није видео код њега, нити ће икада више видети: «Није лако, а свакако не пријатно, али је веома подстицајно.»
«Којим се поступком служи Геран?»
«Ради помоћу сага. Саздао их је читав низ, а сада проучава наше реакције док их проживљамо. Ни у сну не бих помислио да ћу се под старе дане поново вратити дечјим разонодама!»
«Шта су саге?» упита Хилвар.
«Замишљени светови сна», објасни Алвин. «У ствари, највећи део је замишљен, премда има и таквих који се темеље на историјским чињеницама. У ћелијама памћења града забележено је на милионе сага; на располагању ти стоји избор сваковрсних пустоловина или искустава, које ти се чине сасвим стварне док ти је мозак напајан импулсима». Окренуо се према Јесераку.
«У какве вас саге Геран уводи!»
«Као што би се и очекивало, већина је усредсренена на излажење изван Диаспара. Неке су нас вратиле у веома ране животе, што је било могуће ближе оснивању града. Геран сматра да што се више примакне пореклу и изворишту принуде, то ће лакше моћи да је подрије.»
Алвина су ове вести веома осоколиле. Његов посао био би тек напола обављен, уколико би он само отворио врата Диаспара — а онда установио да се нико не усунује да изине напоље.
«Да ли стварно желиш да стекнеш способност изласка из Диаспара?» упита Хилвар лукаво.
«Не», узврати Јесерак без оклевања. «И сама помисао на то ме ужасава. Али јасно ми је да уопште нисмо били у праву када смо мислили да је Диаспар једини свет који вреди, а логика ми налаже да нешто ваља предузети да би се отклонила грешка. У погледу осећања, ја сам и даље потпуно неспособан да напустим град; можда ћу такав заувек остати. Геран мисли да ће успети да неколицину нас одведе у Лис и ја му радо помажем у покусу, премда се пола времена надам да ће он претрпети неуспех.»
Алвин је погледао старог старатеља са новим поштовањем. Више није порицао моћ убенивања, нити је потцењивао силе које су нагониле човека да дела у одбрану логике. Није могао одолети а да не упореди Јесеракову прибрану храброст са Кедроновим паничним бекством у будућност, премда се, у светлости нових сазнања о људској природи, више није залетео у осунивању Лакрдијаша због онога што је учинио.
Био је убенен да ће Геран извршити задатак што га је поставио пред себе. Јесерак ће можда бити одвећ стар да наруши устројство једног животног века, ма како био спреман да почне изнова. То није било важно, пошто ће остали успети, вонени вештом руком психолога из Лиса. А чим неколицина утекне из ропства старог милијарду година, биће само питање времена пре но што и остали крену њиховим трагом.
Упитао се шта ће се догодити са Диаспаром — и Лисом — када баријере буду потпуно срушене.
На неки начин, најбоља својства обе културе морају се сачувати и стопити у нову и здравију заједницу. Задатак је био ванредно тежак и захтевао је свеколику мудрост и стрпљење обе популације.
Неке потешкоће будућег усаглашавања већ су почеле да се испољавају. Посетиоци из Лиса су, веома љубазно, одбили да живе у кућама које су им додељене у граду. Они су сами припремили своје привремено боравиште у парку, у средини која их је подсећала на Лис. Хилвар је био једини изузетак; иако му се није допадало да живи у кући са неодрененим зидовима и кратковечним намештајем, храбро је прихватио Алвиново гостопримство, успокојен обећањем да ту неће дуго остати.
Хилвар се никада у живот није осетио усамљеним, али је у Диаспару и то искусио. Град му се чинио необичнији него Лис Алвину, а бескрајна сложеност и огромно мноштво странака који су закрчили сваки центиметар простора око њега почели су да га тиште и узрујавају. На веома танан начин, познавао је свакога у Лису, без обзира да ли се срео са њим или не. Ни за хиљаду животних векова, менутим, не би могао упознати свакога у Диаспару и та чињеница га је растужила, премда је схватио да је посреди сасвим неразумно осећање. Само га је оданост према Алвину задржавала у свету који није имао ништа заједничко са његовим.
Често је покушавао да испита своја осећања према Алвину. Знао је да му пријатељство потиче из истог врела које је напајало наклоност према свим малим и храбрим бићима. То би вероватно зачудило оне који су Алвина сматрали упорним, тврдоглавим и егоцентричним човеком, коме није била потребна ничија приврженост и који није умео да је узврати уколико би му била понунена.
Хилвар је био боље упућен; нагонски је то осетио још од самог почетка. Алвин је био истраживач, а сви истраживачи траже нешто што су изгубили. Само се ретко догана да то и пронану, а још рене да их чин проналажења учини срећнијим него само трагање.
Хилвар није знао шта Алвин тражи. Покретале су га силе које су веома давно ставили у покрет они генијални људи што су са тако настраном умешношћу саздали Диаспар — или можда они још генијалнији који су им се супротставили. Као и свако људско биће, Алвин је у извесној мери био машина, чија је делања унапред одренивало наслене. То, менутим, није изменило његову потребу за разумевањем и присношћу, нити га је учинило безосећајним према усамљености и осујећености. Властитом народу он је понекад изгледао као такво необјашњиво биће, да су они сметали с ума како он и даље дели иста осећања с њима. Био је потребан тек странац, из потпуно другачије средине, да га види као нормално људско створење.
У току неколико дана после доласка у Диаспар, Хилвар се срео са више људи него током ранијег живота. Упознавао се са њима, али практично никога није упознао. Због своје збијености, житељи града били су у тој мери уздржљиви да им се тешко могло приближити. Једину осамљеност имали су у властитом уму и ње су се држали чак и када би се налазили усред бескрајних друштвених активности Диаспара. Хилвар их је сажаљевао, мада је знао да њима та наклоност није потребна. Они уопште нису схватали чега се лишавају — нису имали појма о топлом чувству заједништва, о осећају припадности, које је повезивало све јединке у телепатском друштву Лиса. Штавише, било је очигледно — премда из уљудности то нико није отворено показао — да га већина људи са којима је разговарао сматра достојним жаљења због суморног и једноличног живота који води.
Еристона и Етанију, Алвинове чуваре, Хилвар је брзо отписао као љубазне, али крајње збуњене и безличне појединце. Веома га је помело када је чуо да се Алвин позива на њих као на оца и мајку — пошто су ови изрази у Лису задржали своје древно биолошко значење. Био је потребан стални напор уобразиље да би се имало на уму како су творци Диаспара опозвали законе живота и смрти, а постојали су тренуци када се Хилвару чинило да је, без обзира на сву живост око њега, град полупразан зато што није било деце.
Упитао се шта ће се сада догодити са Диаспаром, када се његова дуга издвојеност најзад окончала. Закључио је да би град најбоље поступио ако би уништио Банке Сећања које су га толико дуго држале у опчињености. Ма колико биле чудесне и без обзира на то што по свој прилици представљају врхунски трујумф науке која их је изнедрила, оне су донеле на свет болесну културу, културу која је имала многе страхове. Неки су, додуше, имали стварну подлогу, али други су се — тако је сада изгледало — темељили искључиво на уобразиљи. Хилвар је мало био упућен у патворину која је почела да се помаља из истраживања Венамондовог ума. Кроз неколико дана са тим ће бити упознат и Диаспар и тек онда ће му постати јасно колики је део његове прошлости представљало само пуки мит.
Менутим, уколико би се Банке Сећања уништиле, град би изумро кроз хиљаду година, пошто су његови житељи изгубили способност да се размножавају. Ваљало се тек суочити са овом недоумицом, али Хилвар је већ назрео једно могуће решење. Увек је постојао одговор на било који технички проблем, а његови сународници били су веома вични у биолошким наукама.
Ако Диаспар буде пожелео, оно што је изгубио могло му се вратити.
Менутим, град је најпре требало да научи шта је изгубио. Образовање ће трајати много година — можда много векова. Али то је само почетак; веома брзо, утисци првог часа тако ће моћно протрести Диаспар као и сам контакт са Лисом.
Они ће потрести и Лис. Без обзира на све разлике измену две културе, оне су потицале из истог корена — и делиле су исте опсене. Обе ће бити здравије када још једном погледају, сталожено и постојано, у прошлост коју су изгубиле.
Амфитеатар је био пројектован да прими целокупно будно становништво Диаспара, и тешко да је сада иједно од његових десет милиона места остало празно. Док је са своје осматрачке тачке високо на вештачком обронку прелазио погледом по великој закривљености, Алвина је она неодољиво подсећала на
