„Теби то дуго траје.“
Михаило ништа не одговори.
„То они у Перстен?“ упита Корф показујући на радио-станицу.
„Да“, рече Биков. „Да ли пристајете?“
Жилин приђе и стаде поред њих.
„Да“, рече Корф. „Трепа помоћи.“
Навигатор наједном поче да говори тако брзо и неразумљиво да Биков успе да схвати само поједине речи. Корф је слушао и климао главом. Затим, поцрвеневши, рече Бикову:
„Навигатор не жели да лети. Он није обавезан.“
„Он може да иде“, рече Биков. „Хвала, капетане Корф.“
Навигатор рече још неколико реченица.
„Он говори да ми идемо у сигурну смрт“, преведе Корф.
„Реците му да иде“, рече Биков. „Ми морамо да журимо.“
„Можда би било боље да и господин Корф такође напусти брод?“ опрезно упита Жилин.
„Ха-ха-ха!“ насмеја се Корф. „Ја сам капетан!“ Он махну руком навигатору и приђе пулту за управљање. Навигатор, никога не гледајући, изађе. Кроз минут чуло се како се залупи излазни отвор.
„Девојке“, рече капетан Корф не осврћући се, оне нас чине слабима. Слабима као што су оне. Али треба се супротстављати. Припремимо се.
Он завуче руку у џеп, извуче фотографију и стави је на пулт испред себе.
„Ето, тако“, рече. „И никако другачије ако је лет опасан. На своја места, господо!“
„Диспечер!“ рече капетан.
„Јесте, овде диспечер“, одговори дежурни. „Молим старт!“
„Дајем старт!“
Капетан Корф притисну стартер и све се покрете. Одједном Жилин се сети: Јурка!
Неколико секунди је гледао радио-станицу, која је уздисала тужним уздасима Михаила Антоновича. Једноставно није знао шта да ради.
Танкер је већ напустио зону опсерваторије и капетан Корф је маневришући изводио брод на дати пеленг. Ствари више нису стајале тако лоше. За сада се још није десило ништа страшно.
„Михаило!“ зачу се глас Јурковског. „Хоћеш ли скоро?“
„Одмах, Волођењка“, одазва се Михаило Антонович. Глас му је био некако чудноват — или уморан или изгубљен.
„Охо!“ однекуд отпозади зачу се Јурин глас. Жилин се окрете. У командно одељење улазио је Јура — бунован и радостан. „Ви ћете такође на Прстен-2?“ упита он.
Биков га дивље погледа.
„Himmeldonnerwetter!“[4]просикта капетан Корф. Он је на Јуру био сасвим заборавио. „Путник! У капина!“ строго повика. Његови риђи бакенбарди се накострешише.
Михаило Антонович наједном гласно рече:
„Волођа… буди тако добар, покрени космоскаф једно тридесетак метара. Хоћеш ли умети?“
Јурковски незадовољно поче да гунђа.
„Но, покушаћу“, рече. „А зашто ти је то потребно?“
„Тако ће ми бити згодније. Волођа, молим те.“
Биков наједном устаде и повуче надоле патент-затварач на блузи. Јура га ужаснуто погледа. Биковљево лице, увек црвено, сад је постало бледосиво. Јурковски наједном повика:
„Камен! Мишо, камен! Натраг! Оставл све!“
Зачу се слабо стењање и Михаило Антонович слабим гласом рече:
„Одлази, Волођењка. Брже одлази, ја не могу…“
„Брзину“, зашкрипа Биков.
„Шта значи — не могу?“ заурла Јурковски. Чуло се како тешко дише.
„Одлази, одлази, не иди овамо“, мрмљао је Михаило Антонович. „Ништа неће испасти. . Не треба…“
„Значи, у томе је ствар“, рече Јурковски. „Зашто си ћутао? Но, то није ништа. Ми ћемо сада… Сада… Како ти се то десило?“
„Брзину! Брзину!“ режао је Биков.
Капетан Корф се, избечивши своје пегаво лице, нагињао над пулт за управљање.
Убрзање се повећавало.
„Сад, Мишењка, сад…“ бодро је говорио Јурковски „Ето, тако… Ех, кад бих имао неку полугу…“
„Касно“, неочекивано мирно рече Михаило Антонович.
У тишини која наступи чуло се како тешко дишу.
„Да“, рече Јурковски, „касно је…“
„Иди“, рече Михаило Антонович.
„Не.“
„Иди.“
„Ништа“, рече Јурковски. „То је брзо.“
Зачу се кратак смех.
„То чак нећемо ни запазити. Затвори очи, Мишо.“
После краткотрајне тишине неко је — није могло да се разуме ко — тихо и жалостивно рекао:
„Аљоша… Алексеј…“
Биков ћутке одгурну капетана Корфа, као неко маче, и прстима се ослони о типке управљања. Танкер се трже напред. Приљубљен за фотељу страшним притиском, Жилин успе само да помисли: Форсаж! За секунду је изгубио свест. После тога је кроз шум у ушима чуо кратак узвик, као од јаког бола, и кроз црвену измаглицу, која му је стајала испред очију, угледао је како је стрелица аутопеленгатора почела да се креће с једне стране на другу.
„Мишо!“ заурла Биков. „Момци!“
Он паде главом на пулт и невешто, гласно поче да плаче.
Јури је било лоше. Било му је мука, болела га је глава. Осећао се као да није при чистој свести. Лежао је на свом кревету у тесној, тамној кабини Тахмасиба, а то је истовремено била и његова светла, велика соба код куће на Земљи. У собу је улазила мајка, стављала му хладну, пријатну руку на образ и говорила Жилиновим гласом: „Не, још спава.“ Јура је хтео да каже да он више не спава али због нечега то није могао да уради. Неки познати и непознати људи су пролазили крај његовог кревета и један од њих се, у белом мантилу, нагао и јако ударио Јуру по разбијеној глави. Одмах затим је Јура зачуо жалостивни глас Михаила Антоновича: „Аљоша…“
„Алексеј…“, а Биков се, страшан, блед као мртвац, ухватио за пулт и Јуру је нешто бацило низ ходник главом на нешто оштро и тврдо. Свирала је нека тужна музика и нечији глас је говорио: „…приликом истраживања Прстена Сатурна погинули су генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја Владимир Сергејевич Јурковски и најстарији навигатор космонаут Михаило Антонович Крутиков…“ И Јура је плакао, онако како у сну плачу чак и одрасли људи кад сањају нешто тужно…
Кад је Јура дошао себи, видео је да се одиста налази у кабини Тахмасиба и да поред њега стоји лекар у белом мантилу.
„Но, одавно је тако требало“, рече Жилин тужно се смешкајући.
„Они су одиста погинули?“ упита Јура. Жилин ћутке кллмну главом. „А Алексеј Петрович?“ Жилин ништа не одговори.
Лекар упита:
„Глава те много боли?“
Јура се замисли.
„Не“, рече. „Не боли тако много.“
„То је добро“, рече лекар. „Одлежаћеш једно пет дана и све ће бити у реду.“
„Неће ме послати на Земљу?“ упита Јура. Он се наједном ужасно уплашио да ће га због нечег послати на Земљу.
