траке у Диаспару. Приметио је да се благо успињу нагоре и разабрао је познату сиву површину покретних трака. Били су то само прекинути огранци великих путева; необичан материјал који им је надахњивао живот налазио се сада у непомичној окамењености. Када је град саздан, централни део система покретних страка био је искључен, али не и уништен.
Алвин крену ка најближем тунелу. Превалио је само неколико корака када је схватио да се нешто догана са подом под његовим стопалима. Постајао је провидан. Још неколико метара, и изгледало је као да се налази усред ваздуха, без икаквог видљивог ослонца. Зауставио се и загледао у празнину под собом.
«Кедроне?» узвикну. «Ходи да видиш ово!»
Лакрдијаш му се придружио и обојица почеше да гледају у чудеса која су им стајала под ногама. Једва видљива, на неодрененој дубини, лежала је огромна карта — велика мрежа линија које су се сабирале у једну тачку испод средишње цеви. За тренутак су је посматрали у тишини, а онда Кедрон рече тихо: «Схваташ ли шта је ово?»
«Мислим да схватам», узврати Алвин. «То је карта целокупног транспортног система, а они кружићи су сигурно други градови на Земљи. Видим поред њих називе, али су одвећ ситни да бих их прочитао.»
«Мора да је овде некакда постојало некакво унутрашње осветљење», рече Кедрон одсутно. Ишао је трагом линија под својим ногама, пратећи их погледом у правцу зидова хале.
«Тако сам и мислио!» узвикну изненада. «Видиш ли како све ове зрачне линије воде ка малим тунелима?»
Алвин је приметио да се поред великих лукова покретних путева налазе небројени мањи тунели који воде изван хале. Уместо да иду нагоре, они су се спуштали надоле.
Кедрон настави, не чекајући на одговор.
«Тешко се може замислити једноставнији систем. Људи би се спустили покретним путевима, изабрали место које желе да посете, а затим би следили одговарајућу линију на карти.
«Шта се онда доганало са њима?» упита Алвин. Кедрон је ћутао, покушавајући да погледом докучи тајну тунела који су водили надоле. Било их је измену тридесет и четрдесет и сви су изгледали истоветни, личивши менусобно као јаје јајету. Могли су се разликовати једино на основу назива на карти, али ти називи сада више нису били разумљиви.
Алвин се одвојио и дао у обилажење средишњег стуба. А онда до Кедрона допре његов глас, помало пригушен и надјачан одјецима који су се враћали са зидова хале.
«Шта је?» упита Кедрон, невољан да промени положај, пошто му је готово пошло за руком да разабере једну тешко читљиву групу слова. Али Алвинов глас није трпео одлагање, и тако он устаде и придружи му се.
Далеко испод налазила се друга половина велике карте, чија се танана мрежа зрачно ширила ка тачкама компаса. Овога пута, менутим, нису сви натписи били одвећ тамни да се не би могли разабрати; једна линија — али само она — била је сјајно осветљена. Изгледало је као да се не налази ни у каквој вези са осталим делом система; попут блиставе стреле, показивала је ка једном од тунела који су водили наниже. Близу свог свршетка, линија је пресецала круг златне светлости поред кога је стајала само једна реч: ЛИС. То је било све.
Алвин и Кедрон провели су дуго времена нетремице зурећи у тај неми симбол. Кедрону је он представљао изазов за који је знао да га не може прихватити — штавише, чије му се само постојање уопште није допадало. Али за Алвина био је то наговештај остварења свих његових снова; иако му реч Лис није ништа значила, он је почео да је обликује уснама, кушајући отегнуто слово ‘с’ попут неког егзотичног укуса. Крв му је брже потекла жилама, а груди почеше да му се надимају као у грозници. Ишао је погледом око великог зборишта, покушавајући да замисли како је изгледало у древним данима, када се ваздушни саобраћај окончао, али су градови Земље и даље били у менусобној вези. На ум му падоше небројени милиони година које су протекле док је саобраћај постепено јењавао, а светлости се на великој карти гасиле једна за другом, да би на крају преостала само ова једна. Колико већ, упита се он, она сија мену својим утуљеним садрузима, чекајући да буде водич онима који никако да дону, од када је Јарлан Зеј запрео покретне путеве и затворио Диаспар према свету?
А то је било пре читавих милијарду година. Мора да је још онда Лис изгубио везу са Диаспаром. Изгледало је невероватно да је само он могао опстати; ко зна, можда је карта сада била без икаквог значења.
Кедрон најзад прекину Алвиново размишљање. Остављао је утисак нервозне и узрујане особе, нимало налик оној из града, пуној самоуверености и поуздања.
«Мислим да не би требало да идемо даље», рече. «Нећемо бити у безбедности док се... док се боље не припремимо.»
Било је то сасвим разумно, али Алвин је осетио пригушени одјек страха у Кедроновом гласу.
Да га није било, он би поступио онако како му је разборитост налагала, али одвећ јасна свест о властитој храбрости удружена са презиром према Кедроновој бојажљивости нагнала је Алвина напред. Изгледало је глупо стићи чак довде, а онда се вратити када се циљ појавио на видику.
«Ја идем у тунел!», рече неумољиво, као да је чикао Кедрона да га спречи. «Желим да видим куда води.» Одлучно је кренуо напред, а после тренутка оклевања за њим је пошао и Лакрдијаш, пратећи стрелу светлости која им се сјајила под ногама.
Када су закорачили у тунел, осетили су познато вучење перистатичног поља и само час касније без отпора су склизнули у дубину. Пут једва да је трајао пун минут; када су се ослободили поља, обрели су се на једном крају неке дугачке, уске просторије облика полуцилиндра. На супротној страни, два слабо осветљена тунела пружала су се у недоглед.
Људи из готово сваке цивилизације која је постојала од Раних Времена сасвим лако би препознали овај амбијент, али за Алвина и Кедрона био је то одсев из потпуно другачијег света.
Сврха дугачких машина аеродинамичног облика које су стајале постављене попут пројектила била је очигледна, али оне због тога нису изгледале мање нове. Горњи део им је био провидан, тако да је Алвин, гледајући кроз зидове, приметио редове раскошно постављених седишта. Нигде није било ни трага улазу, а читава машина лебдела је око стопу изнад једне металне шине која се пружала у даљину, нестајући у једном од тунела. Неколико метара одатле, иста таква шина водила је у други тунел, али изнад ње није лебдела никаква машина. Алвину је у магновењу синула помисао да негде испод непознатог, далеког Лиса та друга машина чека у некој просторији сличној овој.
Кедрон поче да говори, помало одвећ брзо.
«Баш необичан превозни систем! Возило највише може да повезе стотину путника одједном, шта значи да га нису предвидели за густ саобраћај. Због чега ли је само било потребно да се завуку под Земљу, ако је небо још било слободно? Можда им Освајачи нису дозвољавали чак ни да лете, премда ми то изгледа мало вероватно. Или је, може бити, све ово подигнуто у прелазном раздобљу, када су људи још путовали, али нису желели да их било шта подсећа на свемир? Овако су могли да иду из града у град, без бојазни да ће угледати небо и звезде.»
Нервозно се насмејао. «Сигуран сам у једну ствар, Алвине. Када је Лис постојао, он је веома наликовао Диаспару. Сви градови мора да су у основи исти. Није ни чудо онда што су сви на крају напуштени и што су се слили у Диаспар. Какве је сврхе било имати више од једнога?»
Алвин га готово није слушао. Био је заокупљен испитивањем дугачког пројектила, настојећи да пронане улаз. Уколико се машином управљало подсредством неке ментално или вербално кодиране наредбе, вероватно никада не би успео да овлада њоме; у том случају, она би за њега доживотно остала обеспокојавајућа загонетка.
Врата која су се бешумно отворила затекла су га потпуно неприправљеног. Није било никаквог звука нити упозорења када је један део зида једноставно престао да постоји, а пред очима му се појавила дивно уренена унутрашњост.
Био је то тренутак одлуке. До тог часа, он се још могао вратити уколико би то пожелео. Али ако закорачи кроз ова врата која су се отворила с добродошлицом, знао је шта ће се догодити, али не и куда ће га то одвести. Више неће бити господар властите судбине, већ ће се препустити на милост и немилост непознатим силама.
Уопште није оклевао. Није било места узмицању, пошто се побојао да се, уколико одвећ одлаже, овај тренутак можда никада више неће поновити — па чак и ако се понови, храброст је наредног пута могла да
