излаз?»
«Уверен сам у то», узврати Алвин довољно убедљиво, премда је Кедрон ипак осетио призвук несигурности у његовом гласу.
«Дозволи онда да ти кажем нешто што можда не знаш. Видиш ли оне куле тамо?» упита Кедрон, показавши на истоветне врхове Енергетске Централе и Већнице, који су гледали један према другоме преко кањона дубоког једну миљу. «Замисли да ја сасвим чврсто поставим измену две куле даску, и то широку свега шест инча. Да ли би могао да ходаш њоме?»
Алвин је оклевао.
«Не знам», одговори најзад. «Не би ми се допало да покушам.»
«Сасвим сам убенен да не би био у стању. Ухватила би те вртоглавица и стрмоглавио би се доле пре но што би превалио десетак корака. Да се, менутим, иста даска налази сасвим близу тла, ти би прошао њоме без икаквих потешкоћа.»
«Шта све то доказује?»
«Настојим да изведем један једноставан закључак. У оба случаја која сам описао размере даске се уопште не би мењале. Један од оних робота на точковима, са којима си се сигурно сретао, подједнако би лако превалио растојање дуж даске било да она премошћује понор што зјапи измену две куле или да се налази тик уз површину. Ми за то нисмо способни, зато што је у нас усанен страх од висине. Он је, вероватно, сасвим неразуман, али и одвећ снажан да бисмо га пренебрегли. Ронени смо са њим, он је просто уткан у нас.
У истом смислу осећамо страх од простора. Покажи било ком житељу Диаспара пут изван града, пут који се ни по чему не би разликовао од овога пред нама, и он неће бити у стању да далеко стигне њиме. Мораће да се врати натраг, баш као што би се и ти вратио, уколико би закорачио на даску постављену измену две куле.»
«Али зашто?» упита Алвин. «Мора да је постојало време...»
«Знам, знам», рече Кедрон. «Људи су некада ишли по целом свету, па су чак стигли и до звезда. Нешто се, менутим, променило, што им је улило овај страх са којим се сада ранају.
Једино ти мислиш да га не осећаш. Добро, да видимо. Водим те у Већницу.»
Већница је била једно од највећих здања у граду и готово су је целу запоседале машине које су представљале праву администрацију Диаспара. Близу њеног врха налазила се просторија у којој се окупљало Веће у оним ретким приликама када се нека ствар морала решити.
Пространи улаз их је прогутао и Кедрон ступи напред у златасту таму. Алвин никада раније није ишао у Већницу; томе се није противила никаква одредба — у Диаспару тек ако је било неколико одредби које су нешто забрањивале — али као и сви остали, и он је осећао извесно полупобожно страхопоштовање пред тим местом. У свету који је био без богова Већница се понајпре могла упоредити са храмом.
Кедрон уопште није застајао, водећи Алвина ходницима и рампама који су очигледно били направљени за машине на точковима, а не за промет људи. Неке рампе су кривудале надоле под тако косим углом да би било немогуће нормално ходати по њима, да сила теже није била тако подешена да се потире са нагибом.
Коначно су стигли до једних затворених врата, која су се бешумно отворила када су се они сасвим приближили, а затим им запречила узмак. Испред су се налазила нова врата, која се нису отворила када су им се они примакли. Кедрон није посегао да их додирне, већ је непомично стајао пред њима. После неколико тренутака, зачуо се тихи глас: «Молим вас, реците своја имена.»
«Ја сам Кедрон Лакрдијаш. Са мном је Алвин.»
«Због чега сте овде?»
«Из пуке радозналости.»
На Алвиново изненанење, врата су се одмах отворила. Из искуства је знао да ако се машини одговори неком доскочицом, то би је увек доводило да пометње, тако да се морало кренути испочетка. Машина која је постављала питања Кедрону мора да је била веома паметна и да је заузимала високо место у хијерархији Централног Компјутера.
Није више било препрека, али Алвин је подозревао да су сигурно прошли кроз читав низ тестова којих он уопште није био свестан. Кратки ходник изненада их је довео у велику кружну посторију са улеглим подом на коме се налазило нешто тако задивљујуће, да је Алвин за тренутак готово занемео од чуда. Пред очима му се пружао призор читавог града Диаспара, чије највише куле једва да су му досезале до висине рамена.
Толико се задубио у препознавање познатих места и гледање из неочекиваних углова да је прошло прилично времена пре но што је обратио пажњу и на остале делове просторије. Зидови су били прекривени микроскопски подробним мозаиком сачињеним од црних и белих квадрата; сам мозаик био је сасвим неправилан, тако да када би брзо прешао погледом по њему, стекао би утисак да он брзо трепери, премда се уопште није мењао. На малим размацима, унаоколо око собе налазиле су се извесне машине којима се ручно управљало; уз сваку је био постављен видео-екран и столица за оператора.
Кедрон је пустио Алвина да разгледа колико жели. Затим је показао према смањеној макети града и рекао: «Знаш ли шта је ово?»
Алвин је готово заустио.
«Модел, мислим», али тај одговор је изгледао тако очигледан да је сигурно био погрешан.
Зато је само одмахнуо главом и препустио Кедрону да сам одговори на своје питање.
«Сећаш се», рече Лакрдијаш, «да сам ти једном причао о томе како се град одржава, како Банке Сећања чувају његов склоп вечно замрзнут. Ове Банке налазе се свуда око нас, са неизмерним складиштима података, који потпуно одренују град овакав какав је данас. Сваки атом у Диаспару повезан је на неки начин, силама које смо ми заборавили, са матрицама уграненим у овим зидовима.»
Показао је руком ка савршеном, бескрајно подробном симулакруму Диаспара који је стајао под њима.
«Ово није модел; то стварно не постоји, већ представља само пројекциону слику схеме која је запретена у Банкама Сећања, што значи да је потпуно истоветно са самим градом. Оптичке машине које се налазе унаоколо омогућавају да се увелича било који изабрани део до својих природних размера, или у још већем обиму. Оне се користе када се појави потреба за неком изменом у пројекту, премда је прошло дуго времена од када је тако нешто предузето. Ако желиш да сазнаш нешто о Диаспару, ово је најприкладније место за то. За само неколико дана, у овој посторији можеш научити више него у току читавог живота проведеног у непосредном истраживању.»
«Па то је чудесно», рече Алвин. «Колико је људи упознато са овим?»
«Ох, прилично, али их ретко занима. Веће се окупља овде с времена на време; немогуће је извршити икакву промену у граду уколико се сви не нану овде. Па чак је и онда потребно да Централни Компјутер одобри предложени пројекат. Сумњам да већници долазе у ову просторију више од два или три пута годишње.»
Алвин је пожелео да зна одакле Кедрону сви ти подаци, а онда се сетио да је већина његових домишљатијих лакрдија морала да претпоставља упућеност у унутрашње механизме града, до чега се могло доћи једино веома темељитим изучавањем. Сигурно је једна од погодности коју је уживао Лакрдијаш била та да иде где жели и да учи шта хоће; бољи водич који би га увео у тајне Диаспара од њега се није могао замислити.
«Оно што тражиш можда не постоји», рече Кедрон, «али ако га ипак има, овде ћеш га понајпре наћи. Хајде да ти покажем како се рукује мониторима.»
Следећи сат Алвин је провео седећи пред једним видео-екраном и учећи како да користи његов управљачки систем. Могао је по жељи изабрати било коју тачку у граду и испитивати је кроз све степене увећања. Екраном су брзо промицале улице, куле, зидови и покретни путеви, како је он мењао координате; изгледало је као да је свевидећи, бестелесни дух који се без по муке могао кретати свуда по Диаспару, неометан никаквим физичким препрекама.
Па ипак, он није испитивао прави Диаспар. Кретао се кроз ћелије памћења, гледајући слику града из сна — сна који је поседовао моћ да сачува стварни Диаспар неокрњен у току раздобља дугог милијарду година. Пред очима му је стајао само онај део града који је био сталан; људи који су ишли улицама нису сачињавали део ове замрзнуте слике. То му и није било потребно за оно што је намеравао. Њега су сада
