Диаспару која се могла подичити тврдоглавошћу и упорношћу.
Слике је нестало са мониторског екрана када је Алвин подигао руке са контролног панела и ослободио водове. За тренутак је седео сасвим непомично, зурећи у затамњен правоугаоник који му је потпуно заокупљао свест много недеља. Прокрстарио је уздуж и попреко својим светом; екраном је прошла свака квадратна стопа спољних зидина Диаспара. Сада је познавао град боље од било ког другог живог човека, са изузетком можда Кедрона; исто тако, сада му је било јасно да нема никаквог пута кроз зидове.
Осећање које га је прожимало није била пука утученост; он уопште није очекивао да ће имати лак посао, нити се надао да ће већ из прве наћи оно што тражи. Најважније је било да је одстранио једну могућност. Сада се мора усредсредити на остале.
Устао је и пошао ка слици града која је готово испуњавала просторију. Било ју је тешко замислити другачије него као стварни модел, премда је знао да је, заправо, посреди оптичка пројекција схеме у ћелијама памћења које је истраживао. Када би подесио управљаче монитора и програмирао осматрачку тачку да се креће кроз Диаспар, један светлосни кружић ишао би површином ове копије, тачно му показујући којим правцем путује. Био је то користан водич првих дана, али убрзо се тако извештио у постављању координата да му помоћ више није била потребна.
Цео град пружао се под њим; гледао га је са висине попут неког бога. Па ипак, готово да га није примећивао, размишљајући подробно о корацима које му је сада ваљало предузети.
Уколико све остало закаже, увек је постојало једно решење проблема. Диаспар су могли да очувају у недирнутом стању његови водови вечности, замрзнути заувек према схеми у ћелијама памћења, али је зато саму ову схему било могуће променити, што би за последицу имало преиначења града. Један део спољњег зида могао се поново пројектовати и тако да садржи отвор, затим је овај нови план требало убацити у мониторе и сачекати да се град пеобликује у сагласности са измењеном концепцијом.
Алвин је наслућивао да се велики делови мониторске контролне табле, чију му сврху Кедрон није објаснио, налазе у вези са оваквим мењањима. Било би бескорисно вршити опите са њима; уренаји који су могли мењати саму сруктуру града били су добро запретени и њима се могло управљати једино уз овлашћење Већа и сагласност Централног Компјутера. Постојало је сасвим мало изгледа да би Веће пристало на оно што би он тражио, чак и ако би био приправан да се деценијама и столећима стрпљиво заузима за своју ствар. Уосталом, тако нешто му се и иначе није одвећ допадало.
Управио је своје мисли ка небу. Понекад би замишљао, у маштањима којих се готово стидео да се присети, како је поново стекао слободу кретања ваздухом које се човек одавно одрекао. Знао је да је небо Земље некада било испуњено необичним обличјима. Из дубина космоса стизали су велики бродови, носећи непозната блага, и укотвљавали се у легендарној Луци Диаспар. Али Лука се налазила изван подручја града; пре много еона, запрео ју је песка нанесен ветром. Помишљао је на могућност да се негде у лавиринтима Диаспара још налази скривена нека летећа машина, али није стварно веровао у то. Чак и у данима када су мале, појединачне летелице биле у општој употреби, изгледало је сасвим неприлично да се њихово коришћење допушта у градском атару.
За тренутак се удубио у стари, познати сан. Замишљао је да је господар неба, да се цео свет пружа под њим, мамећи га да путује где му се прохте. То, менутим, није био свет његовог времена, већ онај изгубљени, из праскозорја времена — раскошан и животан призор брежуљака, језера и шума. Осетио је горку завист према својим непознатим прецима који су потпуно слободно ходили по целој земљи, али и допустили да њена лепота згасне.
Ово опојно сањарење било је бескорисно; вратио се зато у садашњост и проблемима који су га непосредно чекали. Уколико је небо било неосвојиво, а пут тлом запретен, шта је преостајало?
Још једном је доспео у ћорсокак и била му је потребна помоћ, пошто није могао наставити властитим снагама. Није му се допадало да призна ову чињеницу, али био је довољно поштен да је не пориче. И тако, неумитно, мисли су му поново скренуле на Кедрона.
Алвин никако није био у стању да разабере да ли му се Лакрдијаш свина. Било му је веома мило што су се упознали и осећао је захвалност према Кедрону за помоћ и прећутну наклоност коју је овај имао према његовом трагању. Није постојао нико други у Диаспару са ким је имао толико заједничког, па ипак било је нечег у Лакрдијашевој личности што га је узнемиравало.
Можда је то био Кедронов израз ироничне надобудности који је понекад у Алвину стварао утисак да се овај крадомице подсмева свим његовим напорима, чак и онда када је изгледало да предузима све да му помогне. Због овога, као и услед властите својевољности и независности, Алвин је избегавао да се обрати Лакрдијашу све док то није постао једини излаз.
Договорили су се да се нану у малом, кружном дворишту недалеко од Већнице. Било је много оваквих издвојених места у граду, можда само неколико корачаја од неке закрчене прометнице, па ипак сасвим одсечених од ње. До њих се обично могло стићи једино пешице после помало заобилазне шетње; штавише, она су се понекад налазила у средишту неког прилично замршеног лавиринта који је доприносио њиховој осамљености.
Двориште је имало тек нешто више од педесет корачаја у пречнику и заправо је било смештено дубоко у унутрашњости једне велике зграде. Па ипак, чинило се да нема коначне физичке границе, пошто је било обложено провидним плаво-зеленим материјалом који се сјајио благом унутрашњом светлошћу. Иако није било видљивих граница, двориште је тако било постављено да није постојала опасност од страха пред бескрајним простором. Ниски зидови, који нису досезали ни до паса, били су растављени на размацима, тако да се могло проћи измену њих; то је давало утисак безбедне затворености, без чега се нико у Диаспару није могао осећати потпуно срећним.
Кедрон је испитивао један од тих зидова када је Алвин стигао. Био је прекривен замршеним мозаиком разнобојних плочица, које су изгледале тако фантастично преплетене да Алвин уопште није покушао да их разабере.
«Погледај овај мозаик, Алвине», рече Лакрдијаш. «Примећујеш ли ишта необично на њему?»
«Не», признаде Алвин после краћег испитивања. «Не разумем се много у те ствари, али овде не видим ништа необично.»
Кедрон превуче прстима преко разнобојних плочица. «Немаш баш особити дар запажања», рече. «Погледај ове ивице овде: види како постају заобљене и умекшане. Тако нешто се веома ретко среће у Диаспару, Алвине. Похабало се... материја пропада под бременом времена.
Сећам се овог мозаика када је био нов, пре само осамдесет хиљада година, за мог последњег живота. Ако се вратим на ово место кроз десетак живота, плочице ће сасвим отпасти.»
«Не видим ништа изненанујуће у томе», одговори Алвин. «Постоје и друга уметничка дела у граду која нису довољно ваљана да би се сачувала у водовима памћења, али ни сасвим рнава да би се одмах уништила. Претпостављам да ће једног дана овамо доћи неки други уметник и обавити бољи посао. Његово дело неће бити препуштено пропадању.»
«Познавао сам човека који је пројектовао овај зид,» рече Кедрон, и даље испитујући прстима напрслине у мозаику. «Чудно да памтим ову чињеницу, када не могу да се сетим самог човека. Мора да ми се није допадао, тако да сам га избрисао из ума.» За тренутак се насмејао. «Можда сам га и ја сам направио у току једне од мојих уметничких фаза; после сам сигурно био толико љут када је град одбио да га овековечи, да сам одлучио да заборавим на целу ствар. Ха, знао сам да ће се овај комад одвалити!»
Пошло му је за руком да истргне једну златну плочицу и веома задовољно је посматрао малу саботажу. Бацио је комадић на под, додавши: «Роботи за одржавање мораће нешто да ураде с тим!»
Алвин је у магновењу схватио да је управо имао прилику да нешто научи. То му је рекао онај необичан нагон познат као интуиција који се кретао пречицама неприступачним простој логици. Погледао је златну љуску која му је стајала крај ногу, покушавајући да је доведе у некакву везу са проблемом који му је заокупљао ум.
Није било тешко доћи до одговора када је једном схватио да он постоји.
«Разумем шта хоћеш да ми кажеш», рече Кедрону. «Постоје предмети у Диаспару који се не чувају у водовима памћења, тако да никада не бих могао да их нанем посредством монитора у Већници. Када бих отишао тамо и управио осматрачку тачку на ово двориште, не би било ни трага од зида на коме
