„Тамо“, с уздахом одговори Јура.
„Седи“, рече шофер.
Јура радосно уђе у кола.
„Одмах се види да си овде странац, као и ја“, рече шофер. Кола је возио јако споро. „Сви месни становници седе у хладовини. Упозоравали су ме да овде треба стићи предвече, али такав сам ти човек — не волим да чекам. А није требало да журим. Ово је неко заспало царство.“
У колима је ваздух био чист, прохладан.
„А по моме мишљењу“, рече Јура, „ово је интересантан градић. Никад раније нисам био у међународним градовима. Овде је све интересантно испреплетано и измешано. Кара-Куми и међународна полиција. Да ли сте их видели са плавим шлемовима на глави?“
„Видео сам“, намргођено је рекао шофер. „Тамо их, на путу, има колико хоћеш…“
показао је главом некуд иза себе, „најмање тридесетак. Камиони су се сударили.“
„Како то «сударили»?“ зачуди се Јура. „Какви камиони? Аутомати?“
„Ма не, какви аутомати“, прогунђа шофер. „Они… Варјашки гости. Добили су своје… Битанге пијане.“ Зауставио је кола испред хотела и рекао:
„Стигли смо. Ја ћу скренути првом улицом десно. Јура изиђе из кола.“
„Велико хвала.“
„Нема на чему“, рече шофер. „До виђења.“
Јура уђе у хол и приђе рецепцији. Службеница на рецепцијл је управо разговарала телефоном и Јура, пошто седе у фотељу, поче да разгледа слике по зидовима. И овде је све било измешано. Поред традиционалних медведа Шишкина налазила се велика слика покривена флуоресцентним бојама која баш ништа није приказивала.
Извесно време Јура је са тихом радошћу упоређивао те слике. То је било одиста забавно.
„Изволите, м»сје“, рече службеница стављајући руке на сто.
Јура се насмеја.
„Ја, видите, нисам м’сје“, рече он. „Ја сам обичан совјетски друг.“
Жена се такође насмеја.
„Да будем отворена, тако сам и мислииа. Али, нисам хтела да ризикујем. Често нам долазе странци, који се вређају кад их ословљавамо са «друже».“
„Чудаци“, рече Јура.
„Одиста“, сложи се службеница. „Чиме могу да вам помогнем, друже?“
„Знате“, рече Јура, „ја морам да дођем до начелника ракетодрома. Да ли можете нешто да ми посаветујете?“
„А шта да вам саветујем?“ зачуди се службеница. Дигла је слушалицу телефона и окренула број. „Ваља?“ упита она. „Ах, Зоја? Слушај, Зојечка, овде Круглова.
Када твој данас прима? Аха… Схватам… Не једноставно један младић… Да…
Но, добро, извини, хвала…“
Екран видеофона је све време остао слеп и Јура то схвати као лош знак. „Лоша ствар“, помисли.
„Но, ствар стоји овако“, рече службеница. „Начелник је јако заузет и моћи ће да вас прими тек после шест.“
„Написаћу вам адресу и број телефона“, брзо је писала на папиру са заглављем хотела. „Ево. У шест сати се или јавите телефоном или сами отиђите. То је ту, одмах поред нас.“
Јура је устао, узео лист папира и захвалио се.
„А где сте одсели?“ упита службеница.
„Знате“, рече Јура, „за сада још нигде. А и нећу. Морам да одлетим још данас.“
„А“, рече жена. „Но, онда, срећан пут. Срећна плазма, како кажу наши међупланетарци.“
Јура се још једном захвали и изиђе на улицу.
У тихој, засенченој улици у близини хотела он пронађе кафе у коме је сијеста била или већ завршена или још није ни отпочела. Под широким, шареним сунцобраном, на трави су били размештени столови, мирисало је на печену свињетину. Изнад сунцобрана висила је фирма: FYOUR OLD MICKEY MOUSE, Ваш стари Мики Маус; прим. прев. са сликом познатог мишића Волта Дизнија. Јура неодлучно крочи под надстрешницу.
Разуме се, такви кафеи постоје само у међународном граду. Иза дугачког, металног шанка, испред дугог низа флаша са шареним етикетама, седео је ћелави барман руменог лица у белој блузи са засуканим рукавима. Његове велике, длакаве песнице су лежале међу сребрним чашама и звонима, која су покривала чиније са бесплатним закускама. С леве стране бармана налазила се сребрна машина, чију намену Јура није знао, из које се дизала струја миришљаве паре. Са десне његове стране под стакленим звоном на картонским послужавницима видели су се сви могући сендвичи. Над главом бармана су се налазила два плаката. Један, на енглеском језику, обавештавао је посетиоце да је «прво пиће бесплатно, друго двадесет и четири цента, а свако следеће осамнаест центи». Други плакат, на руском језику, гласио је: ВАШ СТАРИ МИКИ МАУС БОРИ СЕ ЗА ЗВАЊЕ КАФЕА ОДЛИЧНЕ УСЛУГЕ.
У кафеу су била само два посетиоца. Један од њих је спавао за сточићем у углу, наслонивши неочешљану главу на руке. Поред њега у трави лежао је умашћени руксак.
Други посетилац, крупан човек у карираној кошуљи, лагано је и с уживањем јео свињски рагу и разговарао преко два сточића са барманом. Разговор се водио руски. Кад је Јура ушао, барман је говорио:“Мене се не тичу фотонске ракете и атомски реактори. Ја хоћу да говорим о кафеима и баровима. У то се ипак нешто и разумем. Узмите овде, у Мирза-Чарлеу, ваше, совјетске, и наше, западне кафее. Ја знам обрт сваког угоститељског предузећа у граду. Ко иде у ваше, совјетске, кафее? И, што је најважније — зашто? У ваше, совјетске, кафее иду углавном жене да једу сладолед и играју с пилотима који не пију.“
У том тренутку барман угледа Јуру и застаде.
„Ево момка“, рече. „То је руски момак. Он је дошао у Мики Маус дању. Значи, он је управо стигао овамо. Он хоће да једе.“
Човек у карираној кошуљи с интересовањем погледа у Јуру.
„Добар дан“, рече Јура барману. „Ја одиста хоћу да једем. Како се то ради код вас?“
Барман поче громко да се смеје.
„Код нас се то ради исто онако као и код вас“, рече он. „Брзо, укусно и љубазно. Шта бисте хтели да једете, младићу?“
Човек у карираној кошуљи рече:
„Направите му руску чорбу од кваса са ледом и свињску шницлу, Џојсе. А ви, друже, седите код мене. Пре свега, овде због нечега дува промаја, а, друго, тако ћемо моћи удобније да водимо идеолошку борбу са старим Џојсом.“
Барман се опет насмеја и нестаде иза шанка. Јура, збуњено се смешкајући, седе поред кариране кошуље. „Ја водим са Џојсом идеолошку борбу“, објасни човек у карираној кошуљи. „Већ пет година се трудим да му докажем да у Сунчевом систему постоји још нешто осим објеката у којима се пије.“
Барман се појави иза шанка носећи на послужавнику дубоки картонски тањир са чорбом и хлебом.
„Чак вас и не нудим да пијете“, рече и вешто стави послужавник на сто. „Одмах сам схватио да сте ви руски момак. Сви ви, Руси, имате некакав посебан израз лица. Не могу да кажем, Иване, да ми се тај израз не допада, али кад га видим — одмах изгубим осећај жеђи. И хтео бих да се борим за неко звање, па макар и на штету своје сопствене радње.“
„У слободном пословном човеку је проговорила савест“, рече Иван. „Пре годину дана ми је пошло за руком да га убедим да је неморално терати људе, који нису никоме ништа скривили, да пију.“
„Нарочито ако се то ради бесплатно“, рече барман и поново поче да се смеје. Он је при томе очигледно мислио на прво, бесплатно пиће.
Јура је слушао, са задовољством посматрајући ледену, веома укусну чорбу. По ивици тањира се видео натпис на енглеском језику, који је Јура превео овако: КАД ПОЈЕДЕШ ДО ДНА, НА ДНУ ТЕ ЧЕКА ИЗНЕНАЂЕЊЕ.
„Ствар чак није ни у томе, Џојсе, што због ваше клијентеле морамо да држимо у Мирза-Чарлеу међународну полицију“, лењо рече Иван. „Ја ћу за сада оставити по страни питање о томе зашто баш
