Јура је успео да примети како је један од полицајаца, лоповски се осврћући око себе, из све снаге ударио младића са брковима по глави својом палицом која је светлуцала. Штета што нисам успео ја, помислио је Јура. За један тренутак је чак пожелео да и не одлети на Реју. Хтео је да навуче црвену траку на рукав и придружи се тим јаким, одлучним младићима, да заједно са њима заведе неки ред у овом брлогу пијаних странаца.
„Но, и реда има код вас!“ вративши се у хотел, узбуђено рече Јура службеници рецепције. „Некакво гнездо стеница…“
„О чему ви то?“ уплашено упита службеница.
Јура дође себи. „Па на улицама, знате“, рече он, „такво је блато!“
„Међународна лука, за сада морамо да трпимо“, рекла је службеница с осмехом.
„Но, како стоје ваше ствари?“
„Још не знам“, рече Јура. „Реците, молим вас, како да дођем до собе три стотине шест?“
„Лифтом, трећи спрат, ходником десно.“
„Хвала“, рече Јура и крете према лифту.
Стигао је на трећи спрат и одмах нашао врата собе три стотине шест. Пред вратима се зауставио и први пут замислио како ће се, којим речима и, што је најважније, коме ће се обратити с молбом. Сетио се речи Ивана о човеку на изглед суровом.
Пажљиво се очешљао и погледао у огледалу. А онда је закуцао.
„Уђите“, зачуо се са друге стране врата дубок, помало промукао глас. Јура уђе.
За округлим столом, који је био покривен белим чаршавом, у соби су седела два старија човека. Јура се скамени: препознао је обојицу, и то је било толико неочекивано да му се за тренутак учинило да је погрешио врата. Лицем према њему, уперивши у њега ситне, зле очи, седео је познати Биков, капетан прослављеног Тахмасиба, туробан и риђ — онакав каквог га је Јура видео на стереофотографији над столом свог старијег брата. Лице другог човека, који се немарно завалио у плетеној фотељи, дуго, са гадљивом гримасом око пуних усана, такође му је било чудно познато. Јура никако није могао да се сети имена тог човека, али је био убеђен да га је негде видео, и то можда и неколико пута.
Нервирао се што није могао да се сети. На столу је стајала дугачка тамна флаша и једна часа.
„Шта хоћете?“ натмурено упита Биков.
„Је ли ово соба три стотине шест?“ упита Јура колебљиво.
„Да“, баршунастим, снажним гласом одговори човек с дугим лицем. „Ко вам је потребан, младићу?“
Па то је Јурковски, сети се Јура. Планетолог са Венере. О њима је снимљен филм…“Ја… ја не знам…“ проговори он. „Знате, ја морам да стигнем на Реју… Данас ми је један друг…“
„Презиме?“ упита Биков.
„Чије?“ није схватио Јура.
„Ваше презиме!“
„Бородин… Јурије Михајлович Бородин.“
„Специјалност?“
„Вакуум-варилац.“
„Исправе.“
Други пут за последња два часа (и уопште у животу) Јура је завукао руку у џеп да извуче исправе. Биков га је посматрао, процењујући га. Јурковски је лењо узео флашу и напунио чашу вином.
„Ево, изволите“, рече Јура. Ставио је на сто препоруку и повукао се за неколико корачаји уназад.
Биков извади из џепа сакоа огромне, старомодне наочаре и, ставивши их на нос, пажљиво прочита документ. Затим га предаде Јурковском.
„Како се десило да сте заостали од своје групе?“ реско га упита.
„Ја… Знате, због породичних прилика…“
„Детаљније, младићу“, забруја Јурковски. Он је читао препоруку држећи је у испруженој руци и пијући вино из чаше.
„Знате, изненада ми се разболела мама“, рекао је Јура. „Напад слепог црева.
Знате, никако нисам могао да отпутујем. Брат ми је у експедицији… Отац је на полу… Ја нисам могао…“
„Да ли ваша мама зна да сте добровољац за космос?“ упита Биков.
„Да, разуме се.“
„Је ли пристала?“
„Да…“
„Имате ли вереницу?“
Јура одмахну главом. Јурковски пажљиво сави препоруку и стави је на ивицу стола.
„Реците, младићу“, упита он „а зашто вас… нису заменили?“
Јура поцрвене.
„Ја сам молио“, одговорио је тихо. „И сви су мислили да ћу успети да стигнем.
Закаснио сам само за један дан.“
Завладала је тишина и зачуло се како на Булевару пријатељства урлају «варјашки гости». Или нека несрећа или нека радост. Можда код старог Џојса.
„Да ли имате… хм… познанике у Мирза-Чарлеу?“ опрезно упита Јурковски.
„Не“, одговори Јура. „Тек сам данас стигао. Само што сам се упознао у кафеу с једним другом. Иван се зове, и он…“
„А коме сте се обраћали?“
„Дежурном за путничке летове и службеници на рецепцији хотела.“
Биков и Јурковски се згледаше. Јури се учини да је Јурковски одречно одмахнуо главом.
„Но, то још није страшно“, прогунђа Биков.
Јурковски неочекивано реско рече:
„Уопште не схватам зашто нам је потребан путник.“ Биков је размишљао.
„Часна реч, никоме нећу сметати“, убедљиво рече Јура. „И спреман сам на све.“
„Спреман чак и да лепо умре“, прогунђа Биков.
Јура се уједе за усну. Лоше ствоје ствари, мислио је. Ох, лоше, и те како лоше…
„Ја морам да стигнем на Реја“, рече он. Наједном је потпуно јасно схватио да је то његова последња шанса и да уопште не треба да рачуна на сутрашњи разговор са замеником начелника ракетодрома.
„Хм? „учини Биков и погледа Јурковског. Јурковски слеже раменима и подигавши чашу, поче кроз њу да посматра сијалицу. Тада Биков устаде од стола. Јура се чак повуче за неколико корачаја, толико му се Биков учини огромним — и вукући по поду домаће папуче, крете према углу, где је, пребачена преко столице, висила његова кожна виндјакна. Затим из џепа извуче блиставу кутију радиофона. Јура га је, преставши да дише, гледао у леђа.
„Шарл?“ упита Биков. Притискао је на уво еластичну жицу с металном куглицом на крају. „Овде Биков. Да ли се регистар Тахмасиба још увек налази код тебе? Упиши у састав посаде специјалног лета број 17… Да, узимамо са собом стажисту… Да, начелник експедиције нема ништа против.“ (Јурковски се при томе намршти, али ништа не рече.) „Шта? Сада.“ Биков се окрете према Јури, пружи руку и поче нестрпљиво да пуцкета прстима. Јура се баци према столу, дохвати препоруку и стрпа му је у руку. „Сада… Да… Од колектива Фабрике металоконструкција у Вјазми. Боже мој, Шарл, то већ нису твоје ствари! На крају крајева, то је специјални лет!… Да, дајем податке: Бородин, Јурије Михајлович… Осамнаест година. Да, тачно осамнаест. Вакуум-варилац… Стажиста… Уписан у списак посаде мојим наређењем од јучерашњег дана. Молим те, Шарл, одмах за њега припреми документа. Не, неће он, сам ћу доћи по њих… Сутра изјутра.
Довиђења, Шарл, хвала ти.“
Биков замота гајтан и врати радиофон у џеп.
„То је незаконито, Алексеј“, тихо рече Јурковски. Биков се врати столу и седе.
„Кад би ти знао, Владимире“, рече он, „без колико закона ја морам да се сналазим у космосу. И без
