тираније материје. Могао би да функционише непоредиво брже од сваке органске интелигенције, а трајао би до последњег ерга слободне енергије у Васељени; његовим моћима не би било граница. Када би једном био створен, сам би наставио да развија потенцијале које не би могли предвидети чак ни његови творци.

Поглавито на основу искуства стеченог у властитој регенерацији, Човек је предложио стварање једног таквог бића. Био је то највећи изазов који је икада упућен интелигенцији у Васељени и после много векова расправљања, он је најзад прихваћен. Све расе Галаксије удружиле су снаге да остваре овај пројекат.

Измену сна и његовог испуњења стајало је читавих милион година. Цивилизације су доживљавале успоне и падове, напори многих светова дуги миленијуме падали су у воду, али смер никада није заборављен. Једног дана ћемо можда сазнати целовиту причу о томе, о највећем подухвату који је предузет у читавој историји. Данас једино знамо да се он окончао несрећом која је готово уништила Галаксију.

У то раздобље Ванамонд одбија да иде. Постоји уска временска зона која му је запретена; али ми верујемо да иза тога стоје само његови страхови. На његовом почетку, Царство се налазило на врхунцу моћи, у напетом ишчекивању предстојећег успеха. На крају, само неколико хиљада година касније, Царство је пропало, а и саме звезде су се затамниле, као да им је неко исисао сву снагу. Над Галаксијом се надвила авет страха, страха за који је везано име: ‘Луди Ум’.

Није тешко погодити шта се морало догодити у том кратком раздобљу. Чиста менталност је створена, али је била потпуно безумна, или, као што се да закључити на основу других извора, непомирљиво непријатељска према материји. Столећима је пустошила Васељену, све док најзад није стављена под контролу силама о којима ништа не знамо. Без обзира на то којем је оружју Царство прибегло, оно је готово сасвим исцрпло енергетске залихе звезда; из сећања на овај сукоб потичу готово сва предања о Освајачима.

‘Луди Ум’ се није могао уништити, пошто је био бесмртан. Био је одведен на руб Галаксије и тамо затамничен на начин који не разумемо. Затвор му је била необична вештачка звезда позната као Црно Сунце и он је ту остао до данашњег дана. Када Црно Сунце умре, он ће поново бити слободан. Колико нас времена дели од тог тренутка нико не може да каже!»

Калитракс је заћутао, као да се задубио у властите мисли, потпуно несвестан чињенице да су очи целог света упрте у њега. У дугој тишини, Алвин је бацио поглед на збијено мноштво око себе, покушавши да му докучи мисли суочене с овим откровењем — и том непознатом претњом која ће сада заменити мит о Освајачима. Највећим делом, лица његових сугранана била су укочена у изразу неверице; још су се упирали да одбаце лажну прошлост, али и даље нису били приправни да прихвате још чуднију стварност која ју је заменила.

Калитракс је поново почео да говори; док је описивао последње дане царства, глас му је постао мирнији и блажи. Како се слика раскриљавала пред њим, Алвин је схватио да је то доба у коме би се њему допадало да је живео. Тада је још било пустоловина и задивљујуће, неустрашиве храбрости — храбрости која је могла да задобије победу из чељусти несреће.

«Иако је ‘Луди Ум’ прилично опустошио Галаксију, залихе Царства и даље су биле огромне, а дух непоколебљив. Храброшћу којој се ми само можемо дивити, велики опит поново је започет, а предузета су трагања за грешком која је довела до катастрофе. Наравно, било је много оних који су се противили том подухвату, проричући даље несреће, али били су надгласани. Пројекат је настављен и, уз тако горко стечено знање, овога пута доживео је успех.

Нова раса која је била ронена имала је потенцијални интелект који се уопште није могао мерити. Али била је потпуно детињаста; не знамо да ли су њени творци то и очекивали, али вероватно је да су то држали за неминовно. Требало је да прону милиони година да би достигла ниво зрелости, а ништа није могло убрзати тај процес. Ванамонд је био први такав ум; сигурно има и других у Галаксији, али сматрамо да их је тек неколико створено, пошто Ванамонд никада није срео неког од својих сродника.

Стварање чистих менталности представљало је највиши домашај галактичке цивилизације; у њој су људи имали веома високо, ако не и водеће место. Овде немам на уму само Земљу, пошто је њена прича само танушна нит у једној горостасној таписерији. Пошто су је увек напуштали њени најпредузимљивији духови, наша планета неминовно је постала веома конзервативна и на крају се супротставила научницима који су створили Венамонда. Сигурно је да она више ништа није значила у завршном чину.

Задатак Царства био је тиме извршен; људи тог раздобља погледали су звезде које су сатрли у очајничкој борби за избављењем и донели су одлуку. Препустиће Васељену Венамонду.

Овде почиње једна тајна, тајна коју никада нећемо моћи да одгонетнемо, пошто Венамонд није у стању да нам помогне. Све што знамо то је да је Царство успоставило контакт са... нечим... веома необичним и веома великим, далеко на самој закривљености Космоса, сасвим на другом крају свемира. Можемо само да наганамо шта је то било, али његов зов садржао је неизмерну хитност и неизмерно обећање. У току веома кратког временског раздобља, наши преци и остале расе које су их следиле отиснуле су се на пут којим ми не можемо поћи. Венамондове мисли ограничене су рубовима Галаксије, али посредством његовог ума видели смо почетке те велике и тајанствене пустоловине. Овде је слика коју смо реконструисали; сада ћете погледати више од милион година у прошлост...»

Бледа утвара минуле славе, точак Галаксије који се лагано окреће, лебдео је у ништавилу.

Целом његовом дужином пружао се велики празан процеп који је ‘Луди Ум’ заправо — рана коју ће у потоњим раздобљима испунити наноси звезда. Али они никада неће заменити ишчезли сјај.

Човек се спремао да напусти Васељену, као што је једном давно напустио матични свет. И не само Човек, већ и хиљаде других раса које су заједно са њим подизале Царство. Биле су окупљене на рубу Галаксије, чија је цела дебљина стајала измену њих, док им се циљ крио негде у будућности.

Сабрале су флоту пред којом је чак и машта постајала ништавна. Адмиралски брод била су сунца, а мале лане планете. Читаво звездано јато, са свим својим сунчевим системима и њиховим ускомешаним световима, требало је да буде лансирано преко бескраја.

Велики пламени млаз шикнуо је кроз срце Васељене, одскачући са звезде на звезду. У једном трену времена згасло је хиљаду сунаца, предавши своју енергију чудовишном обличју које се винуло дуж осе Галаксије, хитајући ка џиновској провалији...

«И тако је Царство отишло из наше Васељене, да би негде другде потражило своју судбину.

Када његови наследници, чисте менталности, буду сасвим стасали, оно ће се можда вратити. Али тај дан је сигурно још веома далеко.

У најкраћим и сасвим површним цртама, ово би била прича о галактичкој цивилизацији. Наша властита историја, која нам изгледа тако важна, тек је само задоцнели и безначајни епилог, мада у исто време тако сложен да нам још није пошло за руком да разјаснимо све појединости.

Изгледа да су многе старије, мање пустоловне расе одбиле да напусте своје домове; мену њима су били и наши непосредни преци. Већина тих раса утонула је у декаденцију и до сада је ишчезла, мада су неке можда успеле да опстану. Наш свет једва је избегао тај усуд. У току Прелазних Столећа, која су, заправо, трајала милионима година, знање прошлости било је изгубљено или хотимице уништено. Ма како изгледало невероватно, пре ће бити да је посреди ово друго. Током векова, Човек је тонуо у сујеверно, али ипак научно варварство, када је извитоперио историју да би одагнао осећај немоћи и краха. Предања о Освајачима потпуно су лажна иако је њиховом настанку несумњиво допринела очајничка борба против ‘Лудог Ума’.

Ништа друго није потисло наше претке на Земљи до болест у њиховим душама.

Када смо дошли до овог открића, један проблем нас је особито зачудио у Лису. Битка код Шалмирана никада се није одиграла, па ипак Шалмиран је постојао и постоји још и дан-данас.

Штавише, он је једно од најмоћнијих оружја за разарање које је икада направљено.

Било нам је потребно извесно време да решимо загонетку, али када је једном пронанен, одговор се показао сасвим једноставним. Некада, давно, наша Земља имала је један џиновски сателит, Месец. Када је, у непрекидном рату измену плиме и осеке, са једне стране, и силе теже са друге, он коначно почео да пада према Земљи, морао је бити уништен. Шалмиран је био сагранен са тим циљем, а око његове сврхе испрела су се предања која сви познајете.»

Калитракс се помало скрушено осмехнуо огромном аудиторијуму.

«Постоје многа слична предања, делимично истинита, а делимично лажна, као и други парадокси у нашој прошлости који још нису одгонетнути. Но, овај проблем пре спада у надлежност психолога него историчара. Чак се ни сведочанствима Централног Компјутера не може потпуно веровати, пошто садрже

Вы читаете Град и звезде
Добавить отзыв
ВСЕ ОТЗЫВЫ О КНИГЕ В ИЗБРАННОЕ

0

Вы можете отметить интересные вам фрагменты текста, которые будут доступны по уникальной ссылке в адресной строке браузера.

Отметить Добавить цитату
×