Град и звезде

затворен.

Наслаге земље и стења могле су да запрљају, али не и да запрету поносите линије брода који се и даље уздизао изнад раздрљане пустиње. Јесерак је нетремице посматрао како благо заокреће са њим, све док им није дошао тачно у линију вида и задобио кружно обличје. А онда, сасвим полако, круг је почео да се шири.

Алвин је почео прилично брзо да говори, као да је имао мало времена на располагању.

«Робот је саздан да буде Господарев садруг, слуга, али изнад свега, пилот његовог брода.

Пре но што је дошао у Лис, он се спустио у Порт Диаспар, који сада лежи затрпан под пустињским песком. Чак и у то време, космодром је био готово празан; мислим да је Господарев брод био један од последњих који су стигли на Земљу. Он је краће време провео у Диаспару, пре но што је отишао у Шалмиран; пут је тада сигурно још био отворен. Али брод му више није био потребан и током свих протеклих векова летелица је чекала тамо, под наслагама песка. Као и сам Диаспар, као овај робот, као све остало што су неимари прошлости сматрали одиста важним, и он је остао сачуван захваљујући властитим водовима вечности. Све док буде имао извор енергије, он неће бити подложан пропадању нити уништењу; слика која је ускладиштена у његовим ћелијама сећања никада неће избледети, а управо та слика управља његовом физичком структуром.»

Брод се сада налазио сасвим близу, како га је робот водио према кули. Јесерак је проценио да му дужина достиже око сто стопа и да је оштро зашиљен на оба краја. Изгледало је да нема прозора нити других отвора, мада је овај закључак доводио у сумњу танак слој земље.

Изненада их је запљуснула прљавштина када се део трупа отворио према њима; пред Јесераковим очима појавио се призор мале, неопремљене просторије на чијем су се супротном крају налазила друга врата. Брод је лебдео само стопу од отвора вентилационе цеви, којој се приближио веома опрезно, попут живог бића са способношћу да осећа.

«До винења, Јесераче», рече Алвин. «Не могу да се вратим у Диаспар, Јесераче, да се опростим од пријатеља; молим те, учини ти то у моје име. Реци Еристону и Етанији да се надам да ћу се скоро вратити; ако се то не догоди, захвалан сам и теби, премда ти можда не одобраваш начин на који примењујем знање стечено од тебе.

Што се тиче Већа... реци му да се пут, који се једном отвори, не може затворити пуким доношењем одлуке.»

Брод је сада представљао само тамну тачку спрам неба, а само трен потом Јесерак га сасвим изгуби из вида. Није приметио како нестаје, али наједном се са небеса огласи најзастрашујућији звук кога је Човек икада произвео: отегнута грмљавина ваздуха, који се из миље у миљу сурвава у вакуумски тунел изненада избушен кроз небо.

Јесерак је остао непомичан док су последњи одјеци замирали преко пустиње. Размишљао је о дечаку који је отишао: за Јесерака Алвин ће увек представљати дете, једино које је угледало светлост дана у Диаспару, од када је, веома давно, укинут циклус ранања и умирања. Алвин никада неће одрасти; за њега је читава Васељена представљала играчку, загонетку коју је он разрешавао властите забаве ради. У тој игри, сада је наишао на завршну, погубну стварчицу која је могла сатрти оно што је преостало од људске цивилизације: али ма какав био исход, за њега ће то и даље бити само игра.

Сунце се сада налазило ниско на обзорју, а из пустиње је допирао прохладан поветарац. Али Јесерак још није одлазио, савланујући страх у себи; а онда је, по први пут у животу, угледао звезде.

18.

Чак и у Диаспару, Алвин је ретко имао прилике да види такву раскош као што је била она која га је засенила када су унутрашња врата ваздушне коморе склизнула у страну. Ма шта да је иначе био, Господар сигурно није спадао у аскете. Требало је, менутим, да протекне извесно време пре но што је Алвину постало јасно да сва ова удобност не представља знак таште расипности; мали свет био је Господарево једино станиште током многих дугих путовања мену звездама.

Нигде се нису могли видети никакви управљачи, али велики, овални екран који је потпуно запремао супротни зид указивао је да то није обична просторија. Постављена у полукруг испред њега, налазила су се три ниска лежаја; остали део кабине заузимали су два мала стола и неколико меканих столица, од којих неке очигледно нису биле предвинене за људе.

Када се удобно сместио наспрам екрана, Алвин погледом потражи робота. На његово изненанење, овај је ишчезао; а онда га је опазио, шћућуреног у једном удубљењу испод закривљене таванице. Довезао је Господара кроз свемирска пространства на Земљу, а затим га је као слуга пратио у Лис. Сада је поново стајао спреман, као да минули еони уопште нису постојали, да се још једном лати своје старе дужности.

Алвин му упути једно експрементално наренење и велики екран пред њим оживе. Појавила се Лоранова Кула, необично скраћена у перспективи и привидно као да лежи постранце. Потоњи покушаји предочили су му призоре неба, града и великог пространства пустиње. Слика је била изврсна, готово неприродна и јасна, иако је изгледало да није употребљено никакво увећање.

Алвин је још мало вршио испробавања, све док му није пошло за руком да добије сваки призор који би пожелео; тада је био спреман за полазак.

«Одвези ме у Лис.» Налог је био једноставан, али како је брод могао да га изврши, када он сам није имао појма у ком се правцу налази одредиште? Алвин то раније није узео у обзир, а кад му је пало на памет, машина је већ хитала преко пустиње застрашујућом брзином. Слегнуо је раменима, прихватајући са захвалношћу чињеницу да сада има слуге мудрије од њега самог.

Било је тешко проценити размере призора који је промицао екраном, али са сваким минутом мора да је пролетало много миља. Недалеко од града, боја тла изненада се променила у тамносиву и Алвин је схватио да управо прелази преко корита неког од ишчезлих океана. Мора да се Диаспар некада налазио сасвим близу мора, мада о томе није било никаквог трага у древним сведочанствима. Ма колико да је стар град, океани су сигурно нестали знатно пре но што је он утемељен.

Стотинама миља касније, тле се оштро успело и пустиња се вратила. Једном је Алвин зауставио брод изнад необичног сплета изукрштаних линија, које су се слабо назирале кроз пешчани покров.

То га је за тренутак зачудило; дах је застајао при помисли да милијарде људи нису оставиле никаквог трага за собом сем ових бразди у песку.

Глатка закривљеност обзорја коначно је била прекинута, озубивши се планинама, које су се већ нашле испод њега готово у истом часу када их је опазио. Машина је сада успоравала и спуштала се ка земљи у великом луку дугом стотину миља. А онда је под собом спазио Лис, чије су шуме и небројене реке стварале призор тако непоредиве лепоте да за транутак он није могао да настави. На истоку, предео је био утонуо у сенку, а велика језера су се оцртавала попут локви још тамније ноћи. Али у правцу заласка сунца, воде су се пресијавале и искричиле светлошћу, одблескујући ка њему боје о којима он никада није сањао.

Није било тешко пронаћи Ерли, што је представљало срећну околност, пошто робот није могао даље да га води. Алвин је то очекивао и било му је помало мило што је открио извесна ограничења његових моћи. Било је сасвим невероватно да је он икада раније чуо за Ерли, што значи да положај села није ускладиштен у његове ћелије памћења.

После кратког испробавања, Алвин је приземио свој брод на оброку брда са кога је први пут угледао Лис. Машином се могло сасвим лако управљати; требало је само да назначи општу жељу, а робот би се побринуо за појединости. Претпостављао је да би он пренебрегао опасне или неизводљиве налоге, премда Алвин уопште није имао намеру да изда тако нешто уколико се може избећи. Алвин је био сасвим сигуран да нико није видео његов долазак. То му се чинило прилично важним, пошто није имао никакву жељу да се поново ухвати укоштац са Серанисиним менталним моћима. Науми су му још били неодренени, али од када је успоставио пријатељске односе са роботом, одстранио је сваку опасност. Робот је могао да дела као његов заступник, док би он остао на безбедном у броду.

Није срео никога на путу за Ерли. Било је необично седети у броду док вам се видно поље сасвим лако креће познатом стазом, а шапати шуме одзвањају у ушима. Још није био у стању да се потпуно поистовети са роботом, а и вештином управљања није баш највичније овладао.

Било је готово вече када је стигао у Ерли, а мале куће пливале су у локвама светлости. Алвин се