захваљујући преимућствима западних кафеа пред совјетским човек има изванредно лаку могућност да изгуби свој природни људски лик. Тужно је гледати вас таквог, Џојсе. Не као бармана, већ као човека.
Енергичан човек, златне, маљаве руке, далеко од тога да буде глуп. А чиме се он бави? Он стоји за шанком, као неки стари аутомат-продавац, и свако вече, овлаживши прсте, броји прљаве папириће.“
„Ви то никада нећете схватити, Иване“, величанствено изговори барман. „Такав појам као што су част и обрт локала за вас је туђ. Ко не зна Мики Мауса и старог Џојса? У свим угловима васионе знају мој бар! Куд иду ваши пилоти кад се врате с неког, тамо, Јупитера? К Мики Маусу! Где наше врбоване скитнице проводе свој последњи дан на земљи? Код Мики Мауса! Овде! Крај овог овде шанка! Куд иду да залију несрећу или да прославе неку радосну вест? Овамо, к мени! А куд идете да ручате ви, Иване?“ Поче да се смеје. „И ви идете старом Џојсу! Разуме се, ви никада нећете свратити к мени увече. Једино можда у саставу патроле реда и поретка. И ја знам да у дубини душе ви дајете предност вашим, совјетским кафеима. Али, због нечега ипак долазите овамо! Код Мики Мауса или код старог Џојса — нешто вам се овде допада, зар не? Због тога се ја и поносим својим локалом.“
Барман одахну и испружи кажипрст:
„И још нешто. Они прљави папирићи, о којима ви говорите. У вашој полуделој земљи сви знају да је новац прљав. Али, у мојој земљи сви знају да прљавштина нажалост, није новац. Новац треба зарадити! Због тога лете наши пилоти, због тога се врбују наши радници. Ја сам стар човек и сигурно никад нећу моћи да схватим чиме се код вас мере успех и срећа. Код вас све дуби на глави. А код нас је све јасно и разумљиво. Где се сада налази освајач Ганимеда капетан Хептон? Он је директор компаније Минералс Лимитед. Шта је сада познати навигатор Сајрус Кембел? Власник два највећа ресторана у Њујорку. Разуме се, некад их је знао цео свет, а сад су они у сенци, али — зато су они пре били слуге и ишли су тамо куд су их други слали, а сад они сами имају слуге и шаљу их тамо куд они хоће. Ја такође нећу да будем слуга. И ја хоћу да будем господин.“
Иван замишљено рече:
„Нешто сте ипак схватили, Џојсе. Ви нећете да будете слуга. Сад вам остаје још само ситница — да престанете да желите да будете господин.“
Јура је појео чорбу и угледао изненађење. На дну тањира је био натпис: ОВО ЈЕЛО ЈЕ ПРИПРЕМИЛА ЕЛЕКТРОНСКА КУХИЊСКА МАШИНА ОРФЕЈ ФИРМЕ КИБЕРНЕТИКС ЛИМИТЕД.
Јура одмаче тањир од себе и изјави:
„А по моме мишљењу, ужасно је досадно цео живот провестл за шанком.“
Барман поправи на зиду рам с натписом на енглеском језику: НОШЕЊЕ ВАТРЕНОГ ОРУЖЈА У МИРЗА- ЧАРЛЕУ СЕ КАЖЊАВА СМРЋУ, и рече:
„Шта то значи «досадно»? Шта је то весео, а шта досадан посао? Посао је посао, рад је рад.“
„Рад мора да буде интересантан“, рече Јура.
Барман слеже раменима.
„Зашто?“
„Како зашто?“ рече Јура зачуђено. „Ако рад није интересантан, онда треба… треба… Па коме је потребно да посао буде неитересантан? Каква корист од тебе ако те не интересује посао који радиш?“
„Тако му, старцу, и треба“, рече Иван.
Барман тешко устаде са свог места и изјави:
„То није поштено. Ти врбујеш себи савезнике, Иване, а ја сам сам.“
„И ви сте такође двојица“, рече Иван. Прстом је показивао на човека који је спавао у углу.
Барман га погледа, одмахну главом и скупивши прљаво посуђе, оде за шанк.
„Какав орах, а?“ рече Иван полугласно. „Како се бори за част локала, а? Требало би с њим да започнеш расправу. Ни у чему ви један другога не бисте разумели. Ја се стално трудим да нађем са њим заједнички језик. Све у свему — диван је то чика.“
Јура затресе главом.
„Не“, рече он. „Није он никакав диван чика. Самозадовољан је и глуп. И жао ми га је. Па, зашто живи човек? Да целог живота црнчи само зато да би зарадио извесну суму новца? Зарадиће и вратиће се кући. А онда?“
„Џојсе!“ узвикну Иван. „Имамо једно питање за вас!“
„Идем!“ повика барман.
Појавио се иза шанка и поставио пред Јуру тањир са шницлом и флашицу сока од грожђа.
„На рачун локала“, рече показујући на флашицу и седе.
Јура рече:
„Хвала, а зашто?“
„Слушајте, Џојсе“, рече Иван. „Ево, овај руски момчић пита шта ћете радити кад се обогатите?“
Извесно време Џојс је запрепашћено гледао Јуру. „Добро“, рече. „Ја знам какав одговор чека момак. Због тога ћу поставити питање ја. Момак ће одрасти и постаће мушкарац. Целог живота ће да ради… како оно рекосте… на свом интересантном послу. Но, на крају ће остарети и више неће моћи да ради. Шта ће онда да ради, чиме ће да се бави овај момчић овде?“
Иван се завали на наслон столице и са задовољством погледа бармана. На његовом лицу као да је било написано: „Какав орах, а?“ Јура осети да су му уши поцрвенеле. Спусти виљушку и изгубљено рече:
„Ја… не знам, некако о томе нисам мислио…“
Он заћута.
Барман га је озбиљно и некако тужно посматрао. Лагано су пролазиле дуге секунде. Јура на крају очајно проговори: „Потрудићу се да умрем пре него што више не будем могао да радим…“ Обрве бармана се извише, подигоше се на чело, и он преплашено погледа у Ивана. Потпуно збуњен, Јура изјави: „И уопште, ја сматрам да је најважније у животу за човека — да лепо умре!“
Барман ћутке устаде, лупи дланом Јуру по рамену и оде за шанк. Иван рече:
„Но, братац, хвала ти. Хвала на таквој помоћи. Овако ћеш ми уништити сав мој идеолошки рад.“
„Зашто?“ промрмља Јура. „Старост… Не радити… човек мора целог живота да се бори! Зар није тако?“
„Све је то тако“, рече барман. „Ето, на пример, ја, целог живота морам да се борим са порезом.“
„Ах, не мислим ја на то“, рече Јура одмахнувши руком и забоде нос у тањир.
Иван попи онај сок од грожђа на рачун локала и лагано рече:
„Узгред буди речено, Џојсе: један интересантан детаљ. Иако мој савезник због своје младости није рекао ништа паметно, обратите пажњу, он више воли да умре него да живи вашом старошћу. Њему, једноставно, никад није долазила у главу мисао шта ће да ради кад остари. А ви, Џојсе, о томе мислите целог живота. И цео живот се припремате за старост. Тако је то, стари мој Џојсе.“
Барман замишљено почеша своју ћелу.
„Да…“ рече.
„У томе и јесте разлика, „рече Иван. „И, уколико се не варам, разлика није у вашу корист. Зар не знате да онај ко чува беле паре за црне дане никад не доживи беле.“
Барман се замислио, поново се почешао по ћели и, не рекавши ни једне речи, нестао кроз врата која су се видела иза шанка.
„Но“, рекао је Иван с уживањем. „Данас сам га ујео. Узгред буди речено, одакле си ти, дивно дете?“
„Из Вјазме“, тужно одговори Јура. Он је тешко преживљавао своју животну незгоду.
„А шта ћеш овде?“
„Морам на Реју.“ Погледа у Ивана и објасни. „Реја, то је један од сапутника Сатурна.“
„Ах, тако“, рече Иван. „Интересантно. И шта ћеш на тој Реји?“
„Тамо се дижу неки објекти. А ја сам — вакуум-варилац. Било нас је једанаесторо, и ја сам заостао од групе, јер… Једном речју, због породичних ствари. Сад не знам како тамо да стигнем. У шест ћу отићи начелнику ракетодрома.“
„Мајкову?“
