Аркадије и Борис Стругацки
Тахмасиб
ПРОЛОГ
Докотрља се огромни црвено-бели аутобус. Путнике позваше да поседају.“ Но, па, идите“, рече Дауге.
Биков прогунђа: „Имамо времена. Док сви поседају…“
Испод ока погледао је како се путници један за другим, без журбе пењу у аутобус. Било их је стотинак.
„То ће потрајати најмање петнаест минута“, достојанствено примети Гриша.
Биков га строго погледа:
„Закопчај кошуљу.“
„Али, тата, врућина је“, рече Гриша.
„Закопчај кошуљу“, понови Биков. „Не иди раздрљен.“
„Не угледај се на мене“, додаде Јурковски. „Ја могу, али ти — још не.“
Дауге га погледа и обори очи. Није хтео да посматра Јурковског — његово самоуверено, млохаво лице, са гадљиво опуштеном доњом усном, тешку ташну са монограмом и раскошно одело од порозне стереосинтетике. Боље је ипак било гледати у високо, прозрачно небо, без иједног јединог облачка, чак и без птица — над аеродромом су их растеривали ултразвучним сиренама.
Биков млађи је под будним оком Бикова старијег закопчавао оковратник. Јурковски чезнутљиво рече:
„У стратоплану ћу затражити флашу минералне воде…“ Биков старији подозриво упита:
„Јетра?“
„Зашто баш мора да буде јетра?“ одговори Јурковски. „Једноставно ми је врућина.
И време је да већ једном заувек схватиш да минерална вода при нападу јетре не помаже.“
„Да ли си барем узео своје пилуле?“ упита Биков.
„Шта си се прикачио за њега?“ рече Дауге.
Сви га погледаше. Дауге спусти поглед и рече кроз зубе:
„Молим те, Владимире, пази да не заборавиш — писмо треба предати Арнаутову чим стигнете на Сирт.“
„Ако је Арнаутов на Марсу“, рече Јурковски.
„Разуме се. Ја те само молим да не заборавиш.“
„Подсетићу га“, обећа Биков.
Заћутали су. Људи је испред аутобуса већ било мање.
„Знате шта, идите ви, време је“, рече Дауге.
„Да, време је да кренемо“, уздахну Биков. Пришао је Даугеу и загрлио га. „Не тугуј, Јоаничу“, рече тихо. „До вђења. Не тугуј.“
Чврсто је стезао Даугеа дугачким, кошчатим прстима. Дауге га лако одгурну.
„Желим вам добру плазму“, промрмља.
Стегао је руку Јурковском. Јурковски затрепта; нешто је хтео да каже, али само облизну усне. Нагао се, подигао са траве своју прекрасну ташну, почео да је врти у рукама и поново је спустио на траву. Дауге га није гледао.
Јурковски поново подиже своју ташну.
„Не клони духом, Григорије“, рече патетичним гласом.
„Потрудићу се“, суво одговори Дауге.
Са стране, Биков је давао последња упутства сину. „Док сам на путу, буди стално са мамом. И никаквих, тамо, подводних забава.“
„Добро, тата.“
„Никаквих рекорда.“
„Добро, тата, не брини.“
„Мање мисли на девојке, више на маму.“
„Добро, тата.“
Дауге тихо рече:
„Ја идем.“
Окренуо се и пошао према згради аеродрома. Јурковски га је гледао како се удаљава. Дауге је био мали, погурен, јако стар.
„До виђења, чика-Волођа“, рече Гриша.
„До виђења, мали“, рече Јурковски. Гледао је како се Дауге удаљава. „Посећуј га. Једноставно сврати код њега на чај — и ништа више. Он те воли.“
Гриша климну главом. Јурковски му подметну образ, потапша га по рамену и са Биковом крете ка аутобусу. Тешко се попео уз степенице, сео на фотељу поред Бикова и рекао:
„Било би добро кад би лет одложили. Биков га запрепашћено погледа.“
„Који лет? Наш?“
„Да, наш. Даугеу би било лакше. Или да барем и нас лекари прогласе за неспособне.“
Биков засопта, али оћута. Кад аутобус крете, Јурковски проговори:
„Чак није хтео ни да ме загрли. Добро је и урадио. Без њега немамо због чега да летимо. То није лепо. Ни поштено.“
„Престани“, рече Биков.
Дауге се пео уз гранитне степенице аеродрома и осврнуо за собом. Црвена мрља аутобуса је већ нестајала на ивици хоризонта, где су се у ружичастој измаглици виделе коничне силуете летелица за вертикално узлетање. Гриша упита:
„Куд да вас одвезем, чика-Гриша? У институт?“
„Може и у институт“, одговори Дауге.
Никуд ми се не иде, помисли он. Баш никуд. Како ми је тешко… Никада нисам могао ни да помислим да ће ми бити тако тешко. Јер, није се десило ништа ново или неочекивано. Све је одавно познато и прорачунато. На време је све преживљено, јер ко хоће да изгледа као слабић? Једном речју — све је праведно и поштено. Педесет и две године му је. Четири пута озрачен. Истрошено срце. Лоши живци. Па чак ни крв није његова. Због тога га никад не узимају, увек га проглашавају за неспособног. А Волођу Јурковског узимају. А теби, кажу, Григорије Јоаничу, довољно је и то што једеш оно што ти дају, и што спаваш тамо где те положе да спаваш. Време је кажу, Григорије Јоаничу, да учис млађе. А чему да их учим? Дауге испод ока погледа Гришу. Како је само здрав и јак! Да их учим смелости? Или можда здрављу? А ништа друго, у суштини, није ни потребно. Тако, сад остајеш сам. Са још стотинак чланака, који су већ застарели. И неколико књига, које брзо старе. Ту је и слава, која стари брже од свега.
Окренуо се и ушао у бучни, прохладни хол. Гриша Биков је корачао крај њега.
Кошуља му је била раскопчана. У холу се чуо жамор и шуштање новина. На великом екрану, који је заузимао пола зида, приказиван је некакав филм: неколико људи је, заваљено у фотеље, посматрало филм, држећи крај ушију кутијице фонодемонстратора. Дебели странац источњачког типа мувао се крај бифеа- аутомата.
Крај улаза у бар Дауге се наједном заустави.
„Да свратимо и попијемо нешто, имењаче“, рече. Гриша га погледа зачуђено и са жаљењем.
„Зашто, чика-Гриша?“ упита. „Зашто? Не треба.“
„Мислиш да не треба?“ замишљено упита Дауге.
