„Разуме се да не треба. Ничему не води, часна реч.“ Дауге га погледа искрвивши главу.
„Да можда не замишљаш“, љутито рече, „да сам се опустио због тога што нисам пошао са њима? Па шта, зар не могу да живим и без тих тајанствених бездана и простора? Извини, голубићу! Баш ме брига за сва та пространства! Али, ево шта: остао сам сам… Разумеш? Сам! Први пут у животу «сам»!“
Гриша се нелагодно осврну. Дебели странац их је посматрао. Дауге је говорио тихо, али се Гриши чинило да их чује цео хол.
„Зашто сам остао сам? Због чега? Зашто су баш мене… зашто баш ја морам да будем сам? Јер, ја нисам најстарији, имењаче. Михаило је старији, а и твој отац такође…“
„Чика Миша је такође кренуо на последњи лет“, збуњено напомену Гриша.
„Да“, сложио се Дауге. „Наш Миша је остарео… Но, одемо, попићемо нешто.“
Ушли су у бар. У бару није било никога, само је за столом крај прозора седела једна лепа жена. Седела је над празном чашом наслонивши подбрадак на испреплетене прсте и кроз прозор гледала на бетонску писту аеродрома.
Дауге се одједном заустави и тешко наслони на најближи сточић. Није је видео двадесет година, али је одмах препознао. Грло му се осушило и стегло.
„Шта вам је, чика-Гриша?“ узнемирено га упита Биков млађи.
Дауге се исправи.
„Ово је моја жена“, мирно рече. „Идемо.“
Каква сад још жена, са страхом помисли Гриша.
„Можда ће бити боље да вас причекам у колима“, упита.
„Глупости, глупости“, рече Дауге. „Да јој приђемо.“
Приђоше сточићу крај прозора.
„Здраво, Маша“, рече Дауге.
Жена подиже главу. Очи јој се раширише. Лагано се завали на наслон столице.
„Ти… ниси одлетео?“ рече она.
„Нисам.“
„Поћи ћеш касније?“
„Не. Остајем овде.“
Наставила је да га посматра широко отворених очију. Трепавице су јој биле јако нашминкане. Под очима се видела мрежа борица. А кожа на њеном, некада глатком, врату била је опуштена.
„Шта то значи — остајеш?“ неповерљиво га упита. Он се ухвати за наслон столице.
„Можемо ли да седнемо?“ упита. „Ово је Гриша Биков. Син Бикова.“
Тада се она насмеши Гриши оним навикнутим, обећавајућим, заносним осмехом, који је Дауге толико мрзео.
„Драго ми је“, рече. „Седите, момци.“
Гриша и Дауге седоше.
„Ја сам Марија Сергејевна“, рече она разгледајући Гришу. „Ја сам сестра Владимлра Сергејевича Јурковског.“
Гриша спусти очи и наклони се.
„Познајем вашег оца“, наставила је. Престала је да се смешка. „Ја сам му обавезна за много шта, Григорије… Алексејевичу…“
Гриша је ћутао. Осећао се нелагодно. Ништа није схватао. Дауге рече напрегнутим гласом:
„Шта ћеш да пијеш, Маша?“
„Џејм“, одговори она, осмехујући се својим заносним осмејком.
„То је сигурно јако?“ упита Дауге. „Уосталом, свеједно. Гриша, молим те, донеси два џејма.“
Посматрао је. Гледао је њене глатке, поцрнеле руке, разголићена, такође поцрнела рамена, лаку, светлу хаљину са једва нешто дубљим изрезом него што је волео. Она се одлично сачувала за своје године, а коса јој је била иста као и некада — бронзане боје, без иједне седе длаке; тешка, дуга, била је уплетена у кику и завијена у пунђу какву више нико не носи. Насмешио се, лагано откопчао мантил и скинуо топли шлем са главе.
Њено лице се тргло кад је угледала његову голу главу са ретком седом косом крај ушију. Он се на то поново насмешио.
„Но, као што видиш, сусрели смо се“, рекао је. „А шта ћеш ти овде? Чекаш некога?“
„Не“, одговори она. „Никога не чекам.“ Погледала је кроз прозор, и он је наједном схватио. „Испраћала си“, тихо је рекао.
Климнула је главом.
„Кога? Није могуће — нас?“
„Да.“
Срце престаде да му куца.
„Мене?“ упитао је тихо. Уто је пришао Гриша и ставио на сто две замагљене ледене чаше.
„Не“, одговори она.
„Волођу?“ упитао је са горчином.
„Да.“
Гриша се тихо удаљи.
„Какав мио дечак“, рече она. „Колико му је година?“
„Осамнаест.“
„Зар осамнаест? Интересантно! Знаш, он уопште не личи на Бикова. Чак није ни риђ.“
„Да, време пролази“, рече Дауге. „Чак ни ја више не летим.“
„Зашто?“ равнодушно га упита.
„Здравље.“
Брзо је бацила поглед на њега.
„Да, не изгледаш баш најбоље. Реци…“ она је поћутала. „И Биков ће сигурно ускоро престати да лети?“
„Шта?“ упита је он зачуђено.
„Не волим кад Волођа одлази на лет без Бикова“, рекла је она гледајући кроз прозор. Поново је поћутала. „Много се бојим за њега. Ти га бар добро познајеш.“
„А какве везе са тим има Биков?“ упита је Дауге злобно.
„Са Биковом је сигурно“, одговори она једноставно. „Но, а како стоје твоје ствари, Григорије? Некако ми је то чудно — да ти више не летиш.“
„Радићу у институту“, одговори Дауге.
„Радити“, одмахнула је главом. „Радити… Погледај на шта личиш.“
Дауге се осмехну.
„Зато се ти уопште ниси променила. Удата?“
„Одакле ти таква идеја?“ побуни се она.
„Ја сам такође остао нежења.“
„Не чуди ме.“
„Зашто?“
„Ти ниси за брак.“
Дауге се некако неприродно насмеја.
„Не нападај ме“, рече он. „Ја сам хтео само да поразговарамо.“
„Раније си умео да будеш интересантнији.“
„Зар сам ти већ досадио? Разговарамо тек пет минута.“
„Не, зашто?“ учтиво је рекла. „Ја те слушам са великим задовољством.“
Заћутали су. Дауге је сламком мешао течност у чаши.
„А Волођу пратим увек“, рече она. „Имам другове у управи и увек знам када ћете полетети. И одакле. И увек вас пратим.“ Извукла је сламку из чаше, измрвила је прстима и бацила у пепељару. „Он је једини човек који ми је близак у вашем суманутом свету. Он ме не трпи, али ипак — он је једини човек који ми је близак.“ Подигла је чашу и попила неколико гутљаја. „Суманути, луди свет. Глупо доба“, рече уморно. „Људи су потпуно заборавили како се живи. Рад, рад, рад…
