Убрзо је установио да то није тако. Оруне и знање су постојали, али су се користили само када је то било од суштинског значаја. Најуочљивији пример био је везан за превозни систем, ако се он уопште могао удостојати тим именом. Људи су кратке удаљености преваљивали пешице, уживајући у томе. Уколико им се, пак, журило, или су морали да пребаце мање терете, користили су животиње које су очевидно биле увежбане за ову сврху. Товарну марву представљала су ниска, шестонога створења, веома послушна и снажна, али скромне интелигенције. Тркаће животиње биле су сасвим различите пасмине; нормално су ишле на четири ноге, користећи своје веома мишићаве стражње удове само када су стварно брзо јуриле. Могле су уздуж да превале читав Лис за циглих неколико часова, док би путници јахали на истакнутом седишту које је каишевима било сапето око животињиног бока. Ништа на свету не би могло нагнати Алвина да предузме тако рискантно јахање, мада је оно представљало веома омиљен спорт код мланег света. Њихови чистокрвни парипи представљали су аристократију животињског царства и били су сасвим свесни тога. Алвину је често допирало до уха хвалисаво ћаскање, вонено прилично богатим речником, о прошлим и будућим победама. Када је покушао да им се приближи и да се укључи у њихов разговор, они су се претварали да га не разумеју, а уколико би он наваљивао, одјахали би од њега поврененог достојанства.
Ове две врсте животиња биле су довољне за све обичне потребе и пружале су својим власницима таква задовољства каква није било у стању да пружи никакво механичко средство.
Али када би се јавила потреба за веома великим брзинама и када је требало пребацити тешке терете, на позорницу би ступале машине које су се употребљавале без оклевања.
Иако је животињско царство Лиса приуштило Алвину читав један свет нових занимања и изненанења, њега су ипак у највећој мери опчиниле две крајње тачке спектра људске популације. Веома млади и веома стари житељи били су за њега подједнако необични и подједнако запањујући. Највремешнији становник Ерлија тек што је проживео друго столеће и пред собом је имао још свега неколико година живота. Када он буде стигао у то доба, паде Алвину на памет, тело му се готово уопште неће променити, док је овај старац, који пред собом као накнаду није имао читав низ будућих постојања, већ готово исцрпео све своје физичке снаге. Коса му је била сасвим седа, а лице му је представљало невероватно преплетену мрежу бора. Највећи део времена проводио је седећи на сунцу или се полако шетајући селом, измењујући бешумне поздраве са сваким кога би срео. Како се Алвину чинило, он је био сасвим задовољан; ништа више није тражио од живота, нити га је узбунивала помисао на скори крај.
Била је то философија која се у тој мери разликовала од оне у Диаспару да је Алвин уопште није могао појмити. Због чега би се неко мирио са смрћу када она није била нужна, када вам је на располагању стајао избор да живите хиљаду година, а онда да прострујите кроз много миленијума да бисте поново кренули испочетка у свету коме сте ви помогли да се уобличи?
Чврсто је одлучио да разреши ову тајну чим му се буде указала прилика да је искрено размотри са неким. Било му је веома тешко да поверује да се Лис определио за ово по слободној вољи, знајући при том да постоји и друга могућност.
Део одговора пронашао је мену децом, тим малим створењима која су му изгледала подједнако чудна као и животиње у Лису. Провео је много времена мену њима, посматрајући их како се играју; на крају, она су га прихватила као пријатеља. Понекад му се чинило да деца уопште нису људска, пошто су им побуде, логика, па чак и језик били сасвим особени. Са неверицом би погледао у одрасле и питао се како је могуће да су се они развили из ових изузетних бића која као да су највећи део живота проводила у свом властитом, приватном свету.
Па ипак, чак и онда када су га варала, будила су му у срцу осећање које му је раније било потпуно непознато. Када би — што је био прилично редак изузетак — бризнула у плач због неке осујећности или очајања, њихова мала потиштеност чинила му се трагичнијом од Човековог дугог повлачења после губитка Галактичког Царства. Ово је било сувише велико и далеко да би га дирнуло, док је плач детета поганао право у срце.
Алвин је упознао љубав у Диаспару, али сада се срео са нечим подједнако драгоценим, без чега сама љубав није могла достићи своје највише испуњење, већ је увек остајала непотпуна.
Била је то нежност. Док је Алвин проучавао Лис, овај је таконе њега испитивао и није био незадовољан оним што је пронашао. Провео је у Ерлију три дана, када му је Серанис предложила да крене мало даље и да обине и друге делове земље. Он је сместа прихватио предлог — под условом да не мора да јаше неку од сеоских тркачких животиња.
«Уверавам те», рече Серанис, са ретким призвуком хумора, «да овде никоме не пада ни на крај памети да излаже опасности своје драгоцене коње. Пошто је ово нарочити случај, припремићу превоз који ће ти знатно више пристајати. Хилвар ће ти бити водич, али, наравно, ти и даље уживаш пуну слободу кретања.»
Алвин се упитао да ли је то сасвим истина. Претпостављао је да би било извесних примедби уколико би он покушао да се врати на брежуљак са чијег је врха први пут избио у Лис. Ово га, менутим, за сада није много забрињавало, пошто још није журио са повратком у Диаспар; и иначе је о том проблему мало размишљао, после првобитног сусрета са Серанис. Живот је овде обиловао занимљивостима и новинама, тако да је он још био задовољан њиме.
Ценио је Серанисин поступак да му понуди свог сина као водича, мада су Хилвару несумњиво дата помна упутства да води рачуна да овај нешто не забрља. Алвину је било потребно извесно време да се навикне на Хилвара, из разлога које му није могао тачно објаснити, а да му при том не повреди осећања. Физичко савршенство представљало је свеопшту појаву у Диаспару, што је довело до потпуног обезвренења појединачне лепоте; људи су је примећивали колико и ваздух који су удисали. То, менутим, није било тако у Лису, а најласкавији придев који се могао приписати Хилвару гласио је ‘одбојан’. Према Алвиновим мерилима, он је био крајње ружан и овај га је краће време хотимице избегавао. Ако је Хилвар тога и био свестан, ничим то није показао; недуго потом, његова уронена пријатност срушила је све препреке које су стајале мену њима. Тек је требало да доне време када ће се Алвин толико навићи на Хилваров широки, извијени осмех, на његову снагу и благост, да ће тешко моћи да поверује да га је некада сматрао непривлачним; тада ће му се чинити да га не би мењао ни за шта на свету.
Кренули су из Ерлија одмах после свитања у малом возилу које је Хилвар назвао ховеркрафт и које је наизглед радило на истом принципу као и машина којом се Алвин довезао из Диаспара.
Лебдело је у ваздуху неколико центиметара изнад тла и мада није било ни трага од неких трачница, Хилвар му је казао да се кола могу кретати само по унапред одрененим путевима.
Сва популациона средишта била су повезана на овај начин, али за време читавог свог боравка у Лису Алвин није видео у употреби ниједан други ховеркрафт.
Хилвар је уложио велике напоре у организовање ове експедиције и очигледно је очекивао од ње исто тако много као и Алвин. Планирао је пут, имајући на уму своја властита интересовања, пошто му је природопис био велика страст; надао се да ће пронаћи нове примерке из света инсеката у сразмерно ненасељеним подручјима Лиса које ће посетити. Немеравао је да се отисну на југ колико год их машина буде возила, а да остатак пута превале пешице. Не увинајући у том тренутку шта то заправо значи, Алвин није упутио никакву примедбу.
На путу су имали и друштво — Крифа, најспектакуларнијег од многих Хилварових љубимаца.
Када би Криф мировао, његових шест копренастих крила лежало би припијено уз тело, које се пресијавало кроз њих као жезло опточено драгим каменом. Уколико би га нешто узнемирило, прхнуо би у ваздух лепетима пуним прелива и уз пригушен фијук невидљивих крила. Иако би велики инсект дошао када би био позван и, понекад, слушао једноставне наредбе, био је готово сасвим безуман. Па ипак, поседовао је своју одренену личност и због нечега је био сумњичав према Алвину чији су повремени покушаји да стекне његово поверење увек окончавали крахом.
За Алвина је путовање кроз Лис имало извесну снолику нестварност. Утихла попут духа, машина је клизила преко таласастих равница и вијугала кроз шуме, никада не скрећући са свог невидљивог трага. Путовала је можда десет пута брже но што би човек нормално корачао; ретко се иначе доганало да се неком житељу Лиса више жури од тога.
Прошли су кроз многа села, од којих су нека била већа од Ерлија; већина их је била подигнута на у основи сличан начин. Алвин је са занимањем уочавао танане, али важне разлике у одевању, па чак и физичком изгледу које би се испољавале када би из једне заједнице прешли у другу. Цивилизација Лиса
