унети у себе довољно кисеоника за опстанак, али осетио је да овде може издржати највише неколико минута.
Дубоко дишући, кренули су према роботу и закривљеном зиду загонетне куполе. Направили су још један корак, а онда се заједно укочили у месту, као да их је обојицу погодио неки изненадни ударац. У њиховим умовима забрујала је, попут одјека неког моћног гонга, једноставна порука: ОПАСНОСТ НЕ ПРИБЛИЖУЈТЕ СЕ То је било све. Порука није изражена речима, већ чистом мишљу. Алвин је схватио да би свако биће, без обзира на ниво интелигенције, примило исто уопозорење, на истоветан, непогрешив начин: непосредно у дубине ума.
Била је то опомена, не претња. Нешто им је говорило да она није уперена против њих; требало је да им пружи заштиту. Овде постоји нешто изузетно опасно — као да је гласило упозорење — а ми, који смо то створили, не желимо да ико настрада, тако што ће нехотице натрапати на то.
Алвин и Хилвар устукнули су неколико корака, а затим се менусобно погледали, чекајући да неко први проговори и каже шта има на уму. Хилвар је први сабрао утиске.
«Био сам у праву, Алвине», рече. «Овде нема разумних бића, Упозорење је аутоматско: наше присуство га активира када се исувише приближимо.»
Алвин је климнуо у знак сагласности.
«Питам се шта су покушали да заштите», рече. «Под овим куполама могу да се налазе зграде... било шта, заправо.»
«Нема начина да то утврдимо, ако нам приступ у све куполе буду спречавала упозорења.
Занимљива је, менутим, разлика измену три планете које смо посетили. Однели су све са прве, другу су напустили уопште не хајући о њој, а овде су се суочили са мноштвом потешкоћа.
Можда су очекивали да ће се вратити једнога дана, те су желели да их све спремно дочека.»
«Али то се није догодило, а од тада је протекло много времена.»
«Можда су се у менувремену предомислили.»
Алвину је пало на памет како је необично то што су и он и Хилвар несвесно почели да користе заменицу ‘они’. Ма ко или ма шта да су ‘они’ били, њихово присуство долазило је до изражаја на првој планети, а овде на трећој, постало је још снажније. Овај свет брижљиво је упакован и одложен за неку будућу употребу.
«Враћамо се у брод», продахта Алвин. «Веома тешко дишем овде.»
Чим се ваздушна комора затворила за њима и када су мало предахнули, почели су да разматрају наредни потез. Да би се извршило подробно испитивање, било би потребно обићи велики број купола у нади да ће пронаћи бар једну која би била без упозорења и у коју би се могло ући. Уколико се то изјалови... Али Алвин није хтео да се суочи са овом могућношћу све док не буде принунен на то.
То се догодило један сат касније — и то на знатно драматичнији начин него што је он претпостављао. Послали су робота да испита десетак купола, увек са истим исходом, када су наишли на један призор који се никако није уклапао у овај уредан, поспремљен свет.
Под њима се пружала пространа долина, по којој су биле раштркане раздражујуће, неприступачне куполе. У њеном средишту видео се разговетан траг велике експлозије — експлозије која је миљама разбацала комаде материје на све стране и издубила плитак кратер у тлу.
А одмах уз кратер налазила се олупина неког свемирског брода.
Спустили су се недалеко од попришта древне трагедије и лагано кренули, чувајући дах, према огромној, разбијеној трупини, која се узносила над њима. Само је један кратак део брода — кљун или крма — остао цео; остатак је вероватно уништен приликом експлозије. Док су се приближавали олупини, једна мисао изненада се зачела у Алвиновој свести, постајући све разложнија, да би коначно стекла статус извесности.
«Хилваре», рече он, нашавши да је тешко причати и корачати у исто време, «мислим да је ово брод који се спустио на прву планету што смо је посетили.»
Хилвар само климну, хотевши да уштеди ваздух. Иста помисао већ је и њему пала на памет.
Била је то добра поука неопрезним посетиоцима. Надао се да Алвину неће промаћи ово наравоученије.
Стигли су до трупине и бацили поглед у отворену унутрашњост брода. Имали су утисак да им се пред очима налази огромна зграда која је грубо располућена; подови, зидови, и таванице, преломљени у тачки експлозије, пружали су извитоперену слику попречног пресека брода. Алвин се упитао каква необична бића и даље почивају на местима где их је смрт затекла у олупини њихове летелице.
«Не разумем», рече Хилвар изненада. «Овај одељак брода тешко је оштећен, али је ипак прилично сачуван. Где се део остатак? Да се летелица није преполовила у свемиру, после чега је ова трупина пала овде?»
Одговор су сазнали тек када су робота поново послали у истраживање, а и сами испитали подручје око олупине. Није било ни присенка сумње; све ограде које су могли имати нестале су када је Алвин пронашао на малом брду поред брода низ ниских хумки, од којих је свака била дугачка по десет стопа.
«Дакле, спустили су се овде», настави Хилвар, «и пренебрегли упозорење. Били су љубопитљиви, баш као и ти. Покушали су да отворе куполу.»
Показао је на другу страну кратера, према глаткој опни и даље без белега, у коју су отпутовали владаоци овог света запрели своја блага. Али то више није била купола; сада се видела готово цела кугла, пошто је тле у коме је постављена дигнуто у ваздух.
«Уништили су властити брод и многи су ту погинули. Но, без обзира на то, успело им је да га некако окрпе и да се поново отисну у свемир; одбацили су овај одељак и све што је било од неке вредности. Какав је то подухват морао бити!»
Алвин га готово није чуо. Посматрао је необичан знак који га је најпре привукао на ово место: била је то танка цев, око које се налазио водоравни круг на трећини пута од врха. Ма како му изгледао стран и непознат, Алвин је могао да одговори на нему поруку коју је овај носио низ векове.
Под тим каменовима — уколико би одлучио да их разгрне — чекало га је решење бар једне загонетке. Али она је могла и да остане тајна; било ко да су ова бића, она су завредила право на вечни спокој.
Хилвар је готово пречуо речи које је Алвин прошапутао док су се лагано враћали ка броду.
«Надам се да су стигли кући», рече.
«А куда сад?» упита Хилвар, када су поново дошли у свемир.
Алвин је замишљено погледао екран пре но што је одговорио.
«Мислиш ли да би требало да се вратим?» упита.
«То би било мудро. Срећа нас можда неће још дуго пратити, а ко зна каква нас још изненанења чекају на овим планетама.»
Био је то глас здравог разума и опрезности и Алвин је био спреман да му сада посвети већу пажњу него што би то учинио неколико дана раније. Али превалио је велики пут и цео живот чекао на овај тренутак; неће се вратити док још има толико много да се види.
«Од сада ћемо остати у броду», рече, «и нигде се нећемо спустити на површину. Тако ћемо бити довољно безбедни.»
Хилвар је слегао раменима, као да одбија да прихвати било какву одговорност за оно што се може убудуће догодити. Сада, када је Алвин показао извесну меру опреза, није му се чинило одвећ мудрим да призна да је и он подједнако радознао да наставе истраживање, премда је одавно изгубио сваку наду да ће на некој од ових планета срести разумни живот.
Пред њима се налазио двоструки свет: једна велика планета, са малим сателитом уз себе. Први члан система вероватно је био близанац другом свету који су посетили; био је опточен истим покровом модрог зеленила. Није постојао никакав разлог да се ту спусте; та прича већ им је била позната.
Алвин је одвео брод ниско изнад површине сателита; није му било потребно упозорење сложеног механизма који га је штитио да би схватио да овде нема атмосфере. Све сенке имале су оштру, јасну ивицу и није било потпуног прелаза измену дана и ноћи. Био је то први свет на коме је видео нешто што је делимично одговарало ноћи, пошто је на подручју где су успоставили први контакт изнад обзорја стајало
