Raznobojne svetlosti su svetlucale nad rampom. Po strani od rampe nalazila se kucica koja je licila na pecurku. Kraj kucice je na klupi pod fenjerom sedeo policajac, koji je drzao na kolenima svoj plavi slem. Drugi policajac je koracao pored rampe. Kad je ugledao Juru, zaustavio se i posao mu u susret. Juri se srce sledi. Policajac mu pride i pruzi ruku:
„Papers!“ Dokumenta; prim. prev. rece kao da zalaja.
Izgleda da sam uhvacen, pomisli Jura. Ako me ovde zadrze… Pa dok razjasne stvari… I sta sam ovde trazio! Brzo je zavukao ruku u dzep. Policajac je cekao sa ispruzenom rukom. Drugi policajac je stavio slem na glavu i ustao.
„Wait a minute“, Pricekajte; prim. prev. promrmlja Jura. „Odmah. . Samo nekoliko trenutaka… Fuj, davo te odneo, kud si se zavukao…“
Policajac spusti ruku.
„Rus?“ upita.
„Da“, rece Jura. „Odmah… Vidite, ja imam samo preporuku od preduzeca…
Fabrika metalokonstrukcija u Vjazmi…“ Na kraju je pronasao preporuku.
„Ne treba“, iznenada dobrocudno rece policajac. Pride i drugi policajac i upita:
„What’s the matter? The chap hasn’t got his papers?“ Sta se desava. Momak nema dokumenta; prim. prev.
„Ne“, rece prvi. „To je Rus…“
„A“, ravnodusno rece drugi, odmahnu rukom, okrete se i krete natrag ka svojoj klupi.
„Jednostavno sam hteo da vidim sta je ovde“, rece Jura.
„Ovde je raketodrom“, odgovori policajac, koji je ocigledno bio raspolozen za razgovor. „Eno, tamo“, pokazao je rukom prema rampi. „Tamo se ne moze.“
„Ne, ne“, brzo rece Jura. „Hteo sam samo da pogledam.“
„Pogledati se moze“, rece policajac. Prisao je rampi. Jura je krenuo za njim.
„To je raketodrom“, ponovi policajac.
Pod jarkim srednjoazijskim zvezdama svetlucala se ravnina, koja kao da je bila pokrivena staklom. Daleko, tamo gde je nestajao put, sevalo je nesto nalik na neke blede munje, svetlosti reflektora kretale su se i izvlacile iz pomracine gigantske maglovite siluete. S vremena na vreme culo se i nekakvo tutnjanje.
Kosmicki brodovi — sa zadovoljstvom pomisli Jura. On je, razume se, znao da Mirza-Carle, kao i ostali raketodromi na Zemlji, sluzi samo za letove u blizini Zemlje, da su prave rakete za meduplanetarne letove fotonske rakete tipa Hius, Dzon Braun, Janci suvise ogromne i nezgrapne da bi startovale pravo sa Zemlje, ali i te siluete koje su se videle nad horizontom izgledale su ogromne.
„Rakete, rakete“, lagano promrmlja policajac. „Koliko ljudi samo odlece tamo“, podigao je prema nebu palicu koja se svetlucala. „Svaki sa svojim nadama. I koliko ih se samo vraca u zatvorenim olovnim kovcezima! Ovde, kraj ove rampe, mi postrojavamo pocasnu cetu. Dah staje od njihove upornosti. A ipak“, ponovo je podigao palicu, „tamo sigurno postoji neko kome se ne dopada ta upornost…“
Horizont se odjednom osvetlio zaslepljujucom svetloscu. Ognjena struja je poletela prema nebu i pocela da se raspada u milijarde iskrica. Beton pod nogama je poceo da se trese. Policajac pogleda u rucni sat:
„Dvadeset casova i dvanaest minuta“, rece on. Vecernji lunjik.
Negde nad njihovim glavama je nesto pocelo da grokce. Uskoro su zvuci oslabili, i na kraju nestali.
„Vreme je da krenem“, rece Jura. „Kako da stignem sto pre do grada?“
„Idite pesice“, odgovori policajac. „Na raskrsnici kod skladista sigurno cete uhvatiti neka usputna kola…“
Kad je u pola deset Jura konacno stigao u hotel, bio je izmoren i izmucen, sto se videlo i po njemu. Vecernji Mirza-Carle uopste nije licio na Mirza-Carle danju. Po ulicama, koje su bile ispresecane crnim senkama, jurili su automobili.
Svetlosti reklama su osvetljavale setace na trotoarima. Vrata svih kafea i barova bila su sirom otvorena. Unutra je svirala muzika i sve je bilo plavicasto od duvanskog dima. Pijani stranci su koracali po trotoaru zagrljeni, po troje ili cetvoro, pevajuci nepoznate pesme. Na svakih trideset-cetrdeset koracaji stajali su policajci sa kamenim licima pod nisko spustenim slemovima. Kroz gomilu su mirno i lagano isle trojke mladica sa crvenim trakama na rukavima. To su bile redarske patrole. Jura je video kako je jedna takva patrola usla u bar, i tamo je odmah zavladala tisina, pa je cak i muzika prestala da svira. Clanovi patrole su imali izraze lica ljudi koji se dosaduju. Iz drugog bara, u blizini hotela, dva coveka sa brcicima su izbacila na trotoar nekog nesrecnika i pocela da ga udaraju nogama. Nesrecnik je glasno vikao francuski: „U pomoc! Patrola!
Ubijaju!“ Jura se vec spremao da udari u uvo jednog od mladica sa brkovima, ali ga je neko uklonio u stranu, i dugacka, zilava ruka sa crvenom trakom je uhvatila jednog od onih sa brcicima za vrat. Drugi je odskocio i nestao u baru.
Patrola je nemarno dobacila svoj ‘ulov’ u zagrljaj policajca, i oni su, zavrnuvsi svom uhapseniku ruke za leda, skoro trkom pojurili u najblizu ulicicu.
Jura je uspeo da primeti kako je jedan od policajaca, lopovski se osvrcuci oko sebe, iz sve snage udario mladica sa brkovima po glavi svojom palicom koja je svetlucala. Steta sto nisam uspeo ja, pomislio je Jura. Za jedan trenutak je cak pozeleo da i ne odleti na Reju. Hteo je da navuce crvenu traku na rukav i pridruzi se tim jakim, odlucnim mladicima, da zajedno sa njima zavede neki red u ovom brlogu pijanih stranaca.
„No, i reda ima kod vas!“ vrativsi se u hotel, uzbudeno rece Jura sluzbenici recepcije. „Nekakvo gnezdo stenica…“
„O cemu vi to?“ uplaseno upita sluzbenica.
Jura dode sebi. „Pa na ulicama, znate“, rece on, „takvo je blato!“
„Medunarodna luka, za sada moramo da trpimo“, rekla je sluzbenica s osmehom.
„No, kako stoje vase stvari?“
„Jos ne znam“, rece Jura. „Recite, molim vas, kako da dodem do sobe tri stotine sest?“
„Liftom, treci sprat, hodnikom desno.“
„Hvala“, rece Jura i krete prema liftu.
Stigao je na treci sprat i odmah nasao vrata sobe tri stotine sest. Pred vratima se zaustavio i prvi put zamislio kako ce se, kojim recima i, sto je najvaznije, kome ce se obratiti s molbom. Setio se reci Ivana o coveku na izgled surovom.
Pazljivo se ocesljao i pogledao u ogledalu. A onda je zakucao.
„Udite“, zacuo se sa druge strane vrata dubok, pomalo promukao glas. Jura ude.
Za okruglim stolom, koji je bio pokriven belim carsavom, u sobi su sedela dva starija coveka. Jura se skameni: prepoznao je obojicu, i to je bilo toliko neocekivano da mu se za trenutak ucinilo da je pogresio vrata. Licem prema njemu, uperivsi u njega sitne, zle oci, sedeo je poznati Bikov, kapetan proslavljenog Tahmasiba, turoban i rid — onakav kakvog ga je Jura video na stereofotografiji nad stolom svog starijeg brata. Lice drugog coveka, koji se nemarno zavalio u pletenoj fotelji, dugo, sa gadljivom grimasom oko punih usana, takode mu je bilo cudno poznato. Jura nikako nije mogao da se seti imena tog coveka, ali je bio ubeden da ga je negde video, i to mozda i nekoliko puta.
Nervirao se sto nije mogao da se seti. Na stolu je stajala dugacka tamna flasa i jedna casa.
„Sta hocete?“ natmureno upita Bikov.
„Je li ovo soba tri stotine sest?“ upita Jura kolebljivo.
„Da“, barsunastim, snaznim glasom odgovori covek s dugim licem. „Ko vam je potreban, mladicu?“
Pa to je Jurkovski, seti se Jura. Planetolog sa Venere. O njima je snimljen film…“Ja… ja ne znam…“ progovori on. „Znate, ja moram da stignem na Reju… Danas mi je jedan drug…“
„Prezime?“ upita Bikov.
„Cije?“ nije shvatio Jura.
„Vase prezime!“
„Borodin… Jurije Mihajlovic Borodin.“
„Specijalnost?“
„Vakuum-varilac.“
„Isprave.“
Drugi put za poslednja dva casa (i uopste u zivotu) Jura je zavukao ruku u dzep da izvuce isprave. Bikov ga je posmatrao, procenjujuci ga. Jurkovski je lenjo uzeo flasu i napunio casu vinom.
