cvrst u svojim ubedenjima… i svojim zabludama. Kamene zablude.
Glavno je na — Zemlji. Glavno uvek ostaje na Zemlji, i ja cu ostati na Zemlji.
Odluceno, pomisli. Odluceno je. Najvaznije je — na Zemlji…
Примечания
1
Medunarodna policija. Mirza-Carle; prim. prev.
2
„…I cujete? Nemam nameru da trpim takav bezobrazluk… cujete li? Ja… “; prim. prev.
3
Grom i pakao; prim. prev.
