„Не“, рече Јура. „То јест, не знам како се зове. Углавном, начелнику ракетодрома.“
Иван га је с интересовањем посматрао.
„Како се зовеш?“
„Јура… Јурије Бородин.“
„Знаш шта, Бородине“, рече Иван и тужно заклима главом. „Бојим се да ћеш умрети од чекања. Ствар је у томе што је начелник ракетодрома друг Мајков, а то знам сасвим тачно, одлетео у Москву…“ погледао је на сат, „тачно пре дванаест минута.“
То је био страшан ударац. Јура поникну.
„Како то…“ промрмља. „А мени су рекли…“
„Но-но“, рече Иван. „Не треба очајавати. Старост још није стигла. Сваки начелник, кад одлази у Москву, оставља свог заменика.“
„Истина!“ рече Јура и одмах живну. „Ви ме извините: ја морам одмах да идем да телефонирам.“
„Иди, телефонирај!“ рече Иван. „Телефон се налази иза угла.“
Јура скочи и потрча ка телефону.
Кад се Јура вратио, Иван је стајао на стази пред улазом у кафе.
„Но?“ упита га.
„Немам среће“, огорчено рече Јура. „Начелник је одиста отпутовао, а његов заменик може да ме прими тек сутра увече.“
„Увече?“ понови Иван.
„Да, и то после седам сати.“
Иван се замишљено загледа некуд изнад крошања дрвећа.
„Увече“, понови још једном. „Да, то је касно.“
„Ипак ћу морати да одседнем у хотелу“, рече Јура уздахнувши. „Идем да видим имају ли собу за мене.“
Стазом се приближавао, брзо пребирајући дебелим, кратким ногама, дебељко у оделу сашивеном по последњој моди. На глави је имао тропски шлем од плуте. Лице му је било натекло, с отеклим капцима. Под левим оком му се видела велика модрица. На десетак метара од Ивана, човек је смакао са главе свој шлем и, јако се сагнувши, готово се преклопивши, буквално ускочио у кафе. Иван му се љубазно поклони.
„Шта је са њим?“ зачуђено упита Јура.
„Идемо, идемо“, рече Иван. „Идемо у истом правцу.“
„Тренутак“, рече Јура. „Само да платим.“
„Већ сам платио ја“, рече Иван. „Идемо.“
„Али, зашто?“ рече Јура достојанствено. „Ја новац имам… Свима су нам дали…“
Иван се осврте према кафеу.
„А ова улизица“, рече он „мој је стари, добри познаник. Понос међународне луке Мирза-Чарле.“ Јура се такође осврте. «Понос Мирза-Чарлеа» је већ седео на високој столици испред шанка. „Краљ смрдљиваца. Илегално врбује људе. Најгори човек у граду. Пре два дана се напио и почео да напаствује девојку на улици, па сам га мало дотерао. Сад је са мном врло љубазан.“
Не журећи се ишли су по сеновитој зеленој уличици. Постајало је прохладно. Са Булевара пријатељства допирала је једнолична бука мотора.
„А кога он врбује?“ упита Јура.
„Раднике,“, одговори Иван. „Узгред буди речено, ко те је препоручио за рад на Реји?“
„Препоручила нас је наша фабрика“, одговори Јура. „А какви су то радници? Зар врбују и наше?“
Иван се зачуди.
„Зашто наше? Момке са Запада. Све оне јаднике који од детињства мисле о старости и маштају да постану господа. Таквих тамо има и даље много. Слушај, Јура“, рече он, „а ако не стигнеш до Реје? Шта ће бити онда?“
„Шта вам је“, рече Јура. „Ја свакако морам да стигнем до Реје. Биће одиста ужасно, пред мојим друговима, ако не стигнем тамо. Било нас је сто педесет добровољаца, а изабрали су нас само једанаест. Како онда да не стигнем? Свакако морам да стигнем.“
Извесно време ишли су ћутке.
„Но, њих врбују“, рекао је Јура. „А онда?“
„После их трпају у бродове и шаљу на астероиде. Они који врбују добијају одређени проценат за сваку главу коју посаде у брод. Због тога се они, као трговачки агенти, окупљају у Мирза-Чарлеу. И на другим међународним ракетодромима.“
Изишли су на Булевар пријатељства и скренули ка хотелу. Крај велике беле зграде Иван се заустави.
„Ја ћу овамо“, рече он. „До виђења, Јура Бородине.“
„До виђења“, рече Јура. „Велико хвала. И извините што сам налупетао толико глупости, тамо, у кафеу.“
„Ништа“, рече Иван. „Најважније је то што си оно што си рекао, рекао искрено.“
Стегли су један другоме руку.
„Слушај, Јура“, рече Иван и заћута.
„Да?“ рече Јура.
„О Реји“, рече Иван. И поново заћута гледајући некуда у страну. Јура је ћутао.
„Да, о Реји. Сврати ти, брате, вечерас, негде око девет, у хотел, у собу број триста шест.“
„И онда?“ упита Јура.
„Шта ће од тога бити, не знам“, рече Иван. „У тој соби ћеш угледати човека на први поглед суровог изгледа. Покушај да га убедиш да мораш да стигнеш на Реју.“
„А ко је он?“ упита Јура.
„До виђења“, рече Иван. „Не заборави: соба триста шест, после девет.“
Окренуо се и нестао у белој згради. Крај улаза се налазила плоча од пластике на којој је писало: ШТАБ РЕДАРСКЕ ПАТРОЛЕ. МИРЗА-ЧАРЛЕ.
„Соба триста шест“, понови Јура. „После девет…“
МИРЗА-ЧАРЛЕ: ХОТЕЛ, СОБА ТРИСТА ШЕСТ
Јура је покушавао да некако утуца време. За неколико сати је обишао скоро цео град. Волео је да обилази непознате градове и види шта има у њима. У Мирза— Чарлеу се налазио СЕУК. Под гигантску, прозрачну куполу нису никога пуштали, али сада је Јура већ знао да СЕУК значи Систем електронског управљања и контроле, електронски мозак ракетодрома. Ако се пође на север од СЕУК-а, стиже се у огроман парк, са биоскопом под отвореним небом, са два стрелишта, огромним стадионом, атракцијом «Човек у ракети», музичким кабинама, љуљашкама, рингишпилима, местима за игранке и огромним, прозрачним језером, око кога расту араукарије и тополе, и у коме се Јура са великим уживањем окупао. У јужном делу града Јура је пронашао ниску, црвену зграду, иза које је отпочињала пустиња.
Око зграде се налазило неколико квадратних атомокара, а испред ње се шетао полицајац са пиштољем. Полицајац је објаснио Јури да је црвена зграда затвор и да руски момак ту нема шта да ради. На западу од СЕУК-а су се налазили блокови стамбених зграда. Тамо је било много великих и малих, лепих и ружних зграда.
Улице су биле уске и нису биле асфалтиране. Према свему, тамо је било лепо живети — било је свеже, куће су се налазиле у сенци, а ипак у близини центра.
Јури се допала зграда градске библиотеке, али тамо није свратио. На западној периферији града су се налазиле административне зграде, а иза њих је отпочињао простор на коме су се налазила складишта.
Складишта су била ужасно дуга, сива, од пластичне масе, са огромним белим цифрама на зидовима. Ту је Јура угледао толико камиона и теретних хеликоптера колико их још никада у животу није видео. Од
