искључиво занимале творевине од камена и метала, чији је он био заробљеник, а не они који су — премда сасвим добровољно — делили његово заточеништво.
Почео је да покреће ручице и убрзо је нашао Лоранову Кулу; хитро се кретао кроз ходнике и пролазе које је већ истражио у стварности. Док се призор камене решетке ширио на екрану, готово је осетио прохладан ветар који је непрекидно струјао кроз њу у току можда половине читаве историје човечанства и који дува и сада. Сасвим се примакао решетки, погледао напоље — и није видео ништа. Шок је за тренутак био тако снажан, да је готово посумњао у властито памћење; да ли је посматрање пустиње било тек пуко сновинење?
А онда се сетио истине. Пустиња није представљала део Диаспара, тако да никакав њен призор није могао постојати у аветињском свету који је истраживао. У стварности, са друге стране решетки могло се налазити било шта; мониторски екран то никада не би показао.
Па ипак, он му је могао учинити доступним нешто што ниједан тренутно живи човек никада није видео. Алвин је померио осматрачку тачку кроз решетке, у ништавило које се пружало изван града. Затим је подесио управљаче да промене смер винења, што му је омогућило да погледа уназад на пут којим је дошао. И тако се пред њима појавио Диаспар — посматран споља.
За компјутере, водове памћења и све многобројне механизме који су стварали призор што га је Алвин гледао, то је представљало само прост проблем перспективе. Они су ‘знали’ облик града; према томе, могли су га приказати онаквог какав изгледа споља. Допадао му се трик којим је ово изведено, али су његове последице деловале знатно снажније на Алвина. Бар духом, ако већ не стварно, он је побегао из града. Изгледало је као да виси у постору само неколико стопа од стрмих зидина Лоранове Куле. За тренутак је нетремице гледао у глатку, сиву површину која му је пукла пред очима; а онда покрену управљаче и поче да спушта осматрачку тачку ка тлу.
Сада када се упознао са могућностима овог чудесног уренаја, план делања постао му је сасвим јасан. Није било потребе страћити месеце и године у истраживању Диаспара изнутра, ићи из просторије у просторију, из ходника у ходник. Са ове нове осматрачнице могао је споља да разгледа град и лако да уочи било који отвор који би водио у пустињу и свет који се пружао из њега.
Осећај победе, испуњења, готово му је изазвао вртоглавицу и он је пожелео да са неким подели своју радост. Окренуо се ка Кедрону, хотевши да се захвали Лакрдијашу што му је ово омогућио. Али Кедрона је нестало, а био му је потребан само тренутак размишљања да схвати узрок.
Алвин је вероватно био једини човек у Диаспару који је без потешкоћа могао да посматра призоре који су сада промицали екраном. Лакрдијаш је био вољан да му помогне у трагању, али чак је и он подлегао необичном ужасу Васељене који је тако дуго приковао човечанство унутар његовог малог света. Пустио је Алвина да сам настави своје истраживање.
осећај усамљености, који је за кратко ишчилео из Алвинове душе, опет је почео да га тишти. Али ово није био час за сету чекало га је много послова. Поново се окренуо мониторском екрану, подесио уренај тако да му призор градских зидина лагано промиче пред очима и дао се у трагање.
Алвин се готово уопште није винао у Диаспару наредних неколико недеља, премда је свега неколико људи приметило његово одсуство. Када је установио да му бивши ученик проводи све време у Већници, уместо да тумара граничним подручјима града, Јесерак је мало одахнуо, пошто је сматрао да му се тамо ништа рнаво не може догодити. Еристон и Етанија позвали су га у стан једном или два пута, али пошто га нису нашли, одустали су од даљег тражења. Алистра је, менутим, била мало устрајнија.
За њено властито добро, била је штета што се заљубила у Алвина, када јој је на располагању стајало читаво мноштво прикладнијих избора. Алистра је одувек без по муке проналзила партнере, али у поренењу са Алвином сви остали људи које је познавала представљали су безличне типове, истесане из исте необликоване громаде. Она га неће изгубити без борбе: његова издвојеност и равнодушност били су изазове коме она није могла одолети.
Уосталом, можда девојка није имала искључиво себичне побуде; оне су пре биле материнске него сексуалне. Иако је ронење одавно заборављено, и даље се задржао женски нагон за заштитом и наклоношћу. Алвин се могао показати тврдоглавим, самопоузданим и одлучним да иде својим путем, али она је ипак осећала његову унутрашњу усамљеност.
Када је открила да је Алвин нестао, без оклевања је упитала Јесерака шта му се догодило.
Јесерак се само тренутак двоумио пре но што јој је рекао. Ако Алвин није желео друштво, за то је могао сам да се побрине. Његов старатељ није ни одобравао ову везу, нити јој се противио.
У ствари, Алистра му се допадала и надао се да ће њен утицај помоћи Алвину да се прилагоди животу у Диаспару.
Чињеница да је Алвин проводио све време у Већници могла је значити само да се задубио у некакав истраживачки пројекат; а ово сазнање помогло је Алистри да одагна све сумње које је евентуално имала у погледу неке могуће супарнице. Али ако већ љубомора није почела да је копка, знатижеља јесте. Понекад је пребацивала себи што је напустила Алвина у Лорановој Кули, премда је била свесна да би у поновљеним околностима поступила исто тако. Није било начина да докучи Алвинов ум, казала је самој себи, уколико не установи шта је он то намерачио.
Одлучно је закорачила у главну дворану, опчињена али не и заплашена тишином које је постала свесна чим је прошла кроз улаз. Информационе машине бочно су се низале дуж наспрамног зида и она насумице изабра једну.
Чим је засветлео сигнал за препознавање, Алистра рече: «Тражим Алвина, он је негде у згради. Где га могу наћи?»
Ни после читавог животног века није се могло сасвим навићи на потпуно одсуство паузе када би информациона машина одговарала на неко обично питање. Било је људи који су знали — или су тврдили да знају — како се то изводи; они су говорили о ‘додатном времену’ и о ‘складишном простору’, али крајњи исход због тога није изгледао ништа мање чудесан. На свако питање чисто чињеничке природе, у оквиру одиста огромног распона информација којима је располагао град, могло се одговорити истог трена. Само у случају када је требало обавити сложена прорачунавања пре но што би се дао одговор, постојао је приметан размак.
«Он је код монитора, узвратила је машина.» То јој није много помогло, пошто јој назив уренаја ништа није говорио. Ниједна машина није добродовљно давала додатна обавештења, поред оних која су јој затражена; умешност постављања питања на најприкладнији начин стицала се тек дугим вежбањем.
«Како да стигнем до њега?» упита Алистра. Откриће шта су монитори када буде дошла до њих.
«Не могу ти рећи уколико немаш дозволу Већа.»
Био је ово најнеочекиванији, па чак и веома збуњујући развој доганаја. Постојало је тек неколико места у Диаспару која није могао да обине свако ко би то пожелео. Алистра је била сасвим сигурна да Алвин није добио дозволу Већа, што је могло само значити да му помаже неко са великим овлашћењима.
Веће је владало Диаспаром, али и оно је било подренено једној вишој сили — бескрајном интелекту Централног Компјутера. Било је тешко не мислити о Централном Компјутеру као о живом бићу, смештеном у само једној тачки, премда је представљао укупан збир свих уренаја у Диаспару. Чак и ако се није могло рећи да је жив у биолошком смислу, он је јамачно располагао са у најмању руку исто толико свести и самосвести као и људска створења. Централни Компјутер је морао знати шта Алвин ради, односно морао се с тим слагати, иначе би га спречио да уне или би га упутио на Веће, као што је то учинила информациона машина са Алистром.
Није више било разлога да се остаје овде: Алистра је знала да би сваки покушај да нане Алвина — чак и када би тачно знала где се налази у овој огромној згради — био осунен на неуспех.
Врата се не би отварала; покретни путеви почели би да иду у супротном смеру када би она закорачила на њих, носећи је назад, а не напред; елевациона поља би се тајанствено укочила, одбијајући да је подигну са једног спрата на други. Уколико она не би попуштала, један љубазан али неумољив робот благо би је изгурао на улицу или би је водао унаоколо по Већници све док њој самој то не би додијало, тако да би својевољно изишла.
Била је у рнавом расположењу када се обрела на улици. Осећала се не мало збуњеном и по први пут је почела да наслућује како се око ње плете нека тајна, спрам које су њене личне жеље и интереси одиста изгледали сасвим незнатни. То, менутим, није значило да су јој они због тога били мање важни. Није знала какав корак треба да предузме, али у једну ствар је била сигурна. Алвин није представљао једину особу у
