седимо.»
«Мислим да би нашао зид, али на њему не би било мозаика.»
«Да, јасно ми је то», рече Алвин, одвећ нестрпљив да би се задржавао на таквим цепидлачењима. «На исти начин, можда још постоје делови града који никада нису били унесени у водове вечности, али који још стоје сачувани. Па ипак, и даље не видим како ми то може помоћи. Поуздано знам да спољни зид постоји и да у њему нема никаквог отвора.»
«Можда излаз одиста не постоји, одговори Кедрон. «Не могу ти ништа обећати. Али мислим да има још много ствари којима нас монитори могу научити, уколико им то допусти Централни Компјутер. Срећом, изгледа да му се ти допадаш.»
Алвин је размишљао о овој опасци док су ишли према Већници. До сада је веровао да је искључиво захваљујући Кедроновом утицају успео да доне до минитора. Није му уопште падало на памет да би то могло бити и због неког његовог унутарњег одличја. Бити Јединствен — имало је много рнавих страна; било је ред да ужива и неку погодност.
Непромењива слика града и даље је преовланивала просторијом у којој је Алвин провео толико часова. Погледао ју је сада другачијим очима; све што је видео овде одиста је постојало — али се можда у слици није одражавао цео Диаспар. Додуше, сва непоклапања су сигурно била незнатна и, колико је успевао да разабере, неприметна.
«Покушао сам ово пре много година», рече Кедрон, седајући за мониторски пулт, «али контролни уренаји ме нису слушали. Можда ће ми се сада покорити.»
Најпре лагано, а затим са све већим самопоуздањем, како је поново стицао давно заборављену умешност, Кедрон је баратао прстима по контролној плочи, зауставивши се за тренутак на чвориштима сензитивне мреже инсталиране у панел пред собом.
«Мислим да је у реду», рече најзад. «У сваком случају, убрзо ћемо видети.»
Екран је засветлео и оживео, али уместо слике коју је Алвин очекивао, појавила се помало збуњујућа порука: ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ ЧИМ БУДЕТЕ ОДРЕДИЛИ СТЕПЕН БРЗИНЕ «Баш сам глуп», промрмља Кедрон. «Све сам учинио како треба, а заборавио на најважнију ствар.» Прсти су му сада брзо јурили по плочи, а када је порука нестала са екрана, он се окренуо у столици тако да је могао да посматра копију града.
«Гледај добро, Алвине», рече. «Мислим да ћемо обојица научити нешто ново о Диаспару.»
Алвин је стрпљиво чекао, али ништа се није догодило. Слика града лебдела му је пред очима у свој својој познатој чудесности и лепоти — премда их он сада није био свестан. Управо је заустио да пита Кедрона шта то треба да гледа, када му изненадни покрет привуче пажњу и он брзо окрену главу да би га разабрао. Био је то једва уочљив блесак или трептај, тако да није стигао да види шта га је изазвало. Ништа се није променило; Диаспар је у длаку био исти као и пре. А онда је приметио да га Кедрон посматра са подругљивим смешком и зато се поново загледао у град.
Овога пута, све се одиграло пред његовим очима.
Једна од зграда на рубу парка изненада је нестала, а на њеном месту се одмах појавила нова, сасвим различитог типа. Преображај се одиграо тако нагло да би промакао Алвину да је он у том тренутку трепнуо. Зачунено је зурио у незнатно промењени град, али још у првом часу шока изненанења почео је да трага за одговором. Сетио се речи које су се појавиле на мониторском екрану — ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ и намах му је било јасно шта се догана.
«Ово је град какав је био пре више хиљада година», рече Кедрону. «Ми се враћамо кроз време.»
«Сликовито, али не сасвим тачно објашњење», узврати Лакрдијаш. «Ствар је, заправо, у томе да се монитор присећа ранијих верзија града. Када су прављене измене, јединице памћења нису једноставно обрисане; подаци су са њих пренесени на помоћне складишне јединице, тако да се могу активирати кад год се за тим укаже потреба. Подесио сам монитор да се враћа кроз те јединице брзином од хиљаду година у секунду. Пред нама се већ налази Диаспар од пре пола милиона година. Мораћемо, менутим, да одемо знатно дубље у прошлост да бисмо видели неку праву промену; повећаћу брзину.»
Окренуо се поново ка контролној плочи, и управо док је то чинио, не само једна зграда, већ читав блок престао је да постоји, да би га заменио велики, овални амфитеатар.
«Ах, Арена!» рече Кедрон. «Сећам се гужве која се подигла када смо решили да је се отарасимо. Она се, иначе, веома ретко користила, али већина људи била је сентиментално везана за њу.»
Монитор је сада оживљавао сећања знатно бржим ритмом; слика Диаспара хрлила је у прошлост милионима година у минуту и промене су се збивале тако муњевито да их око није могло пратити. Алвин је уочио да се преиначења града доганају у циклусима; постојало је дуго раздобље затишја, затим би уследила права плима разгранивања и зидања, да би потом поново дошла пауза. Чинило се да је Диаспар живи организам који је морао да прикупи снагу после сваке експлозије раста.
И поред свих ових промена, основни план града остајао је исти. Здања су се подизала и рушила, али склоп улица изгледао је вечан, а парк је непрестано остајао зелено срце Диаспара.
Алвин се упитао колико далеко у прошлост монитор може да иде. Да ли је у стању да се врати до самог подизања града и да проне кроз вео који је раздвајао познату историју од мита и предања Раних Времена?
Њихово понирање у прошлост већ је достизало пет стотина милиона година. Са друге стране зидова Диаспара, изван знања монитора, пружала се једна другачија Земља. Можда је напољу тада било океана и шума, па чак и других градова које Човек још није напустио у свом дугом узмицању ка коначном прибежишту.
Минути су промицали, при чему је сваки представљао по један еон у малом свету монитора.
Ускоро ће бити достигнута најранија сећања, помисли Алвин, и враћање ће се окончати. Али ма колико ова поука била опчињавајућа, он није схватао на који би му начин помогла да изине из града оваквог какав је сада.
Уз изненадну, бешумну имплозију, Диаспар се сажео у делић својих претходних размера.
Парк је ишчезао; гранични зид повезаних, џиновских кула у трену је испарио. Град је постао отворен према свету, пошто су се радијални путеви пружали до ивица слике на монитору без икаквих препрека. Био је то Диаспар из времена пре но што је велика промена захватила човечанство.
«Не можемо даље», рече Кедрон, показујући на мониторски екран, на коме су се појавиле речи: ВРАЋАЊЕ ЗАВРШЕНО. «Ово је вероватно најранија верзија града која је сачувана у ћелијама памћења. Сумњам да су пре тога уопште коришћени водови вечности, а зграде су пуштане да природно пропадају.»
Алвин је провео дуго времена нетремице зурећи у тај модел древног града. Размишљао је о саобраћају који се одвијао овим путевима, како су људи долазили и одлазили на све стране света — баш као и на друге светове. Ти људи били су његови преци; осетио се знатно ближи њима него савременицима са којима је проводио живот. Пожелео је да може да их види и да им докучи мисли док се крећу улицама Диаспара далеког милијарду година. Додуше, те мисли сигурно нису биле срећне, пошто су већ онда живели под сенком Освајача. Кроз само неколико столећа, биће принунени да се одрекну славе коју су задобили и да подигну зид према Васељени.
Кедрон је десетак пута прошао монитором напред и назад кроз кратко раздобље историје које је обиловало преображајима. Промена од отвореног града до знатно већег, затвореног, трајала је тек нешто више од хиљаду година. За то време пројектоване су и направљене машине које су тако верно служиле Диаспару, а знање које им је омогућило да изврше свој задатак ускладиштено је у водове памћења. Ту су се, дакле, морале налазити и темељне схеме свих људи који су сада живи; када би био упућен правилан импулсни позив, они би бивали саздани у материју и поново ронени излазили из Дворане Стварања. Алвину је постало јасно да је на известан начин и он морао постојати у том древном свету. Наравно, није било искључено да је потпуно синтетички створен — да су му целокупну личност пројектовали уметници- техничари, користећи непојмљиво сложена оруна за остварење свог јасно постављеног циља. Па ипак, више му се допадала помисао да представља смесу људи који су давно живели и ходали на Земљи.
Веома је мало преостало од старог Диаспара када је нови град створен; парк му је готово уништио сваки траг. Још пре преображаја, постојала је мала, травом прекривена чистина у средишту Диаспара која је окруживала тачку спајања свих радијалних улица. После тога, она се десетоструко проширила, гутајући како улице тако и зграде. Гроб Јарлана Зеја постављен је у то време уместо веома велике кружне структуре
