дејство временске дилатације неће у превеликој мери променити фреквенцију његових мисли?”
„Каква временска дилатација?” Она се усиљено закикота. „Ја нисам физичар. Само ситан библиотекар за кога се испоставило да се одликује необичном надареношћу.”
„Нису вам казали? Тја, сматрао сам да то сви знају. Ствар је, наиме, у овоме: снажно гравитационо поље врши подједнак утицај на време као и велика брзина. Грубо говорећи, процеси се ту одвијају спорије него у обичном свемиру. То је разлог што је светлост са масивне звезде црвенија. А у језгру наше супернове запретане су готово три соларне масе… Осим тога, оно је стекло такву густину да му је снага привлачења на површини, овај, невероватно велика. Према нашим часовницима биће му потребно бесконачно дуго времена да се смањи до Шварцшилдовог пречника; али неки посматрач на самој звезди искусио би цело то смањивање у знатно краћем интервалу.”
„Шварцшилдов пречник? Молим те објасни.” Елоиза схвати да то Луцифер говори кроз њу. „Уколико будем могао без позивања на математику. Видите, маса коју треба да изучавамо тако је велика и тако концентрисана да гравитација надмаша све друге силе. Ништа не може да успостави равнотежу са њом. Процес се наставља све до нивоа на коме никаква енергија више не може да се отисне. Звезда тада практично ишчезава из васионе. У ствари, теоријски говорећи, сажимање се одвија до нулте запремине. Но, као што рекох, из наше перспективе то ће трајати заувек. Осим тога теорија не узима у обзир неке чиниоце квантно-механичке природе који почињу да дејствују тек пред крај. Они још нису у потпуности проучени. Надам се да ће управо ова експедиција унети ту више светлости.” Мазундар слегну раменима. „У сваком случају, госпођице Вагонер, само сам се питао да ли ће можда фреквенциони помак онемогућити вашег пријатеља да комуницира са нама када се нађе сасвим близу звезде.”
„Сумњам.” Био је то и даље Луцифер; она је представљала његово оруђе, али све до сада уопште није схватала колико је то пријатно да те користи неко коме је стало до тебе. „Телепатија не представља таласну појаву. То и не може бити, будући да се преноси тренутно. Њој ни удаљеност није граница, већ знатно пре резонанца. Кад се једном нађемо на вези, били бисмо кадри да је одржавамо макар нас раздвајао и цео свемир; не знам ни за једну материјалну појаву која би у овом погледу могла да нас осујети.”
„Схватам.” Мазундар упути девојци дуг поглед. „Хвала”, рече он најзад, нелагодно. „Ах… морам да пођем до свог положаја. Срећно.” Он крену одмах, не сачекавши одговор.
Елоиза то није приметила. Ум јој је постао бакља и песма. „Луцифере!” викну она гласно. „Је ли то истина?”
„…Мислим да јесте. Сви припадници моје расе су телепате, тако да о овим стварима располажемо већим знањима него ви. Искуство нас наводи на закључак да ту нема граница.”
„Увек ћеш моћи да будеш са мном? Увек ћеш то хтети?”
„…Ако ти то желиш, мени ће бити мило.”
Кометно тело се изви и заигра, а пламени мозак се тихо насмеја. „…Да, Елоизо, веома бих волео да останем с тобом. Нико још није.” Радост. Радост. Радост.
Нису ти могли наденути боље име, Луцифере, хтеде она да каже, а можда је и стварно рекла. „Мислили су да је посреди добра шала. Сматрали су да, ако те буду прозвали по ђаволу, моћи ће да те учине безбедно ситним као што су и они. Али Луцифер није право ђаволово име. Једна молитва на латинском чак се и Христу обраћа као Луциферу. Опрости ми, боже, не могу да се тога не присетим. Замераш ли ми? Он није хришћанин, али мислим да му то и није потребно; мислим да никада не сме да искуси грех, Луцифер, Луцифер.”
Она осети како музика одјекује, неуморно и без престанка.
Брод изведе скок. У једном помаку параметарских линија света он превали растојање од двадесет пет светлосних година до уништења. Сви су то схватили на свој начин, изузев Елоизе која је то такође доживела са Луцифером.
Осетила је удар и зачула бесан крик метала; носнице јој је испунио мирис озона и паљевине и отпочео је бескрајни пад у бестежинском стању. Ошамућена, тетураво је посегла према интеркому. Речи запуцкеташе у ваздуху. „…јединица се распрсла… натраг ЕМФ талас… откуд знам на колико да подесим ту ђавољу ствар?… Пажња, пажња…” А све су то надјачавали звуци сирена за узбуну.
Ужас прокључа у њој, све док није зграбила распеће око врата и док се није домогла Луциферовог ума. А онда стаде да се смеје, испуњена поносом због његове моћи.
Он се одвојио од брода истог часа кад су стигли. Сада је лебдео на истој орбити. Свуда унаоколо, маглина је испуњавала свемир несталним дугама. Гавран му није изгледао као метални цилиндар, какав би се приказао људским очима, већ као треперење, будући да су штитници одражавали цео спектар. Испред је стајало језгро супернове, сићушно на овој раздаљини, али блиставо, блиставо.
„…Не бој се (он је помилова). Схватам. Турбуленција је пространа, овде близу места експлозије. Обрели смо се на подручју где је плазма нарочито густа. Незаклоњен за тренутак пре но што се заштитно поље укључило, главни генератор изван брода претрпео је кратки спој. Али безбедни сте. Моћи ћете да извршите оправке. А ја, ја сам у океану енергије. Никада се живље нисам осећао. Ходи, пливај по овим таласима са мном.”
Глас капетана Сцилија трже је у стварност. „Вагонер! Кажите том Бичанину да се да на посао. Открили смо извор зрачења на орбити коју пресецамо и можда је он прејак за наше штитнике.” Он изложи координате. „Шта је то?”
По први пут Елоиза осети узнемиреност у Луциферу. Он се изви и одвоји од брода.
А онда до ње допреше његове мисли, подједнако живе као и пре. Недостајале су јој речи за страшни сјај који је видела у њему: лопта јонизованог гаса промера милион километара, у којој је светлост блистала, а електрична пражњења севала, појави се из магле око незапретеног срца звезде. Ствар није могла изазвати никакав звук, јер свемир је овде мерено Земљиним парохијским аршинима представљао готово потпуни вакуум; али она је ипак чула грмљавину и осећала је непојамну силину која је избијала из формације.
Луцифер рече кроз њу: „Маса избаченог материјала. Мора да је изгубила радијалну брзину услед трења и статичких градијената и била одвучена на кометну орбиту, док су је у компактном стању држали унутрашњи потенцијали. Као да ово сунце покушава да изроди планете…”
„Налетеће на нас пре него што стигнемо да убрзамо”, рече Сцили, „и блокираће нам штитнике. Ако знате неку молитву, сад је прилика за њу.”
„Луцифере!” узвикну она, јер није желела да умре и остави њега самог.
„…Мислим да је могу скренути”, рече јој он смркнутим начином којим јој се још никада није обратио. „…Измешаћу своја поља са њеним и ослободићу енергију да пијем; и нестабилну конфигурацију; да, можда вам могу помоћи. Али помози ми, Елоизо. Буди на мојој страни.”
Његова сјајност устреми се према неодољивом обличју.
Она осети како се хаотични електромагнетизам хвата укоштац са његовим. Осетила је како је био одбачен и растрган. Сама је искусила тај бол. Борио се да сачува властиту кохезију, а борба је била и њена. Чврсто су се преплели, Бичанин и гасни облак.
Силе које су га уобличавале стискале су попут руку; изливао је силу из свог језгра, одвлачећи огромну, ретку масу са собом низ магнетску бујицу која је куљала са сунца; гутао је атоме и одбацивао их натраг, све док се преко небеса није образовао млаз.
Она је седела у свом одељењу, упирући се да му пружи потпору и снагу; окрвављеним песницама непрекидно је ударала по столу.
Сати су лагано пролазили.
Коначно, до ње је једва допрла порука коју је он исцрпљено процедио. „…Победа.”
„Твоја”, процеди она кроз плач.
„…Наша.”
Посредством уређаја, људи угледаше како блистава смрт промиче мимо њих. Разлеже се весеље.
„Врати се”, рече му Елоиза.
„…Не могу. Одвећ сам истрошен. Измешани смо, облак и ја, и суновраћамо се ка звезди. (А онда, попут рањене руке која се пружа да донесе утеху.) Не бој се за мене. Како се будемо приближавали црпићу свежу снагу из њеног сјаја, свеже твари из њене маглине. Биће ми потребно неко време да се завојито искобељам из њеног привлачног стиска. Али како бих могао да ти се не вратим, Елоизо? Чекај ме. Одмори
