извесно да ће унаоколо бити толико снажног зрачења да нас зачас све потре уколико би се догодило да заштитна поља откажу. У сваком другом погледу располажемо само теоријама. А једно колапсирајуће звездано језгро толико се разликује од свега осталог у Васиони да сам прилично скептичан у погледу ваљаности било које теорије. Због тога сад нипошто не смемо да се препустимо сањарењима. Морамо да будемо сасвим спремни.”
„Разумем, сер”, прошапута она гласом који ја намах изгубио уобичајену опорост.
Он погледа мимо ње, мимо офидијантних очију мерних и контролних уређаја, као да је тим погледом могао да продре кроз челик бродског оклопа, право у свемир, где је, знао је то, лебдео Луцифер.
Слика стаде да се образује у њему: пламена кугла промера двадесет метара, светлуцаво бела, црвена, златна, краљевски плава, пламенови који поигравају попут Медузиних праменова, кометни реп који букти стотину метара уназад, блиставост, сјај, твар из самог пакла. Нимало му није годила помисао како та ствар ходи по његовом Броду.
Одувек је држао до научних објашњења, иако су она у овом случају била тек нешто боља од пуких нагађања. У вишечланом звезданом систему Епсилон Бика, у гасу и енергији који су испуњавали околни простор, збивале су се ствари које се ни у једној лабораторији нису могле опонашати. Кугласта муња на једној планети можда је била аналогна, као шта је и образовање једноставних органских једињења у праисконском океану аналогно животу који се коначно развио. У Епсилону Бика магнетохидродинамика је учинила оно шта је хемија урадила на Земљи. Појавили су се стабилни вртлози плазме, стали да расту, да постају све сложенији, све док после много милиона година нису постали нешто што се напросто мора назвати организмом. Било је то својеврсно обличје саздано од јона, језгара и поља силе. Метаболисало је електроне, нуклеоне, рендгенске зраке; одржавало је своју конфигурацију током веома дугог животног века; размножавало се; мислило је.
Али шта је мислило? Оно мало телепата који су били кадри да комуницирају са Бичанима, који су и омогућили да људска раса стекне свест о постојању Бичана, никада то нису јасно растумачили. И сами су представљали чудну сојту.
Капетан Сцили рече: „Желим да му нешто саопштите.”
„Да, сер.” Елоиза смањи јачину тона на касетофону. Очи јој изиђоше из жиже. Кроз уши стадоше да јој улазе речи, чије је значење њен мозак (колико ли је само делотворан преносилац био?) достављао створењу које је хитало кроз свемир упоредо са Гавраном на властити реакциони погон. „Слушај, Луцифере. Знам да си ово често раније слушао, али желим да се уверим да си ствар потпуно разумео. Твоја психологија нама је сигурно веома страна. Зашто си пристао да пођеш са нама? Не знам. Техничар Вагонер каже да су те на то нагнале љубопитљивост и склоност ка пустоловинама. Је ли то стварно истина?
Уосталом, сад је то свеједно. Кроз пола сата извешћемо скок. Приближићемо се супернови на само пет стотина милиона километара. Ту ти ступаш на сцену. У стању си да идеш тамо где се ми не усуђујемо, да осматраш оно што ми не смемо, да нам кажеш више него што би наши инструменти били кадри и да нам наговесте. Али најпре се морамо уверити да можемо остати на орбити око звезде. То је и твоја брига. Мртви људи не могу те више вратити кући.
Добро. Да бисмо те укључили у поље скока, без опасности да ти се тело разори, морам искључити штитнике. Обрећемо се у зони погубног зрачења. Мораћеш се хитро одвојити од брода, јер ћемо укључити генератор штитника шездесет секунди после прелаза. Тада мораш да испиташ околину. Вребају те разне опасности, као што су…”, и Сцили поче да набраја. „То је само оно што можемо да предвидимо. Можда ћемо се сусрести са нечим што уопште нисмо могли ни да наслутимо. У сваком случају, колико ти се нешто учини као претња, сместа се врати, упозори нас и спреми се за скок натраг. Јеси ли схватио? Понови.”
Речи стадоше да навиру из Елоизе. Лекција је била тачно издекламована; али колико је она изоставила од стварног одговора?
„Врло добро”, рече Сцили. „А сад наставите са концертом ако желите. Али прекините десет минута пре скока и будите у стању приправности.”
„Да, сер.” Није га погледала. У ствари, изгледало је као да уопште нигде не гледа.
Бат његових корака стаде да одзвања ходником, све док се није изгубио у даљини.
„…Зашто је поновио исте ствари?” упита Луцифер.
„Боји се”, рече Елоиза. „Претпостављам да не знаш шта је то страх”, рече она.
„…Можеш ли да ми покажеш? Не, немој! Већ осећам да је болно. Не сме ништа да те боли.”
„Ја се више не могу бојати, све док твој ум држи мој.” (Испуни је топлина. Радост поче да поиграва у њој попут пламичака на површини нечега што се најприближније могло описати као 'Отац је води за руку као сасвим малу једног летњег дана да беру дивље цвеће'; по снази и благости Баха и бога.) Луцифер се изви око брода у ликујућој спирали. Искрице заиграше његовим трагом.
„…Мисли поново на цвеће. Молим те.”
Она покуша.
„…Они су попут (слике, на самој граници онога што је људски мозак био у стању да појми, водоскока процвалих бојама гама-зрака усред светлости, свепрожимајуће светлости). Али тако танушна. Тако краткотрајна пријатност.”
„Не схватам како можеш да разумеш”, прошапута она.
„…Ти разумеш за мене. Нисам имао ту врсту ствари да волим пре него што си ти дошла.”
„Али ти имаш толико тога другог. Покушавам да то делим с тобом, али напросто нисам саздана да појмим шта је то једна звезда.”
„…Баш као ни ја шта је то једна планета. Па ипак, ми се можемо додиривати.”
Образи јој се поново облише руменилом. Та помисао стаде да се котрља, уткивајући свој контрапункт у тактове музике. „…Зато сам и пошао, знаш. Због тебе. Ја сам ватра и ваздух. Нисам кушао свежину воде, стрпљење земље, све док ми ти то ниси показала. Ти си месечина на океану.”
„Не, немој”, рече она. „Молим те.”
Изненађеност. „…Зашто? Да ли те то боли? Зар ниси навикла на то?”
„Ја, овај, мислим да је то посреди.” Она забаци главу уназад. „Не! Нек ме враг однесе ако почнем себе да сажаљевам!”
„…А зашто би? Зар нам на располагању не стоји свеколика стварност и није ли она пуна сунаца и песама?”
„Јесте. За тебе. Научи ме.”
„Ако ти мене заузврат будеш научила…”
Мисао се прекиде. Контакт је остао, немушти, онакав какав је она одувек замишљала да мора преовлађивати међу љубавницима.
Она се мрко загледа у чоколадно лице физичара Мазундара, који се ненадано појавио на вратима.
„Шта желите?”
Физичар је био изненађен. „Само сам желео да се уверим да је са вама све у реду, госпођице Вагонер.”
Она се уједе за усну. Он је више од свих осталих на броду уложио напора да буде љубазан према њој. „Извините”, рече она. „Нисам намеравала да се издерем на вас. Живци.”
„Сви смо на рубу живаца.” Он се осмехну. „Иако је ова пустоловина више него узбудљива, биће баш лепо вратити се кући, зар не?”
Кући, помисли она; четири зида једног стана изнад неке пребучне градске улице. Књиге и телевизија. Могла је да прочита реферат на наредном научном скупу, али нико је не би позвао на пријем после тога.
Јесам ли толико ужасна? упита се она. Знам да ми изглед није никакав, али настојим да будем љубазна и занимљива. Можда, у ствари, превише настојим.
„…Не кад сам ја у питању…”, рече Луцифер.
„Ти си нешто друго”, узврати му она.
Мазундар зажмирка. „Молим?”
„Ништа”, узврати она журно.
„Размишљао сам о једној ствари”, рече Мазундар, тек да би наставио разговор. „Луцифер ће се по свој прилици сасвим приближити супернови. Да ли ћете и даље моћи да одржите контакт са њим? Зар
