trenutak mu je dusu ponovo prozeo strah. Osetio se nagim i nezasticenim, svestan da ta spokojna, plava kupola povrh njegove glave predstavlja tek najtanusniju opnu, iza koje se pruza svemir, sa svim svojim zagonetkama i pretnjama.
Ali strah nije bio dovoljno snazan da mu sputa volju. Delom svog uma Jeserak je znao da je sve to sto dozivljava samo san, a san mu nije mogao nauditi. Kretace se kroz njega, kusajuci sve sto mu bude ponudio, sve dok se ponovo ne probudi u gradu koji poznaje.
Isao je ka srcu Diaspara, prema mestu gde je u njegovo vreme stajao Grob Jarlana Zeja.
Ali u ovom drevnom gradu tamo nije bilo groba, vec samo niska, kruzna granevina sa mnogo lucnih ulaza koji su vodili u nju. Pred jednim od tih ulaza cekao ga je neki covek.
Trebalo je da zapanjenost preplavi Jeseraka, ali sada ga vise nista nije moglo iznenaditi.
Nekako mu je izgledalo na mestu i prirodnim sto se nasao oci u oci sa covekom koji je podigao Diaspar.
„Pretpostavljam da me prepoznajes“, rece Jarlan Zej.
„Svakako; video sam tvoju statuu hiljadu puta. Ti si Jarlan Zej, a ovo je Diaspar kakav je bio pre milijardu godina. Znam da sanjam i da se nijedan od nas dvojice stvarno ne nalazi ovde.“
„Onda ne treba da te uznemiri nista sto se dogana. Poni stoga za mnom i imaj na umu da ti nista ne moze nauditi, posto se kad god zazelis mozes probuditi u Diasparu, u tvom vlastitom dobu.“
Jeserak je poslusno krenuo za Jarlanom Zejom u zdanje, dok mu je um delao poput prijemcive, nekriticke spuzve. Neko prisecanje, ili odjek nekog secanja, upozoravalo ga je na ono sto je bilo na putu da se dogodi i on je znao da bi nekada uzasnuto ustuknuo od toga.
Sada se, menutim, nije bojao. Ne samo sto se osecao zasticenim zbog svesti o tome da ovo iskustvo nije stvarno, vec je i prisustvo Jarlana Zeja predstavljalo talisman protiv svih opasnosti sa kojima bi se mogao susresti.
Tek se nekoliko osoba kretalo pokretnim putevima koji su vodili u unutrasnjost granevine, a vise nije bilo nikoga oko njih kada su se najzad zaustavili u tisini pored dugackog, aerodinamicnog cilindra, za koji je Jeserak odmah shvatio da ga moze otisnuti izvan grada na putovanje koje bi mu nekada prestrasilo um. Kada mu je vodic pokazao prema otvorenim vratima, samo je za trenutak zastao na pragu, a onda zakoracio unutra.
„Vidis“, rece Jarlan Zej uz smesak. „Sada se opusti i ne zaboravi da si bezbedan, da ti se nista ne moze dogoditi.“
Jeserak mu je verovao. Osetio je samo tanusni titraj bojazni kada je ulaz tunela besumno skliznuo ka njima, a masina u kojoj su putovali pocela da povecava brzinu, hrleci kroz nedra zemlje. Nestrpljenje da zapocne razgovor sa ovom gotovo mitskom prikazom proslosti odagnalo je iz njega sve strahove koje bi inace iskusio.
„Zar ti ne izgleda neobicno“, poce Jarlan Zej, „sto smo pokusali da se sakrijemo pod Zemlju , iako nam je nebo stajalo otvoreno? To je zacetak bolesti ciji si kraj ti imao prilike da dozivis u tvom razdoblju. Covecanstvo nastoji da se sakrije; boji se onoga sto se nalazi tamo, u svemiru, i uskoro ce zatvoriti sva vrata koja vode u Vaseljenu.“
„Ali video sam svemirske brodove na nebu iznad Diaspara“, rece Jeserak.
„Neces ih jos dugo vinati. Izgubili smo kontakt sa zvezdama, a uskoro ce i planete biti napustene. Bili su nam potrebni milioni godina da se vinemo u kosmos, ali samo nekoliko vekova da se opet vratimo kuci. A ubrzo cemo se povuci gotovo sa cele Zemlje.“
„Zbog cega to cinite?“ upita Jeserak. Znao je odgovor, ali nesto ga je ipak nagonilo da postavi pitanje.
„Bilo nam je potrebno skloniste da nas zastiti od dva straha: straha od smrti i straha od svemira. Bili smo bolesna populacija i nismo vise zeleli da imamo veze sa Vaseljenom, tako da smo poceli da se pretvaramo kako ona ne postoji. Videli smo kako haos besni menu zvezdama i zavapili za mirom i blagostanjem. Stoga je Diaspar morao da bude zatvoren, kako nista novo ne bi vise prodrlo u njega.
Podigli smo grad koji poznajes i izmislili laznu proslost da prikrijemo vlastiti kukavicluk.
Oh, nismo mi to prvi ucinili: ali smo prvi obavili taj posao tako sveobuhvatno. Preuredili smo i ljudski duh, lisivsi ga stremljenja i plamenih strasti, sto je trebalo da zajamci zadovoljavanje ovim novim svetom.
Bilo je potrebno hiljadu godina da se podigne grad, sa svim njegovim masinama. Kada je svako od nas obavio svoj zadatak, mozak mu je bio ispran od svih secanja, a na mesto njih su uneta lazna; zatim je ovaj novi identitet uskladisten u gradske vodove, gde je ostao sve dok nije kucnuo cas da ponovo bude prizvan u postojanje.
I tako je konacno dosao dan kada u Diasparu vise nije bilo nijednog zivog coveka; postojao je samo Centralni Kompjuter, koji je izvrsavao narenenja sto su mu bila ugranena i kontrolisao Banke Secanja, gde smo mi spavali. Niko vise nije imao nikakve veze sa prosloscu i tog trenutka pocela je istorija.
Po unapred odrenenom sledu, jedan za drugim bili smo prizivani iz vodova pamcenja i ponovo dobijali telesni oblik. Poput neke masine koja je tek sazdana i po prvi put stavljena u pogon, Diaspar je poceo da sprovodi u delo duznosti za koje je bio programiran.
Pa ipak, neki od nas gajili su od samog pocetka izvesne sumnje u celu zamisao. Vecnost je veoma dugo vreme; shvatili smo rizik koji je donosilo zatvaranje svih izlaza i nastojanje da se potpuno ogradimo od Vaseljene. Nismo mogli prkositi teznjama nase kulture, tako da smo delali u tajnosti, unoseci samo neophodna preinacenja.
Jedinstveni su predstavljali nas izum. Oni bi se pojavljivali u dugim razmacima i ustanovljavali bi, ukoliko bi im to okolnosti dopustile, da li izvan Diaspara postoji nesto sto bi zavrenivalo uspostavljanje kontakta. Ni u snu nismo pretpostavljali da ce biti potrebno toliko vremena da bi jedan od njih uspeo, ali ni da ce taj uspeh biti toliko veliki.“
Iako su mu bile iskljucene kriticke sposobnosti, sto je sustinska osobenost sna, Jeserak se ipak u magnovenju zapitao odakle Jarlan Zej zna o svim tim stvarima koje su se dogodile milijardu godina posle njegovog doba. To ga je veoma zbunilo... vise nije znao gde se nalazi u vremenu i prostoru.
Putovanje se priblizavalo kraju; zidovi tunela nisu vise promicali pored njih vrtoglavom brzinom. Jarlan Zej je poceo da govori zurnim glasom, koji nije trpeo prigovore, sto se prethodno nije dogodilo.
„Proslost je gotova; mi smo obavili nas posao, po dobro ili zlo, i to je sada zavrseno. Kada si stvoren, Jeserace, tebi je usanen strah od spoljnog sveta, i prinuda da ne izlazis iz grada; te osobine delis sa svim ziteljima Diaspara. Sada znas da je taj strah neosnovan, da ti je vestacki nametnut. Ja, Jarlan Zej, koji sam ti ga usadio, sada te oslobanam njegovog ropstva. Da li razumes?“
Sa poslednjim recima, glas Jarlana Zeja postajao je sve zvucniji i zvucniji, sve dok nije poceo da odjekuje odasvud. Podzemno vozilo u kome je jurio zamutilo se i ustreptalo oko Jeseraka, kao da mu se san blizio kraju. Pa ipak, dok je prizor bledeo, on je i dalje cuo taj premocan glas kako mu bubnji po mozgu: vise se ne bojis Jeserace. Vise se ne bojis.
Pohrlio je u susret budnosti, poput ronioca koji se uspinje iz okeanskih dubina natrag na povrsinu mora. Jarlan Zej je nestao, ali usledilo je neobicno menustanje, u kome je cuo kako ga ohrabruju glasovi koje je poznavao, ali koje nije mogao da prepozna; osetio je kako ga prijateljske ruke obujmljuju, a onda ga je, poput hitre zore, ponovo obavila stvarnost.
Otvorio je oci i ugledao kako Alvin, Hilvar i Geran brizno stoje oko njega. Ali nije obratio paznju na njih; um su mu preplavila cudesa koja su se pruzala unaokolo: bila je to panorama suma i reka, povrh koje se prostirao plavi svod otvorenog neba.
Bio je u Lisu; i nije se bojao.
Niko ga nije uznemiravao, dok mu se bezvremeni trenutak zauvek utiskivao u um.
Konacno, kada se sasvim uverio da je sve oko njega stvarno, okrenuo se ka prijateljima.
„Hvala, Gerane“, rece. „Nikada nisam verovao da ces uspeti.“
Osecajuci se veoma zadovoljan samim sobom, psiholog je vrsio tanana podesavanja na malom urenaju koji je lebdeo u vazduhu pored njega.
„Zadao si nam nekoliko briznih trenutaka“, primeti on. „Jednom ili dva puta zaustio si da postavis pitanja na koje se logicki ne bi moglo odgovoriti, tako da sam se pobojao da cu morati da prekinem seansu.“
„Pretpostavimo da me Jarlan Zej nije ubedio; sta bi onda preduzeo?“
„Zadrzali bismo te u nesvesnom stanju, a zatim vratili u Diaspar, gde bi mogao prirodno da se probudis, uopste ne znajuci da si bio u Lisu.“
„A ona slika Jarlana Zeja koju si mi uneo u um... koliko je bilo istine u njegovim recima?“
„Uglavnom sve, pretpostavljam. Znatno sam se vise brinuo da moja mala saga deluje ubedljivo, a ne da bude istorijski tacna, ali Kalitraks ju je ispitao i nije pronasao nikakvu gresku. Ona je u svakom slucaju saglasna sa svim onim sto znamo o Jarlanu Zeju i poreklu Diaspara.“
„Sada, dakle, odista mozemo otvoriti grad“, rece Alvin. „To ce mozda poprilicno potrajati, ali na kraju cemo biti u stanju da potremo onaj strah, tako da ce svako ko bude zeleo moci da ode iz Diaspara.“
„Sigurno ce poprilicno potrajati“, uzvrati Geran pomalo setnim glasom. „Ne zaboravi da Lis ni izdaleka nije dovoljno veliki da primi nekoliko dodatnih miliona zitelja, u slucaju da svi tvoji sunarodnici odluce da prenu ovamo. Ne mislim da je sve to verovatno, ali je moguce.“
„Problem ce se sam resiti“, odgovori Alvin. „Lis je mozda mali, ali svet je dovoljno veliki.
Zasto da ga i dalje prepustamo pustinji?“
„I dalje sanjaris, Alvine“, rece Jeserak uz smesak. „Bas sam se upitao sta ces ti sada raditi“.
Alvin nije odgovorio; ovo pitanje sve vise mu je zaokupljao um tokom nekoliko poslednjih nedelja. Ostao je zadubljen u misli, koracajuci iza ostalih, dok su se spustali niz brdo prema Erliju. Da li ce vekovi koji su se pruzali pred njim u buducnost predstavljati jedan dugi antiklimaks?
Odgovor se nalazio u njegovim rukama. Ispunio je svoju sudbinu; sad ce, mozda, moci poceti da zivi.
Postoji osobena seta u svesti o ispunjenu, u saznanju da je dugo zeljeni smer najzad ostvaren i da se zivot sada mora saobraziti novim stremljenjima. Alvin je iskusio tu setu dok je sam setao sumom i poljima Lisa. Drustvo mu nije pravio cak ni Hilvar, posto ima trenutaka kada je coveku suvisno prisustvo i najprisnijih prijatelja.
Nije tumarao besciljno, premda nije imao pojma koje ce mu selo biti naredna usputna luka.
Nije tragao ni za kakvim posebnim mestom, vec za raspolozenjem, uticajem — zapravo za nacinom zivota. Diasparu vise nije bio potreban; fermenti koje je uneo u grad dejstvovali su trenutno i nista nije moglo
