„Умеш да кукаш професионално“, рече Мати. Због Серјоже, и сам се пред Феликсом осећао незгодно.
„Ја не кукам. Ја сам бесан! Како смо само самозадовољни и ограничени! И одакле то наједном? Зашто се сматра да је важније пронаћи место за опсерваторију него прећи планетом по меридијану, од једног пола до другог? Зашто је важније тражити нафту него откривати тајне? Шта, зар нафте немамо довољно?“
„А ти, немаш довољно тајни?“ упита Мати. „Седи, онда, и реши ограничени те-задатак…“
„Али ја нећу да га решавам! Дојадило ми је да га решавам, мој драги Мати!
Дојадило! Ја сам здрав, јак момак, ја ексере могу да савијам прстима… Зашто ја морам да седим над тим проклетим папирићима?“
Заћутао је. Ћутање је било тешко и Мати помисли да не би било лоше да промени тему, али — није знао како то да учини.
Наташа рече:
„Ја се са Серјожом уопште не слажем, али то је тачно — ми смо се заглибили у свакодневницу. И понекад је човеку тако криво… Но, нека то не будемо ми, али нека се неко одиста почне да бави Марсом, као новом Земљом. Јер, Марс ипак није острво, па чак ни континент, терра инцогнита, то је планета! А ми тридесет година седимо ту тихо и плашљиво, шћућурени уз воду и ракетодроме. И смешно је колико нас је мало овде. То је одиста штета. Седи тамо неко у управи, неки побелели старац са борбеном прошлошћу и мрмља: «Рано је још, рано».“
Кад је чуо реч «рано», Пењков се тргао и погледао на сат.
„Ох, мајчице моја рођена“, промрмља устајући од стола. „Ја сам већ две звезде пропустио седећи са вама овде.“ У том тренутку погледао је Наташу, отворио уста и брзо опет сео. Имао је такав израз лица да су се сви, па чак и Сергеј, почели да смеју.
Мати је скочио и пришао прозору.
„А каква само ноћ!“ рече. „Јасноћа слике би ме данас, сигурно, запрепастила.“
Погледао је Наташу.
Феликс живну.
„Наташа“, рече он, „ако је потребно, ја могу да будем на стражи док ви будете радили.“
„А како ћете ви… Јер, вама је време да идете…“ Наташа поцрвене. „Хтела сам да кажем да ви обично у ово доба одлазите…“
„А зашто да нас чувате?“ рече Мати. „Ја и сам могу да се чувам. Моја камера је ионако отпевала своје.“
„Онда ћу поћи да се обучем“, рече Пењков.
„Но, добро“, рече на крају Наташа. „Повлачим своје наређење од седам сати увече…“
Пењкова више није било. Сергеј је такође устао и не гледајући никога изишао.
Мати је поцео да распрема сто.
„Дајте да вам помогнем“, предложи Феликс и пажљиво засуче рукаве.
„А шта ту имате да помажете“, успротиви се Мати, „пет шоља, пет тањира.“
Погледао је руке Феликса и тргао се:
„А шта је ово?“ упита са чуђењем. На левој и десној Феликсовој руци била су по два сата. Феликс озбиљно одговори:
„То је такође једна хипотеза. Значи, сами ћете опрати судове?“
„Сам“, рече Мати. „Чудан је ипак тај момак, овај Феликс“, помисли.
„Онда ћу да пођем“, рече Феликс и изиђе.
Радио-станица у углу је изненада почела да шишти. У њој је нешто шкљоцнуло и дубок, уморан глас рече:
„Прва, говори Сирт. Сирт позива прву.“
Мати узвикну:
„Наташа, зове Сирт!“
Пришао је микрофону и рекао:
„Прва слуша!“
„Позовите начелника“, рече глас из звучника.
„Један тренутак.“
Утрчала је Наташа у раздрљеној бунди и са маском за кисеоник на грудима.
„Начелник слуша“, рекла је.
„Још једаред потврђујем наређење“, рекао је глас. „Ноћни радови се забрањују.
Топли Сирт је опкољен пијавицама. Понављам…“
Мати је слушао и брисао тањире. Ушли су Пењков и Сергеј. Мати је с интересовањем посматрао како им се издужују лица.
„…Топли Сирт је опкољен пијавицама. Како сте ме разумели?“
„Разумела сам вас добро“, изгубљено рече Наташа. „Сирт је опкољен пијавицама, ноћни радови се забрањују.“
„Лаку ноћ“, рече глас. Затим је опет нешто шкљоцнуло и гласноговорник је престао да шишти.
„Лаку ноћ, Пењкове“, рече Сергеј и поче да раскопчава бунду.
Пењков ништа не одговори. Љутито поче да сопће и оде у своју собу.
„Онда, да кренем“, рече Феликс.
Сви се окренуше. Он је стајао у вратима, мали, јак, с огромним карабином крај десне ноге.
„Како ћеш отићи?“ упита Мати.
Феликс прстима показа како ће отићи.
„Ти си полудео“, рече Мати.
Феликс се зачуђено осмехну.
„Шта ти је?“
„Да ли сте чули радио?“ брзо упита Наташа.
„Да, чуо сам“, рече Феликс. „Али, ја нисам потчињен команди Сирта. Ја сам трагач.“
Навукао је маску на лице, спустио наочаре, махнуо руком у рукавици и изишао. Сви су скамењено гледали према вратима.
„Како то“, изгубљено проговори Наташа. „Па њега ће појести…“
Сергеј наједном појури ка вратима, успут закопчавајући бунду.
„Куда ћеш!“ повика Наташа.
„Повешћу га!“ успут одговори Сергеј и залупи врата за собом.
Наташа потрча за њим. Мати је ухвати за руку.
„Куда ћеш? И, што је још важније, зашто?“ мирно је рекао. „Серјожа је правилно одлучио.“
„А ко му је дозволио?“ бесно упита Наташа. Зашто не слуша наређења?
„Треба помоћи човеку“, логично одговорр Мати.
„Може му се нешто десити.“
Осетили су како је под почео да се тресе. Сергеј је палио мотор краулера. Наташа се спусти на столицу и стеже руке.
„Не бој се“, рече Мати. „Кроз петнаестак-двадесет минута он ће се вратити.“
„А ако оне нападну Серјожу кад се буде враћао?“
„Још се није десило да пијавица нападне кола“, рече Мати. „И уопште, Серјожа би се томе само радовао…“
Седели су и чекали. Мати је наједном помислио да је Феликс Рипкин већ десетак пута долазио к њима на опсерваторију увече и да је одлазио исто тако касно ноћу. А пијавице се сваке ноћи мувају око Сирта. Смео је момак тај Феликс, помисли Мати. Чудноват момак. Уосталом, и није баш тако чудноват. Мати је погледао Наташу. Начин удварања је одиста можда мало чудноват: бојажљива опсада…
Мати баци поглед кроз прозор. У црној празнини су се виделе јасне звезде, које нису трептале. Уђе Пењков, носећи у руци хрпу папира, и рече не гледајући никога:
„Но, ко ће ми помоћи да исцртам графиконе?“
