„Trenutak“, rece Jura. „Samo da platim.“
„Vec sam platio ja“, rece Ivan. „Idemo.“
„Ali, zasto?“ rece Jura dostojanstveno. „Ja novac imam… Svima su nam dali…“
Ivan se osvrte prema kafeu.
„A ova ulizica“, rece on „moj je stari, dobri poznanik. Ponos medunarodne luke Mirza-Carle.“ Jura se takode osvrte. ‘Ponos Mirza-Carlea’ je vec sedeo na visokoj stolici ispred sanka. „Kralj smrdljivaca. Ilegalno vrbuje ljude. Najgori covek u gradu. Pre dva dana se napio i poceo da napastvuje devojku na ulici, pa sam ga malo doterao. Sad je sa mnom vrlo ljubazan.“
Ne zureci se isli su po senovitoj zelenoj ulicici. Postajalo je prohladno. Sa Bulevara prijateljstva dopirala je jednolicna buka motora.
„A koga on vrbuje?“ upita Jura.
„Radnike,“, odgovori Ivan. „Uzgred budi receno, ko te je preporucio za rad na Reji?“
„Preporucila nas je nasa fabrika“, odgovori Jura. „A kakvi su to radnici? Zar vrbuju i nase?“
Ivan se zacudi.
„Zasto nase? Momke sa Zapada. Sve one jadnike koji od detinjstva misle o starosti i mastaju da postanu gospoda. Takvih tamo ima i dalje mnogo. Slusaj, Jura“, rece on, „a ako ne stignes do Reje? Sta ce biti onda?“
„Sta vam je“, rece Jura. „Ja svakako moram da stignem do Reje. Bice odista uzasno, pred mojim drugovima, ako ne stignem tamo. Bilo nas je sto pedeset dobrovoljaca, a izabrali su nas samo jedanaest. Kako onda da ne stignem? Svakako moram da stignem.“
Izvesno vreme isli su cutke.
„No, njih vrbuju“, rekao je Jura. „A onda?“
„Posle ih trpaju u brodove i salju na asteroide. Oni koji vrbuju dobijaju odredeni procenat za svaku glavu koju posade u brod. Zbog toga se oni, kao trgovacki agenti, okupljaju u Mirza-Carleu. I na drugim medunarodnim raketodromima.“
Izisli su na Bulevar prijateljstva i skrenuli ka hotelu. Kraj velike bele zgrade Ivan se zaustavi.
„Ja cu ovamo“, rece on. „Do videnja, Jura Borodine.“
„Do videnja“, rece Jura. „Veliko hvala. I izvinite sto sam nalupetao toliko gluposti, tamo, u kafeu.“
„Nista“, rece Ivan. „Najvaznije je to sto si ono sto si rekao, rekao iskreno.“
Stegli su jedan drugome ruku.
„Slusaj, Jura“, rece Ivan i zacuta.
„Da?“ rece Jura.
„O Reji“, rece Ivan. I ponovo zacuta gledajuci nekuda u stranu. Jura je cutao.
„Da, o Reji. Svrati ti, brate, veceras, negde oko devet, u hotel, u sobu broj trista sest.“
„I onda?“ upita Jura.
„Sta ce od toga biti, ne znam“, rece Ivan. „U toj sobi ces ugledati coveka na prvi pogled surovog izgleda. Pokusaj da ga ubedis da moras da stignes na Reju.“
„A ko je on?“ upita Jura.
„Do videnja“, rece Ivan. „Ne zaboravi: soba trista sest, posle devet.“
Okrenuo se i nestao u beloj zgradi. Kraj ulaza se nalazila ploca od plastike na kojoj je pisalo: STAB REDARSKE PATROLE. MIRZA-CARLE.
„Soba trista sest“, ponovi Jura. „Posle devet…“
MIRZA-CARLE: HOTEL, SOBA TRISTA SEST
Jura je pokusavao da nekako utuca vreme. Za nekoliko sati je obisao skoro ceo grad. Voleo je da obilazi nepoznate gradove i vidi sta ima u njima. U Mirza— Carleu se nalazio SEUK. Pod gigantsku, prozracnu kupolu nisu nikoga pustali, ali sada je Jura vec znao da SEUK znaci Sistem elektronskog upravljanja i kontrole, elektronski mozak raketodroma. Ako se pode na sever od SEUK-a, stize se u ogroman park, sa bioskopom pod otvorenim nebom, sa dva strelista, ogromnim stadionom, atrakcijom ‘Covek u raketi’, muzickim kabinama, ljuljaskama, ringispilima, mestima za igranke i ogromnim, prozracnim jezerom, oko koga rastu araukarije i topole, i u kome se Jura sa velikim uzivanjem okupao. U juznom delu grada Jura je pronasao nisku, crvenu zgradu, iza koje je otpocinjala pustinja.
Oko zgrade se nalazilo nekoliko kvadratnih atomokara, a ispred nje se setao policajac sa pistoljem. Policajac je objasnio Juri da je crvena zgrada zatvor i da ruski momak tu nema sta da radi. Na zapadu od SEUK-a su se nalazili blokovi stambenih zgrada. Tamo je bilo mnogo velikih i malih, lepih i ruznih zgrada.
Ulice su bile uske i nisu bile asfaltirane. Prema svemu, tamo je bilo lepo ziveti — bilo je sveze, kuce su se nalazile u senci, a ipak u blizini centra.
Juri se dopala zgrada gradske biblioteke, ali tamo nije svratio. Na zapadnoj periferiji grada su se nalazile administrativne zgrade, a iza njih je otpocinjao prostor na kome su se nalazila skladista.
Skladista su bila uzasno duga, siva, od plasticne mase, sa ogromnim belim ciframa na zidovima. Tu je Jura ugledao toliko kamiona i teretnih helikoptera koliko ih jos nikada u zivotu nije video. Od stalnog i neprekidnog suma motora bubnjalo mu je u usima. Jura nije uspeo da napravi ni nekoliko koracaja kad je iza njega pocela da zavija sirena, i on je odskocio u stranu prema nekom zidu.
Ali, iznenada se i taj zid otvorio, i kroz kao trijumfalna kapija siroka vrata pravo na Juru je krenulo crveno cudoviste sa tockovima visokim kao dva coveka.
Sa visine drugog sprata iz kabine je na Juru poceo da urla sofer sa azerbejdzanskom kapicom na glavi. Cudovisni kamion se okrenuo u uskom prolazu izmedu zgrada skladista, a iza njega je krenuo drugi, a za drugim treci. Jura se lagano i opezno kretao pored zidova, koji su odisali jarom, zaglusen larmom, bukom i zveketom nevidljivih mehanizama.
Posle toga je ugledao nisku platformu, na koju su tovarili poznate cilindricne balone sa smesom za vakuumsko zavarivanje. Prisao je blize, i radosno se smeskajuci, stao pored coveka koji je upravljao utovarom, uz pomoc prenosnog aparata za upravljanje koji mu je visio na vratu. Izvesno vreme je stajao i gledao kako kranovi lagano stavljaju zapakovane balone jedan na drugi. Posle toga je ozbiljno rekao:
„Ne, ovo ne moze.“
„Sta to?“ s interesovanjem ga upita covek i zacudeno ga pogleda.
„Ovaj balon.“
„Zasto?“
„Vidite i sami. Ostecena mu je slavina.“
Nekoliko sekundi covek se kolebao.
„Nista“, rece on. „Tamo ce se vec snaci.“
„Ne“, usprotivi se Jura. „Necemo tamo da gledamo. Uklonite taj balon.“
Covek skloni ruke sa pulta za upravljanje i zagleda se u Juru. Kran se zaustavi.
„To je sitnica“, rece covek.
„To je ovde sitnica“, ponovo se usprotivi Jura.
Covek sleze ramenima i ponovo stavi ruke na pult za upravljanje. Jura je pazljivo pratio istovar neupotrebljivog balona sa smesom za zavarivanje, ljubazno se zahvalio i posao dalje. Uskoro je konstatovao da je zalutao.
Teritorija na kojoj su se nalazila skladista predstavljala je u stvari citav mali gradic, cije su ulice i ulicice uzasno licile jedna na drugu. Nekoliko puta je dospevao u ulice koje su izlazile pravo u pustinju. Na kraju takvih ulica nalazile su se table sa natpisima: NAZAD! ZONA OPASNOG ZRACENJA! Brzo se smrkavalo, nad skladistima su se upalile svetlosti reflektora. Jura je krenuo za kolonom nekakvih kamiona sa sirokim, elasticnim gusenicama i iznenada se nasao na nekom sirokom putu.
Jura je znao da grad treba da se nalazi sa desne strane, ali sa leve strane, u kom pravcu je otisla kolona, videle su se raznobojne svetlosti, i on krete u tom pravcu. S obe strane puta se prostirala pustinja. Ovde nije bilo ni drveca ni zbunja — samo ravan, crni horizont. Sunce je odavno zaslo, ali je vazduh i dalje bio vreo i suv.
