„Чика-Гриша, да вам не дува?“ упита Гриша Биков. Дауге шмркну и рече:
„Да, брате. Да затворимо прозоре…“
МИРЗА-ЧАРЛЕ: РУСКИ МОМАК
Дежурна за превоз путника је сажаљевала Јуру Бородина. Ничим није могла да му помогне. Редовна путничка линија са системом Сатурна није постојала. Није постојала чак ни редовна теретна линија. Теретњаци-аутомати су летели свега два три пута годишње, а бродови са посадом — још ређе. Дежурна је два пута постављала питање електронском диспечеру, прелистала је неки дебели приручник, неколико пута телефонирала некоме, али све је било узалуд.
Јура је вероватно изгледао веома несрећно, јер му она на крају сажаљиво рече:
„Не треба очајавати, голубићу. То је веома далека планета. И шта ћете уопште тако далеко?“
„Заостао сам од своје групе“, изгубљено одговори Јура. „Најлепше вам хвала.
Идем. Можда још негде…“
Окренуо се и пошао ка излазу опустивши главу, посматрајући излизани пластични под под својим ногама.
„Станите, голубићу“, викну му дежурна. Јура се, одмах окрете и пође натраг.
„Знате, голубићу“, рече дежурна неодлучно, „понекад постоје и специјални летови.“
„Одиста?“ с надом упита Јура.
„Да, али о њима се у управи не зна.“
„А да ли могу да ме поведу на тај специјални лет?“
„Не знам, голубићу. Ја чак не знам ни где можете да сазнате за такав специјални лет. Можда код начелника ракетодрома?“ Упитно га је погледала.
„Код начелника ме сигурно неће пустити“, тужно је рекао Јура.
„А ви покушајте.“
„Хвала“, рече Јура. „До виђења. Покушаћу.“
Изишао је из управе транспорта и осврнуо се око себе.
Са десне стране, над зеленим крошњама дрвећа, у беличасто, врело небо дизала се зграда хотела. Са леве стране на сунцу је блештала огромна стаклена купола. Ту куполу Јура је видео још са аеродрома. Са аеродрома се видела само та купола и златна игла хотела. Јура је, наравно, упитао шта је то, и кратко су му одговорили: „СЕУК.“ А шта је то СЕУК, није знао.
Тачно поред зграде управе пролазио је широки пут посут крупним црвенкастим песком. На песку су се видели трагови многих ногу и аутомобилских гума. Са обе стране пута су се налазили бетонски јаркови, крај којих су цветали багреми. На двадесетак корачаја од улаза у управу, у сенци багрема, налазио се мали, квадратни бели атомокар. Над блиставим стаклом ветробрана видели су се плави шлемови са белим натписом: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE.[1]
Минут-два Јура је стајао неодлучно. Испрва на путу није било никога. А онда се однекуд са десне стране широко корачајући појавио неки препланули човек у белом оделу. Кад је дошао до Јуре, зауставио се, скинуо са главе огромну беретку и почео да маше њом испред лица. Јура га је знатижељно погледао.
„Фруће!“ рече човек у белом оделу. „А како ти?“ Говорио је са јаким страним акцентом.
„Баш врућина“, сложи се Јура.
Човек у белом оделу навуче беретку на косу избледелу од сунца и извуче из џепа пљоснату стаклену чутурицу.
„Гуц-немо?“ рече раширивши уста од увета до увета.
Јура одмахну главом.
„Не пијем“, рече.
„Такоће ја не пијам“, објави човек у белом оделу и врати чутурицу у џеп. „Али увек има уиски, ако хоће пити.“
Јура поче да се смеје. Човек му се допадао.
„Фрућина“, још једном рече човек у белом оделу. „То наша несрећа. Мећунаротни ракетотром на Гренланту — и ја тамо смрзавам. Мећунаротни ракетотром у Мисра— Шарле — ја мокар од зној. А?“
„Ужасна врућина“, рече Јура.
„А где летимо?“ упита човек у белом оделу.
„Треба да стигнем на Сатурн.“
„Охо!“ рече човек. „Тако млат, а фећ на Сатурн! Значи — ми ћемо сретати и сретати!“
Лупи Јуру по рамену, и тада примети полицијска кола. „Мећунаротна полисија“, рече свечано. „Они мора, имају све почасти.“
Важно климну Јури главом и крете даље. Кад је стигао до полицијских кола, он се пренуо, заузео свечани став и принео десни кажипрст глави. Плави шлемови су се тргли иза сна и поново заузели непокретан положај.
Јура уздахну и лагано крете ка хотелу. Требало је негде пронаћи начелника ракетодрома. Успут никога није срео, и није имао кога да пита. Разуме се, могао је да пита и полицајце, али Јура није хтео да им се обраћа. Није му се допадало што седе тако непокретно. Јура је узгред зажалио што није упитао човека у белом оделу, али се онда сетио да је љубазна дежурна сигурно морала све да зна о Мирза-Чарлеу. Он се чак зауставио за један тренутак, али је онда ипак кренуо даље. На крају крајева, нема смисла одузимати људима толико времена. Ништа, сазнаћу већ некако, помислио је и кренуо даље.
Ишао је по ивици јарка, трудећи се да не иде по сунцу, поред јарко обојених аутомата са сода-водом и соковима, поред празних клупа и столица за лежање, крај белих кућица које су се криле у сенци багрема, крај великих бетонских плоча на којима су били смештени празни атомокари. На једној од тих плоча није било сунцобрана и од блештавих, исполираних кровова машина дизала се јара. Било је жалосно посматрати та кола, која су ту, на сунцу, стајала, сигурно, неколико часова. Прошао је крај огромних реклама које су на три језика обећавале здравље Херкулеса онима који пију витаминизовано козје млеко Голден Хорих, крај неких чудноватих, измучених људи који су спавали у трави ставивши под главу завежљаје, руксаке и коферчиће, крај кола-чистачица која су стајала на ивици пута, крај поцрнеле деце, која су се пљускала водом из јарка. Неколико пута су га престизали празни аутобуси. Прошао је испод плаката који се раширио преко целог пута: МИРЗА-ЧАРЛЕ ПОЗДРАВЉА ДИСЦИПЛИНОВАНЕ ВОЗАЧЕ. То је било написано на енглеском.
Прошао је поред кућице саобраћајца на углу, скренуо надесно и изишао на Булевар пријатељства — главну улицу Мирза-Чарлеа.
Булевар је већ био пуст. Радње, биоскопи, барови, кафеи — све је било затворено. Сијеста — помислио је Јура. На булевару је била ужасна, неиздржљива врућина. Јура се зауставио крај аутомата и испио чашу топлог сока од поморанџе.
Подигавши обрве, пришао је другом аутомату и попио чашу одвратно топле сода-воде. Да, помисли. Сијеста. Било би најбоље кад би човек могао да се завуче у фрижидер…
Сунце је пржило — бело, као обавијено маглом. Сенки није било. На крају булевара, у измаглици, видела се громада хотела. Јура крете ка њему, осећајући кроз ђонове ципела усијани асфалт. Испрва је корачао брзо, али тај темпо није могао да издржи — од врућине је изгубио дах, зној му је липтао по лицу.
Дугачка, широка лимузина се заустави крај тротоара. Шофер са огромним, тамним наочарима отвори врата и обрати се Јури:
„Слушај, пријатељу, где се овде налази хотел?“
„Тамо, напред, на крају булевара“, рече Јура. Шофер га погледа, задовољно климну главом и упита:
„Да нећеш и ти тамо?“
