«Јеси ли га ти искључио?» упита Хилвар, чији је ум, као и обично, за делић секунде био бржи од Алвиновог.
«Нисам», узврати Алвин; осећао је како су му уз кичму прострујали ледени жмарци при помисли на једино могуће друго објашњење. «Да ли си га ти искључио?», упита робота.
«Нисам», уследио је одговор истоветан са његовим.
Са уздахом олакшања Алвин је одбацио помисао да је робот почео да дела по властитој вољи, односно да су се суочили са механичком побуном.
«Зашто онда на екрану нема слике?» упита.
«Камере су запретене.»
«Не разумем», рече Алвин сметнувши за тренутак с ума да робот дела само на одренена наренења или питања. Одмах се прибрао и упитао: «Шта је прекрило камере?»
«Не знам.»
Штура дословност робота могла је понекад више да раздражи од преопширности људи. Пре но што је Алвин стигао да настави са испитивањем, Хилвар му се обрати.
«Кажи му да подигне брод... полако», рече са призвуком хитности у гласу.
Алвин понови наренење. Није постојао осећај кретања; никада га није било. А онда, лагано, слика се поново појавила на видео екрану, мада је за тренутак била замућена и извитоперена.
Али оно што је показала када се коначно разбистрила, било је довољно да заврши расправу око спуштања.
Равна котлина више није била равна. Непосредно под њима образовало се велико испупчење са отвором на врху тачно на месту изнад кога је брод лебдео. Огромне псеудоподе споро су се повијале преко пукотине, као да су покушавале да се поново домогну плена који им је управо утекао из канџи. Док су посматрали у ужаснутој опчињености, Алвин је за тренутак уочио пулсирајуће црвено ждрело, урешено бичоликим пипцима који су складно ударалил, увлачећи све што би им се нашло у пољу дохвата у рашчепљену чељуст.
Лишено очекиване жртве, створење је полако утонуло у тле — и тек тада је Алвин схватио да је цела равница, заправо, само пена на површини тромог мора.
«шта је та... ствар?» промуца он.
«Морао бих да се спустим доле и да је проучим, ако хоћеш да ти одговорим на питање», одврати Хилвар строго буквално. «Можда је посреди нека врста примитивне животиње, чак некакав сродник нашег пријатеља из Шалмирана. Сигурно није интелигентна, јер иначе не би покушала да поједе један свемирски брод.»
Алвин је осећао како дрхти, премда је знао да се нису налазили у опасности. Упитао се шта још лежи доле, под оним безазленим бусњем, које их је тако мамило да изину и потрче његовом еластичном површином.
«Могао бих провести много времена овде,» рече Хилвар, очигледно под утиском онога што је управо видео. «Еволуција је сигурно довела до крајње занимљивих исхода у оваквим условима. И то не само еволуција већ и деволуција, пошто су виши облици живота реградирали када је планета опустошена. До сада је сигурно већ успостављена равнотежа и... ха, зар већ одлазиш?»
Глас му је зазвучао прилично тужно када је приметио да се под њима предео удаљује.
«Одлазим», рече Алвин, «Видео сам свет без живота и свет са одвећ много живота: не знам који ми се од њих мање допада.»
На висини од пет хиљада стопа изнад равнице, планета им је приредила последње изненанење.
Сусрели су се са флотилом великих, млохавим балона који су се кретали низ ветар. Из сваке полупрозирне опне њихали су се гроздови пипака, образујући нешто што је дословце личило на преокренуту шуму. Изгледало је да су то неке биљке, које су, у напору да умакну суровом сукобу на површини, стекле способност овладавања ваздухом. Неким чудом прилагонавања, научиле су да издвајају водоник и да га смештају у мехурове, што им је омогућило да се подигну у сразмеран мир нижих слојева атмосфере.
Менутим, ни овде као да нису нашле потпуну сигурност. Њихове надоле окренуте стабљике и лишће били су загушени читавом фауном пауколиких животињица, које су јамачно проводиле живот лебдећи високо изнад површине кугле у непрестаној и свеопштој борби за опстанак на својим самотним ваздушним острвима. Вероватно су с времена на време имале некаквих додира са тлом; Алвин је видео како се један од великих балона изненада сажео и стрмоглавио са неба, док му је пукнута опна служила као груби падобран. Упитао се да ли је посреди несрећни случај или део животног циклуса ових необичних ентитета.
Хилвар је спавао док су се налазили на путу ка новој планети. Из неког разлога који им робот није могао објаснити, брод је ишао полако — бар у поренењу са брзином којом је премошћавао Васељену — сада када се налазио унутар система Седам Сунаца. Протекло је готово два часа пре но што су стигли до света који је Алвин изабрао као њихово треће одредиште; био је помало изненанен што једно обично менупланетно путовање толико траје.
Пробудио је Хилвара када су почели да улазе у атмосферу.
«Шта ћемо овде?» упита га он показавши на видео-екран.
Под њима се пружао суморан предео црне и сиве боје, без икаквог знака вегетације или било кога другог непосредног показатеља живота. Али посредни показатељи су били ту; ниска брда и плитке удолине били су прошарани савршено уобличеним полукуглама, од којих су неке образовале сложене симетричне поретке.
Претходна планета научила их је опрезности; пошто су пажљиво размотрили све могућности, остали су да лебде високо у атмосфери, пославши доле робота да испита околности. Посредством његових очију, видели су једну полукуглу како се приближава, а онда је робот наставио да обилази на удаљености од само неколико стопа око потпуно глатке површине, без икаквих обележја.
Није било ни трага неком улазу, нити се на основу нечега могла претпоставити сврха којој ова структура служи. Била је веома велика: преко сто стопа висока. Постојале су, додуше, и такве полукугле које су достизале још већу висину. Посреди је била зграда али није било јасно како се из ње могло изићи или у њу ући.
После извесног оклевања, Алвин је издао роботу наренење да крене напред и додирне куполу. На његово крајње изненанење, овај је одбио да га послуша. Ово је стварно била побуна — или је бар тако изгледало на први поглед.
«Због чега нећеш да урадиш оно што ти кажем?» упита Алвин, када се мало прибрао од збуњености.
«Забрањено је», уследи одговор.
«Али, ко је забранио?»
«Не знам».
«Па како онда... не, пренебрегни ово. Да ли је то наренење угранено у тебе?»
«Није.»
Једна могућност била је одстрањена. Неимари ових купола лако су могли бити иста раса која је начинила робота и укључила тај табу у провобитна упутства машине.
«Када си примио наренење?» упита Алвин.
«Примио сам га када сам се спустио.»
Алвин се окренуо према Хилвару, док му је у очима заискричала нова нада.
«Овде постоје разумна бића! Можеш ли да их осетиш?»
«Не», узврати Хилвар. «Ово место ми изгледа подједнако мртво као и први свет који смо посетили.»
«Изићи ћу напоље и придружићу се роботу. Ма ко да се обратио њему, моћи ће да се обрати и мени.»
Хилвар се није упустио у препирку, иако није био одвећ срећан због Алвинове одлуке.
Спустили су брод стотинак метара од куполе, близу робота који их је чекао, и отворили ваздушну комору.
Алвин је знао да се комора не може отворити ако мозак брода није претходно утврдио да је атмосфера погодна за дисање. За тренутак му се учинило да је дошло до неке грешке, пошто је ваздух био сувише проренен и готово да му није испуњавао плућа. А онда, пошто је дубље удахнуо, утврдио је да може
